ФОТО: Улице карипских лука – мешавина опасности и ванвременске егзотике
Ако су људи оно нешто, кроз чега се може најбоље доживети неко место, онда Кариби имају све – од протраћености људског живота, до ванвременске егзотике. Некада су ова острва сматрана опаснима због пирата, а данас су једна од најпознатијих туристичких дестинација на свету. Међутим, ако се искрцате у некој од карипских лука, сви ће вас упозоравати на то, да пазите у које улице идете и међу каквим се људима крећете. Јер данас су ова острва опасна због криминала, праћеног сиромаштвом.
Радећи као фотограф на крузеру Острвска Принцеза (Island Princess), током децембра обишао сам неколико лука на Карибима. Фотографије у овој фото приче снимио сам у три различите државе: Гваделупеу – француској прекоокеанској територији, Светој Лусији – независној држави која припада Комонвелту и Тринидаду.
Ипак, све оне су веома сличне. Тешко подношљива врућина, чак и у децембру, чини да се човек осећа као да гори и изнутра. Ако покушам да се ставим у кожу људи који живе на тим острвима, делује ми као да бих живео протраћеним животом под тропским сунцем, јер недостатак могућности у животу често утиче на тешке судбине.
У Луци Шпаније (Port of Spain), главном граду Тринидада, у самом центру те престонице која броји испод четрдесет хиљада становника упознао сам Џима Алија, месара из тог града са фотографије испод, који ми је причао о тешким условима живота.
– Људи раде или за нафтне компаније, или било шта што друго што могу да пронађу. Послови су слабо плаћени – рекао је Џим Али и осврнуо се на опасан живот у престоници Тринидада.
– Овде где смо сада (у самом центру града) било би јако опасно бити ноћу, када нема дневног светла.
Две фотографије изнад снимио сам такође у самом центру Луке Шпаније. На једној се види босоноги човек у изношеној одећи, а на другој човек који спава на приколици камиона са поврћем на сред улице.
Нешто бољу ситуацију видео сам у луци Поинте а Питре у Гваделупеу. Пошто је у питању француска прекоокеанска територија, овде је животни стандард нешто виши у односу на многе друге карипске луке. Већина људи који ту живе говоре француски језик и цене су у еврима. Ипак улице града биле су необично пусте, када је крузер дошао у посету. Ако бих се у самом центру града осврнуо око себе, могао сам на прсте избројати локалне становнике у свом видокругу.
Пошто их је било мало и могао сам дуже да их посматрам, један човек ми је посебно запао за око због свог карактеристичног изгледа. У питању је човек са фотографије испод.
Пратио сам га са дистанце непуних петнаест минута, чекајући повољну прилику да га фотографишем. А онда се зауставио на једном штанду, на којем су се налазила и два човека са доње фотографије. Пошто су ме приметили како прилазим са фотоапаратом, направио сам се да сам наивни туриста и питао их да ми позирају за фотографију. Тражили су ми пет еура, али смо се ипак договорили да их фотографишем за два америчка долара. Након што сам снимио фотографију доле и кренуо да се удаљујем, само сам окренуо фотоапарат на своју десну страну и снимио и човека изнад, који ми је и био мета. Два мушкарца са слике испод су то приметила и насмејала се, али нису ништа рекли човеку са брадом. Вероватно су били срећни што су добили два долара.
Прави улични живот видео сам који дан касније у луци Кастриес у острвској држави Света Лусија (St. Lucia). Све оно на шта смо као чланови посаде на крузеру упозорени да се пазимо у лукама, овде је спаковано у свега неколико улица.
Док сам ишао улицом, у једном моменту млада жена, црне боје коже, са непуних тридесет година, пришла ми је са леђа и ухватила моју леву шаку. Почела је да ме води низ улицу рекавши: „Хајде, идемо“ (Come on, let’s go). Прва помисао ми је била да хоће да ме намами у неку уличицу, или скривени кутак, у којој ће ме њени помоћници опљачкати. Отргао сам своју руку рекавши јој: „Можда неки други пут“. Она се затим само изгубила у маси, ни не погледавши ме у очи.
А маса на улици била је живописнија него у филмовима. Човек на фотографији испод конзумирао је лаку дрогу на сред улице. Види се да држи најлон кесу из које вуче нешто на сламчицу, док му је у руци цигарета. Није му чак сметало ни да га фотографишем.
На моје изненађење људи су се и сами нудили да буду фотографисани. Такав је био случај са групом млађих мушкараца на доњој фотографији. Нисам сигуран да ли је у питању права улична банда, али сам сигуран да је човек у белој мајци, трећи са леве стране, главни. Прву фотографију направио сам без њега, а онда су ми остали момци са слике рекли да сачекам да дође и он, јер је „он главни“.
Посебну пажњу привукли су ми рибари и продавци рибе. Човек са десне стране на фотографији изнад, рекао ми је да се зове Стом и да се бави рибарством од своје тринаесте године. Очигледно да на овим суровим егзотичним улицама деца брзо одрастају. Стом је додао и то, да од рибарства може да се живи и да би чак могао једног дана да заснује породицу бавећи се тим послом.
Очигледно да је рибарство у Кастриесу класичан мушки посао, јер ни у луци, а ни на рибљој пијаци нисам видео ни једну жену да хвата, или продаје рибу. На фотографијама испод може се видети да су сви продавци рибе искључиво мушкарци.
За крај, морам рећи да је највећи утисак на мене оставио стари улични обућар са насловне фотографије, којег сам такође фотографисао у Светој Лусији. Иако ради на најопаснијим улицама које сам до сада посетио, његов поглед је смирен, чак на неки начин делује и продуховљен. Када сам га питао да ли смем да га фотографишем, само ми је ноншалантно климнуо главом, као знак одобравања.
То значи да тешке животне околности не одређују човека у потпуности, већ нешто зависи и од тога како сами одаберемо да искористимо свој живот.
Фотографије и текст: Милош Павков
