ЉУДИ С ТРИ ОКА(2): ФЕРЕНЦ ДЕАК- КРЕАТОР ЗЛАТНОГ ОКА
Један од наших најтрофејнијих филмских сценариста, новинар и књижевник Ференц Деак, након завршетка Школе за примењену уметност у Новом Саду, 1961. године је креирао „Златно око“, најпрестижније признање у фотографском стваралаштву. Када су се „живе слике“ појавиле на светској сцени, требало је да прође низ година да би биле прихваћене у породицу уметности. Бошко Токин, новинар, књижевник, уметнички критичар и наш први филмски теоретичар забележио је далеке 1924. године :
„Филм је данас, после двадесет седам година развијања, постао уметност. Са потпуним правом, о филму се води рачуна као о седмој уметности. Филм је уметност базирана на симултаности, ритму покрета. Уметност уско везана за модерну технику. Због тога је конструктивна уметност, и то она која спаја просторне уметности са временским. Живо новинарство, сугестивно ведро-здрава филозофија, поезија која се очима чита, филм је и трансцеденталан и реалистичан. Он је видљива симфонија живота…“
Магија на целулоидној траци
Након Другог светског рата, кино камере су први пут зазујале у Друштву фото и кино аматера Новог Сада које се шћућурило у дворишту некадашњег биоскопа „Звезда“(сада„Аполо“ центар), а 1951. године формиран је у Змај Јовиној 4 први Кино клуб који је понео име Славка Воркапића, тада славног филмског ствараоца у Холивуду, пореклом из сремског села Добринци. Фото и Кино клуб су се после неколико година нашли под истим кровом када су смештени на Лењиновом тргу 10(Трг младенаца), у којој је сада седиште Лиге социјадемократа Војводине.
– Било је то време ентузијазма, „глади“ за нова сазнања, самодоказивање на Трибини младих, Техничкој трибини, Народном универзитету, изложбама, ревијама, фестивалима – присећа се своје младости новинар, књижевник Ференц Деак, који је проводио пензионерске дане у Суботици.
– Био сам при крају школовања у Школи за примењену уметност, па сам у Народној техници, поред школе, покушао да добијем одговоре на многа питања која су ме мучила још од раног детињства, када сам у родном селу Новом Итебеју, још далеке 1943. године, први пут присуствовао филмској представи. Та филмска магија ми је одредила животни пут…
У документацији новосадског Кино клуба сачуван је оригинални текст првог сценарија за кратак играни филм под насловом „Игре“, са којим је млађани Ференц Деак конкурисао за реализацију. До ње није дошло због техничке неспремности клуба да се упусти у снимање тог филма. Било је то време које је из Кино клуба изнедрило потоња позната имене наше филмске и телевизијске продукције: Лазара и Славуја Хаџића, Душана Макавејева, Мирка Беговића, Јосипа Кардоша, Боривоја Миросављевића, Петра Латиновића, Желимира Жилника, Слободана Милетића и низ других.
Школа Злате и Карла Барањија
Када је Техничка трибина у Новом Саду одлучила, 1961. године, да покрене традиционалну изложбу фотографија „Нови Сад и Новосађани“ и на њој установила престижну награду „Златно око“, за аутора најбоље колекције фотографија на изложби, креирање тог трофеја поверено је Ференцу Деаку који је управо завршавао школовање у класи вајара Злате и Карла Барањија.
На опште задовољство, Деак је с пуно маште реализовао модерну и елегантну симболичну статуету која је изведена у злату у радионици новосадског златара Михајла Шандола. За тај трофеј су се више од три деценије такмичили најбољи фотографски ствараоци света, све до 1993. године када је „Златно око“ на волшебан начин угашено!
У међувремену, Деак Ференц је стасао у једну од незаобилазних перјаница тадашњег југословенског филма, у новинара, књижевника, сценаристу високог стила, културног ствараоца међународног формата, добитника највиших награда и признања. И извођачи Деакових књижевних остварења на позоришним сценама, филмским и телевизијским екранима овенчани су домаћим и иностраним наградама за глуму, режију, снимање и друга остварења. Нажалост, неки претходни режими нису имали разумевања за Деаково ангажовано стваралаштво, па су нека његова телевизијска, филмска, па и штампана остварења завршила на ломачи. Срећом, највећи део богатог Деаковог креативног опуса сачуван је на правом месту – у Југословенској кинотеци, а многа његова нова дела, која су настала у Суботици, доживљавају успешне промоције у нашој земљи и иностранству.
ТРОФЕЈ ДО ТРОФЕЈА Ференц Деак је рођен 1. јануара 1938. године у Новом Итебеју код Житишта у Банату, у паорској, сиромашној, салашарској породици, као четврто дете. Основну школу је похађао у суседном селу Српском Итебеју, гимназију у Зрењанину, Средњу учитељску у Суботици и Школу за примењене уметности у Новом Саду. Студирао је на Академији примењених уметности у Београду и на Вишој педагошкој школи у Новом Саду. Још као средњошколац је био запажен активностима на Трибини младих, у Кино клубу „Нови Сад“ и на низу ликовних и књижевних колонија широм Војводине. Један је од утемељивача часописа “Поља“, филмске куће „Неопланта“, „Кепеш ифјушага“ и низа других издања часописа и књига новосадског „Форума“…Већ 1959. године Матица српска му је објавила прву двојезичну књигу песама „Поноћни рибар“ у едицији коју је уређивао Мирослав Антић. Аутор је награђене радио драме „Пословни подухват“ Радио Новог Сада, за драму „Боровница“ добио је Стеријину награду и Октобарску награду Новог Сада 1969. године, написао је низ књига песама, романе и сценарије за филмове; „Земља дише“ „Бразде“,“Бреме“, „Парлог“, „Трофеј“, “Граница“…Све су то филмови са највишим наградама – од пулске Златне арене до низа престижних награда на фестивалима у земљи и широм света. Као изузетни стваралац, Деак је стекао поверење друштва и доспео на најодговорнија радна места, од уредника и директора петојезичне Радио-телевизије Нови Сад до председника Спољнополитичког одбора Скупштине Војводине. Ни једног тренутка због тих одговорних функција није занемарио свој креативан стваралачки рад, крунисан и највишим наградама, као што су „Искра културе“ Културно просветне заједнице Војводине и Награда ослобођења Војводине, коју му је доделила Скупштина АП Војводине. |