FOTO: Ulice karipskih luka – mešavina opasnosti i vanvremenske egzotike

Ako su ljudi ono nešto, kroz čega se može najbolje doživeti neko mesto, onda Karibi imaju sve – od protraćenosti ljudskog života, do vanvremenske egzotike. Nekada su ova ostrva smatrana opasnima zbog pirata, a danas su jedna od najpoznatijih turističkih destinacija na svetu. Međutim, ako se iskrcate u nekoj od karipskih luka, svi će vas upozoravati na to, da pazite u koje ulice idete i među kakvim se ljudima krećete. Jer danas su ova ostrva opasna zbog kriminala, praćenog siromaštvom.

Radeći kao fotograf na kruzeru Ostrvska Princeza (Island Princess), tokom decembra obišao sam nekoliko luka na Karibima. Fotografije u ovoj foto priče snimio sam u tri različite države: Gvadelupeu – francuskoj prekookeanskoj teritoriji, Svetoj Lusiji – nezavisnoj državi koja pripada Komonveltu i Trinidadu.

Ipak, sve one su veoma slične. Teško podnošljiva vrućina, čak i u decembru, čini da se čovek oseća kao da gori i iznutra. Ako pokušam da se stavim u kožu ljudi koji žive na tim ostrvima, deluje mi kao da bih živeo protraćenim životom pod tropskim suncem, jer nedostatak mogućnosti u životu često utiče na teške sudbine.

U Luci Španije (Port of Spain), glavnom gradu Trinidada, u samom centru te prestonice koja broji ispod četrdeset hiljada stanovnika upoznao sam Džima Alija, mesara iz tog grada sa fotografije ispod, koji mi je pričao o teškim uslovima života.

– Ljudi rade ili za naftne kompanije, ili bilo šta što drugo što mogu da pronađu. Poslovi su slabo plaćeni – rekao je Džim Ali i osvrnuo se na opasan život u prestonici Trinidada.

– Ovde gde smo sada (u samom centru grada) bilo bi jako opasno biti noću, kada nema dnevnog svetla.

Dve fotografije iznad snimio sam takođe u samom centru Luke Španije. Na jednoj se vidi bosonogi čovek u iznošenoj odeći, a na drugoj čovek koji spava na prikolici kamiona sa povrćem na sred ulice.

Nešto bolju situaciju video sam u luci Pointe a Pitre u Gvadelupeu. Pošto je u pitanju francuska prekookeanska teritorija, ovde je životni standard nešto viši u odnosu na mnoge druge karipske luke. Većina ljudi koji tu žive govore francuski jezik i cene su u evrima. Ipak ulice grada bile su neobično puste, kada je kruzer došao u posetu. Ako bih se u samom centru grada osvrnuo oko sebe, mogao sam na prste izbrojati lokalne stanovnike u svom vidokrugu.

Pošto ih je bilo malo i mogao sam duže da ih posmatram, jedan čovek mi je posebno zapao za oko zbog svog karakterističnog izgleda. U pitanju je čovek sa fotografije ispod.

Pratio sam ga sa distance nepunih petnaest minuta, čekajući povoljnu priliku da ga fotografišem. A onda se zaustavio na jednom štandu, na kojem su se nalazila i dva čoveka sa donje fotografije. Pošto su me primetili kako prilazim sa fotoaparatom, napravio sam se da sam naivni turista i pitao ih da mi poziraju za fotografiju. Tražili su mi pet eura, ali smo se ipak dogovorili da ih fotografišem za dva američka dolara. Nakon što sam snimio fotografiju dole i krenuo da se udaljujem, samo sam okrenuo fotoaparat na svoju desnu stranu i snimio i čoveka iznad, koji mi je i bio meta. Dva muškarca sa slike ispod su to primetila i nasmejala se, ali nisu ništa rekli čoveku sa bradom. Verovatno su bili srećni što su dobili dva dolara.

Pravi ulični život video sam koji dan kasnije u luci Kastries u ostrvskoj državi Sveta Lusija (St. Lucia). Sve ono na šta smo kao članovi posade na kruzeru upozoreni da se pazimo u lukama, ovde je spakovano u svega nekoliko ulica.

Dok sam išao ulicom, u jednom momentu mlada žena, crne boje kože, sa nepunih trideset godina, prišla mi je sa leđa i uhvatila moju levu šaku. Počela je da me vodi niz ulicu rekavši: „Hajde, idemo“ (Come on, let’s go). Prva pomisao mi je bila da hoće da me namami u neku uličicu, ili skriveni kutak, u kojoj će me njeni pomoćnici opljačkati. Otrgao sam svoju ruku rekavši joj: „Možda neki drugi put“. Ona se zatim samo izgubila u masi, ni ne pogledavši me u oči.

A masa na ulici bila je živopisnija nego u filmovima. Čovek na fotografiji ispod konzumirao je laku drogu na sred ulice. Vidi se da drži najlon kesu iz koje vuče nešto na slamčicu, dok mu je u ruci cigareta. Nije mu čak smetalo ni da ga fotografišem.

Na moje iznenađenje ljudi su se i sami nudili da budu fotografisani. Takav je bio slučaj sa grupom mlađih muškaraca na donjoj fotografiji. Nisam siguran da li je u pitanju prava ulična banda, ali sam siguran da je čovek u beloj majci, treći sa leve strane, glavni. Prvu fotografiju napravio sam bez njega, a onda su mi ostali momci sa slike rekli da sačekam da dođe i on, jer je „on glavni“.

Posebnu pažnju privukli su mi ribari i prodavci ribe. Čovek sa desne strane na fotografiji iznad, rekao mi je da se zove Stom i da se bavi ribarstvom od svoje trinaeste godine. Očigledno da na ovim surovim egzotičnim ulicama deca brzo odrastaju. Stom je dodao i to, da od ribarstva može da se živi i da bi čak mogao jednog dana da zasnuje porodicu baveći se tim poslom.

Očigledno da je ribarstvo u Kastriesu klasičan muški posao, jer ni u luci, a ni na ribljoj pijaci nisam video ni jednu ženu da hvata, ili prodaje ribu. Na fotografijama ispod može se videti da su svi prodavci ribe isključivo muškarci.

Za kraj, moram reći da je najveći utisak na mene ostavio stari ulični obućar sa naslovne fotografije, kojeg sam takođe fotografisao u Svetoj Lusiji. Iako radi na najopasnijim ulicama koje sam do sada posetio, njegov pogled je smiren, čak na neki način deluje i produhovljen. Kada sam ga pitao da li smem da ga fotografišem, samo mi je nonšalantno klimnuo glavom, kao znak odobravanja.

To znači da teške životne okolnosti ne određuju čoveka u potpunosti, već nešto zavisi i od toga kako sami odaberemo da iskoristimo svoj život.

Fotografije i tekst: Miloš Pavkov