PETAR LAPU BRAŠA, ribar

Čarda (naziv joj potiče iz persijskogjezika i označavao je kuću, zbog vodoplavnog terena,  uzdignuti na četiri stuba, sa potkrovljem i nekoliko gostinskih soba) je odvajkad bila sigurno svratište ribara i lađara, odmorište za goniče konja koji su brzacima reke vukli dereglije, kao i putnike namernike duž Dunava.

Pročule su se po ribljoj čorbi i paprikašu koje se po jedinstvenom, izvornom receptu spremaju  jedino na deonici od Baje do Slankamena.

Jedna od najpoznatijih je Brašina čarda u Begeču koja, uz omamnjujuće mirise sremskog vina, guste riblje čorbe i muzike tamburaša posebno nudi i njegove specijalitete – pihtije, paštetu od bele ribe i dimljenu deveriku i šarana.

Ako bi bilo koga u Novom Sadu, čak i u Begeču, zapitali za Lapu Petra malo ko bi znao da vam dade pouzdan odgovor.

Ali, ako kažete da tražite Brašu svi će odmah znati za koga pitate i uputiti vas na begečku dolmu kraj Dunava, gde malo iza Bačke Planke, počiva jedna od najčuvenijih čardi idući nizvodno od Bezdana do Slankamena.

Trošnu trščaru u kojoj su bar jedan vek pre alasi odlagali mreže i pribor, na mestu gde odvajkad skela povezuje Bačku i Srem, kupio je 80-tih godina Petar Lapu i, iz osnova promenivši svoj dotadašnji život, 1.5.1984. započeo da se bavi ugostiteljstvom.

Obaška ribarenjem koje mu je, uprkos svemu, kao jedino nasleđe, ostalo kao porodični zanat.

Petar Lapu Braša i njegova čarda u Begeču

Rođen je u Kovilju 5.2.1946, a još dok je bio dojenče otac se, kad se tamo namnožilo više od 100 alasa, sa majkom i troje starije dece preselio u Beočin. Bosonogo i oskudno detinjstvo proveo je u Banoštoru, jer su ribari, zaviseći od svog varljivog ulova, siromaštvom spadali u poslednji stalež.

– Od šeste godine sam u čamcu – seća se Braša „gladnih i golih godina“, kao i svog prvog velikog ulova kada je u „kusaku“ uhvatio smuđa većeg od njega samog i, na zaprepašćenje oca i starijeg brata, koji su se, posle tri dana bezuspešnog lova, sa samo jednom ribom vratili kući u kojoj ih je čekala majka sa još petoro izgladnele dece.

Osnovnu je školu završio u Beočinu, srednju poljoprivrednu u Futogu, da bi se kao stipendista DTD zaposlio kao rukovodilac sektora (privrednog) ribarstva. Jedno vreme, kao daroviti fudbaler proveo je u timu „Bitenbrod“ iz Karlsruea, ali pre nego mu se ostvarila želja da postane prvotimac u i onda čuvenom mesnom prvoligašu, doživeo je tešku povredu.

– U duši sam ostao sportista i zbog ljubavi prema sportu diplomirao sam na DIF-u, a stonotenisersku ekipu Begeča, uveo sam, posle samo četiri godine, iz „beton“ u prvu ligu – kaže Braša, upamćen kao najstariji takmičer jer je doskora bio aktivan igrač.

Vrativši se iz Nemačke nije ponovo zaseo u „svoju fotelju“ nezadovoljan zbog opšteg zapostavljanja ribarstva i ogorčen na okolnosti u kojima niko nije ni pokušavao da stane na put namnoženim ribokradicama.

Ipak, nikada nije prekinuo saradnju sa PMF-om, Institutom „Jaroslav Černi“ i Naučnim institutom za veterinarstvo učestvujući i dalje u njihovim preduzetim programima na očuvanju voda i poribljavanju reka i jezera.

Čarda je odmah po izvrsnoj i jedinstvenoj ribljoj čorbi, ali i po ostalim ribljim specijalitetima (pašteti od tolstolobika, dimljenoj deverici..) izašla na dobar glas i da bi za sve goste imao dovoljno mesta ubrzo je morao da je proširi brižno vodeći računa da načini ugodnu ambijentalnu celinu.

– Nemam tajnu. Mora se kuvati iz duše. Alaska čorba je zapravo sirotinjaska hrana, a spremam je onako kako sam od malena naučio živeći sa njima u ritu. Ako staviš dovoljno sveže, kvalitetne i raznovrsne ribe, umeriš je sa količinom vode i dodaš začine spravljene za ovu svrhu nećeš pogrešiti – savetuje Braša napominjući da nikada nije dobio „gotovog“ kuvara nego ih je sam stvarao.

Po tom svom receptu – onako kako su stari ribari spremali čorbu i paprikaš –  kuvajući za sebe, a ne da bi udovoljio sudijskim ukusima, zajedno sa Radojkom Štrok, je osvojio evropsko zlato u Budimpešti, a nešto docnije i pašteta od tolstolobika je proglašena za najbolju u Evropi.

U Brašinoj čardi – svi su zadovoljni, i gosti i gazda

– Započeo sam od nule, ali sam produžio život kraj reke i napravio nešto od čega svih ovih godina, sa 15 radnika, živimo supruga i ja, naših troje dece, a sad i unučići – zaključuje Braša ponosan što su potomci jednog ribara postali učeni ljudi.

Svi Brašini

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.