ПЕТАР ЛАПУ БРАША, рибар

Чарда (назив јој потиче из персијског језика и означавао је кућу, због водоплавног терена,  уздигнути на четири стуба, са поткровљем и неколико гостинских соба) је одвајкад била сигурно свратиште рибара и лађара, одмориште за гониче коња који су брзацима реке вукли дереглије, као и путнике намернике дуж Дунава.

Прочуле су се по рибљој чорби и паприкашу које се по јединственом, изворном рецепту спремају  једино на деоници од Баје до Сланкамена.

Једна од најпознатијих је Брашина чарда у Бегечу која, уз омамњујуће мирисе сремског вина, густе рибље чорбе и музике тамбураша посебно нуди и његове специјалитете – пихтије, паштету од беле рибе и димљену деверику и шарана.

Ако би било кога у Новом Саду, чак и у Бегечу, запитали за Лапу Петра мало ко би знао да вам даде поуздан одговор.

Али, ако кажете да тражите Брашу сви ће одмах знати за кога питате и упутити вас на бегечку долму крај Дунава, где мало иза Бачке Планке, почива једна од најчувенијих чарди идући низводно од Бездана до Сланкамена.

Трошну тршчару у којој су бар један век пре аласи одлагали мреже и прибор, на месту где одвајкад скела повезује Бачку и Срем, купио је 80-тих година Петар Лапу и, из основа променивши свој дотадашњи живот, 1.5.1984. започео да се бави угоститељством.

Обашка рибарењем које му је, упркос свему, као једино наслеђе, остало као породични занат.

Петар Лапу Браша и његова чарда у Бегечу

Рођен је у Ковиљу 5.2.1946, а још док је био дојенче отац се, кад се тамо намножило више од 100 аласа, са мајком и троје старије деце преселио у Беочин. Босоного и оскудно детињство провео је у Баноштору, јер су рибари, зависећи од свог варљивог улова, сиромаштвом спадали у последњи сталеж.

– Од шесте године сам у чамцу – сећа се Браша „гладних и голих година“, као и свог првог великог улова када је у „кусаку“ ухватио смуђа већег од њега самог и, на запрепашћење оца и старијег брата, који су се, после три дана безуспешног лова, са само једном рибом вратили кући у којој их је чекала мајка са још петоро изгладнеле деце.

Основну је школу завршио у Беочину, средњу пољопривредну у Футогу, да би се као стипендиста ДТД запослио као руководилац сектора (привредног) рибарства. Једно време, као даровити фудбалер провео је у тиму „Битенброд“ из Карлсруеа, али пре него му се остварила жеља да постане првотимац у и онда чувеном месном прволигашу, доживео је тешку повреду.

– У души сам остао спортиста и због љубави према спорту дипломирао сам на ДИФ-у, а стонотенисерску екипу Бегеча, увео сам, после само четири године, из „бетон“ у прву лигу – каже Браша, упамћен као најстарији такмичер јер је доскора био активан играч.

Вративши се из Немачке није поново засео у „своју фотељу“ незадовољан због општег запостављања рибарства и огорчен на околности у којима нико није ни покушавао да стане на пут намноженим рибокрадицама.

Ипак, никада није прекинуо сарадњу са ПМФ-ом, Институтом „Јарослав Черни“ и Научним институтом за ветеринарство учествујући и даље у њиховим предузетим програмима на очувању вода и порибљавању река и језера.

Чарда је одмах по изврсној и јединственој рибљој чорби, али и по осталим рибљим специјалитетима (паштети од толстолобика, димљеној деверици..) изашла на добар глас и да би за све госте имао довољно места убрзо је морао да је прошири брижно водећи рачуна да начини угодну амбијенталну целину.

– Немам тајну. Мора се кувати из душе. Аласка чорба је заправо сиротињаска храна, а спремам је онако како сам од малена научио живећи са њима у риту. Ако ставиш довољно свеже, квалитетне и разноврсне рибе, умериш је са количином воде и додаш зачине справљене за ову сврху нећеш погрешити – саветује Браша напомињући да никада није добио „готовог“ кувара него их је сам стварао.

По том свом рецепту – онако како су стари рибари спремали чорбу и паприкаш –  кувајући за себе, а не да би удовољио судијским укусима, заједно са Радојком Штрок, је освојио европско злато у Будимпешти, а нешто доцније и паштета од толстолобика је проглашена за најбољу у Европи.

У Брашиној чарди – сви су задовољни, и гости и газда

– Започео сам од нуле, али сам продужио живот крај реке и направио нешто од чега свих ових година, са 15 радника, живимо супруга и ја, наших троје деце, а сад и унучићи – закључује Браша поносан што су потомци једног рибара постали учени људи.

Сви Брашини

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.