Људи с три ока (23): Весна Душковић -ФОТОГРАФИЈА НА ЛУДОМ КАМЕНУ
Весна Душковић виши кустос Етнографског музеја у Београду успешно користи фотографије у свом запаженом и високо награђеном раду на чувању, изучавању и пропагирању наше богате баштине.
„Даривањем венчаног прстења и пољупцем младенаца завршава се обред како црквеног тако и грађанског венчања. После тога уследиће честитање и фотографисање. Њихове ће се фотографије чувати у породичним албумима и музејским депоима. На избледелим и пожутелим комадима папира остаће за вечност спојени и срећни да би нам једном испричали причу о моди, обичајима, али и људским и историјским ћудима…“
Тако, између осталог, пише Весна Душковић, виши кустос београдског Етнографског музеја у каталогу веома запажене изложбе „На лудом камену“ коју је реализовала заједно с професорком др Миланком Тодић и коју су осим Београђана имали прилику да виде љубитељи музеја и фотографије широм Србије.
Престиж
Већ на самом почетку свог незадрживог продора широм света фотографија је овековечила и један од најзначајнијих тренутака у животу човека -склапање брачне заједнице. И наш први фотограф Анастас Јовановић снимио је поред незаборавних портрета наших великана средином 19.века и портрет невесте који се чува у Музеју града Београда. Било је то време стасавања нашег грађанског сталежа у којем је фотографисање било нека врста друштвеног престижа.
– Фотографија као успомена, али и важан документ на коме је ухваћен и овековечен најсвечанији животни тренутак, представља непрегледно поље изучавања и објашњења културних, етничких и верских елемената,
-објашњава Весна Душковић.
-Венчане фотографије заузеле су своје значајно место најпре у породичним албумима крунисаних глава и економски јаких грађанских породица, да би у првим деценијама 20.века постале незаобилазни део ентеријера готово сваке грађанске куће. Оног тренутка када је та чудна справа од фотоапарата закорачила у наше животе, многи његови сегменти су из сфере тајног прешли у сферу јавног. Фотографски апарат постао је чест реквизит хобиста, али и незаобилазно средство истраживача. Њиховом заслугом су овековечена многа венчања обичних, малих људи из суседства. Стидљиво, али сигурно, веначање и свадбено весеље постали су предмет фотографских прича.
Изложба „На лудом камену“ обилује сјајним фотографијама из целе Србије, а веома запажене су и многе фотографије настале у војвођанским атељеима током два прошла века. Међу најстаријима су фотографије првог професионалног фотографа у Војводини Иштвана Олдала из Бечкерека, затим Аберлеа из Беле Цркве, Петра Јовановића из Вршца, Кенига, Рехницера и Сингера из Новог Сада, Мандића из Сомбора, Хечкеа из Кикинде, и других.
Гламур
Многе фотографије венчања приказују статус жене у патријархалним породицама па су значајне и за етнолошка проучавања. Годинама су младенци позирали фотографима у крутом ставу, било да су снимани у атељеу или у слободном простору.
– Техничко-технолошки развој и појава колор фотографије омогућили су њен продор у наш свакодневни живот. Објектив бележи нашу срећу, збуњеност, али и тугу. Поседовати фотографије више није питање економске моћи већ део свакодневице. Венчања и свадбе бележе професионални фотографи али и аматери истовремено. Објектив снима сваки тренутак венчане церемоније и свадбеног весеља. Класично позирање престаје да важи, пожељан образац постаје опуштеност, лежерност, спонтаност. Венчане фотографије све више показују драстичне поделе на социјалном и економском плану. Гламурозна венчања у „холивудском“ стилу постају уобичајена пракса сеоског и једног дела градског становништва.
Венчање је тренутак кад се приказује економска моћ, помак на друштвеној лествици, прелазак из села у град али и строга дистинкција у односу на интелектуалну елиту. Црквена венчања постају уобичајена а фотографије из цркве или испред манастира су обавезан реквизит којим се потврђује припадност вери и етничком идентитету. На другој страни су млади и образовани људи, широких видика, који посматрују свет другачијим очима. Њихова венчања нису обавезно фотографисана. И они су понекад гламурозни, али на други начин, најчешће су опуштени и спонтани. Објектив је забележио невесту у шорцу, младенце у блу џинсу, и једноставна венчања за најближе рођаке и пријатеље и превасходна функција им је „породична историја сачувана за будућност“,-закључује Весна Душковић у својим занимљивим анализама фотографија са венчања.
НА КРИЛИМА НАУКЕ Весна Душковић је рођена у Београду 13.марта 1955. године.У свом родном граду је завршила основну и средњу школу, а потом дипломирала етнологију на Филозофском факултету. Запослена је у Етнографском музеју у Београду у којем је била руководилац фонда хемеротеке и аудиовизуелног материјала, потом збирке старих фотографија и дечјих играчака у којима је увела савремено вођење уз помоћ компјутерске обраде етнографске документације и оживела рад фонда филмских записа и видео материјала. Била је иницијатор оснивања аудио-визуелне лабораторије при Етнографском музеју. Учествовала је на бројним стручним семинарима, саветовањима и конгресима у земљи и иностранству, одржала многа предавања и објавила велик број чланака у новинама и часописима. Као председник Етнолошког друштва Србије организовала је више округлих столова и аутор је низа занимљивих изложби. Добитница је велике награде „Михајло Валтровић“ за значајан допринос развоју музејске делатности у Србији. |