Ljudi s tri oka(14) – Terezija Dulič – „FOTOŠOP“ NA FUTOŠKOJ PIJACI

Pred kraj Drugog svetskog rata, Terezija Dulič, jedna od tada retkih fotografkinja, ulepšavala je, u Ateljeu „Foto Teri“ na novosadskoj Futoškoj pijaci,  likove svojih mušterija na slikama.

Prvi fotografski ateljei širom sveta, pa i u našoj zemlji, pre skoro dva veka  otvorili su svoja vrata u centrima gradskih naselja, najčešće na gradskim pijacama na kojima se uvek okupljalo najviše stanovnika, potencijalnih korisnika fotografskih usluga. Sadašnja Zmaj Jovina ulica u centru Novog Sada mogla bi se zvati Fotografska ulica jer je u njoj, na nekadašnjoj najvećoj pijaci, bilo i desetak fotografskih radnji. A kada je pijaca iz najužeg centra grada izmeštena u Jevrejsku, odnosno Futošku ulicu, sa pijačnim tezgama su se  preselili i fotografi.

Majstorica iza kamere

U Futoškoj ulici (Ferenca Rakošija Drugog, u vreme Drugog svetskog rata) u prizemnoj zgradi  pod brojem 25, počeo je 1943. godine da radi Atelje „Foto Teri“, mlade, tek promovisane fotografske majstorice Terezije Pulai Dulič. Nekadašnja učenica poznatog novosadskog fotografa Heringa (imao je radnju u dvorištu bioskopa „Apolo“, na početku Jevrejske ulice), osamostalila se i na zid svog skromnog ateljea okačila velelepnu majstorsku diplomu, kao najsigurniji mamac za prve mušterije.

Mama je iznajmila veoma skroman poslovni prostor (tri puta pet metara), koji se grejao minijaturnom pećkom na drva – priseća se Šandor Dulić, najstariji od trojice Terezijinih sinova.

– Moja braća i ja odrasli smo u čisto zanatlijskoj porodici jer je, uz majku, i naš otac bio uvaženi zanatlija – elektroinstalater. Biciklom je odlazio u Temerin, Bački Jarak, Gospođince, Žabalj i druga naselja, u kojima je uvek imao pune ruke posla. Mama Terika je za to vreme sticala sve više mušterija u svojoj skromnoj radnjici. Snimala je najpre sa starom kamerom i staklenim pločama i stalno se usavršavala, prateći tehničko tehnološki brzi razvoj fotografske tehnike.

Korigovanje „nemilosrdne“ optike

Već u ateljeu fotografa Heringa, do izbijanja Drugog svetskog rata, mlada Terezija se posvetila retuširanju fotografija, koje zahteva žensku posvećenost, strpljenje, pedantnost, pa i komunikativnost s mušterijama koje imaju najrazličitije prohteve. Retuširanje se nije sastojalo samo u otklanjanju grešaka nastalih u komplikovanom hemijskom nastajanju fotografske slike, nego i u kreativnim intervencijama na ulepšavanju  likova prema kojima je foto-kamera često bivala nemilosrdna u isticanju slabijih strana estetike fotografisanih lica. Najčešće su mušterije tražile od fotografa da ih na slikama „podmladi“, da „ skinu mladeže“, „isprave krivi nos ili usne“, da im „štucuju brkove i obrve“.

U stvari, vešte ruke retušera trebalo je već tada da urade ono što se danas masovno koristi programom fotošopa u savremenim kompjuterima. Ono što se danas postiže klikom na dugme računara, nekada se postizalo mukotrpnim radom uz pomoć specijalnih slikarskih četkica, skalpera i drugih fizičkih, ali i hemijskih pomagala. Tako su po narudžbini „štucovani brkovi ala Klerk Gebl“, „zalizana i briljantirana kosa ala Rudolf Valentino“, “pogled Grete Garbo“…

Najčešće su mušterije bila vojna lica, mlade devojke, đaci, porodice, svatovi – seća se Šandor Dulič, koji je sa braćom i ocem često bio pred objektivom majčine kamere.

-Odlazila  je u škole da slika razrede, zatim razne crkvene svečanosti, pričešća, venčanja, krštenja, molitve, sahrane…Posle rata je bila član Fotografske zadruge, posredstvom koje je nabavljala potrošni materijal i tehniku, a dobijala je i  terenske zadatke; najčešće je odlazila u sremska sela Kukujevci i Divoš, gde je sve stanovnike slikala za lične karte…Racionalno je koristila filmove – jednim snimkom bi snimila odjednom četiri portreta mušterija koje bi poređala na klupi! Odlazila je često čamcem „Kolja“, preko Dunava, u staru bolnicu u Sremskoj Kamenici i u improvizovanom studiju snimala teško obolelu decu.

Voda sa bunara

U mini  Ateljeu „Foto Teri“ korišćeno je veštačko osvetljenje: jedan glavni reflektor sa više povezanih nitrafot sijalica, spot-reflektor za „naglašavanje“ detalja i sporedno svetlo za osvetljavanje pozadine koju je predstavljala ravna, čista siva površina zida. U scenografiju su se, prema potrebi, uključivali veliko ogledalo i drveni stočić ako bi trebalo snimiti neke dodatne rekvizite. Atelje nije imao tekuću vodu, pa su je u kantama donosili sa česme udaljene oko 200 metara. Pritom je trebalo dva puta preći preko tramvajskih šina i kroz pijačnu gužvu! Zajednički letnji toalet i šupa za drva bili su u dvorištu u koje se ulazilo kroz veliku ajnfort kapiju, koja i danas postoji na istom mestu.

Foto „Teri“ je uspešno funkcionisao, kao jedini atelje koji je vodila žena-fotograf, u jakoj konkurenciji s  tada poznatim fotografima Polzovićem, Bartom, Pašćanom, Manojlovićem, Veclom, Vajdom, Mašićem, Bikito,…Inventar ovog ateljea  sačuvan je u staroj porodičnoj kući na novosadskom Telepu i namenjen je, kao poklon, budućem prvom  Muzeju fotografije u našoj zemlji.

OD NOVOG SADA DO ŠVARCVALDA I NAZAD Terezija Dulič (devojačko Pulai) rođena je 20. oktobra 1920. godine u Kanjiži, a posle završene osnovne škole u rodnom mestu preselila se u Novi Sad. Tu je 1937. godine počela da izučava fotografski zanat u Studiu „Hering“. Krajem 1942. godine položila je majstorski ispit u Segedinu i već u februaru 1943. otvorila svoju fotografsku radnju Foto „Teri“, u kojoj je radila do maja 1965. godine. Tada je otišla kod muža, koji je našao posao u Nemačkoj, pa je odmah nastavila da se bavi fotografijom u Studiju Foto „Broc“ u Šveningenu na Nekaru, u Švarcvaldu, gde je radila sve do penzije 1983. godine. U tom periodu stalno se usavršavala, naročito u oblasti kolor fotografije, kod poznate firme Kodak u Štutgartu. Bila je omiljeni fotograf, naročito među našim iseljenicima u Nemačkoj, koji su se kod nje rado fotografisali, a donosili joj  i svoje snimke na laboratorijsku obradu. Pre odlaska u Nemačku radila je jedno vreme u porodičnoj kući u Novom Sadu, u Ulici Ćirila i Metodija 16. Sva tri sina ( Šandor- rođen 1944, Mihalj – 1948. i Karolj -1950) zavoleli su fotografiju i postali vrsni foto-amateri. Njihova radnja na Futoškoj pijaci postala je berberski salon, a fotografski inventar zajedno sa izlogom i originalnim fotografijama koje svedoče o majstorstvu Terezije Dulič, sačuvani su kao  vredni  eksponati  u  budućem Muzeju fotografije. Terezija Dulič je, u poznim godinama, umrla u Novom Sadu, 14. avgusta 2006. godine.

  piše: Borivoj Mirosavljević