БИСЕРИ ВОЈВОЂАНСКОГ НОВИНАРСТВА – ТАЈНА ПОНОЋНОГ ЕКСПРЕСА
Како се једна од највећих државних тајни , озрачење наших научника у Институту за нуклеарну енергију у Винчи, нашла на насловној страни новосадског листа „Дневник“?
Средином прошлог века, и наша земља се сврстала у ред оних које су имале озбиљне амбиције да се баве проучавањем нуклеарне енергије. С великом помпом пропраћена је изградња Института за нуклеарну енергију у Винчи и пуштање у рад нашег првог атомског реактора. Као и сви пионирски подухвати , тако је и овај имао своје жртве. Група младих научника, истраживача у овој, још тада недовољно испитаној области, несрећно је озрачена, па је упућена у Париз на лечење пуно неизвесности. Институт у Винчи је, као специјална државна институција, имао и посебан статус кад је реч о информисању. Био је под строгом војном контролом и јавност је о само неким резултатима његовог рада била обавештавана штурим, званичним саопштењима. Озрачење његових научних сарадника сматрано је највећом државном тајном.
Треће ухо на телефону
Био је 16. фебруар 1959. године када сам се, обављајући своје редовне новинарске послове, нашао у канцеларији једног од руководилаца Службе државне безбедности у Покрајинском секретаријату за унутрашње послове у Новом Саду. За време нашег разговора, зазвонио је телефон и мој саговорник је подигао слушалицу. Док је он телефоном с неким разговарао, ја сам прелиставао новине затечене на столу, правећи се да не обраћам пажњу на телефонски разговор, али је моје треће новинарско ухо упијало сваку реч која је допирала из телефонске слушалице. Чуо сам да ће наредне ноћи у земљу да се врате атомисти лечени у Паризу и да ће бити под обезбеђењем у експресном возу који ујутро стиже у Београд.
Рутински разговор о текућим актуелностима у милицији брзо је окончан и ја сам једва дочекао да стигнем у редакцију „Дневника” да бих мом тадашњем главном уреднику Милету Чичовачком саопштио „поуздану информацију”о повратку атомиста. Наравно, нисам му рекао да сам је сазнао „прислушкујући” службени разговор полицајаца. Предложио сам да направимо специјалну репортажу о повратку атомиста. Чичовачки се сложио и одредио да тај посао одрадимо мој старији колега Душан Славковић Транда и ја. Направили смо план акције и с возачем Ђорђем џипом кренули у Славонију. Да бисмо предухитрили све друге новинаре, који би евентуално сазнали за тајни повратак атомиста из Париза, испланирали смо да се у току ноћи у Винковцима убацимо у експресни воз и да у њему обавимо разговор с излеченим атомистима. Колега Славковић је био пресрећан задатком пред којим смо се нашли и успут је своје одушевљење заливао алкохолом из флаше која му се увек случајно налазила под руком. Ђорђе нас је оставио на железничкој станици у Винковцима и одмах наставио пут ка Београду, где је требало да нас дочека кад допутујемо возом и потом нас однесе у Нови Сад, да бисмо у јутарње издање убацили нашу специјалну репортажу. Од поноћи па све до четири сата ујутро преседели смо у станичном ресторану, наизменично се загревајући кафом и чајевима с румом.
Кључ који сва врата отвара
Били смо прозебли и очигледно узбуђени због деликатног задатка који нам је предстојао. Договорили смо се да уђемо у вагон на којем је табла са натписом „Париз – Београд“. Воз је стигао тачно по реду вожње у 3:59. Душку је лакнуло када су зашкрипале кочнице, јер се бојао да се којим случајем воз не заустави и протутњи нам испред носа. Сав је претрнуо кад се ухватио за врата вагона која су била закључана!
„Пусти мене“, рекао сам му и из џепа извадио специјални кључ. Увек сам га носио у сличним приликама. Дао ми га је мој отац железничар, прегледач кола, да приликом честих путовања железницом могу да обезбедим место у претрпаним возовима и „резервисаним” купеима. Можда смо баш захваљујући том кључу колега и ја прошли крај дремљивог кондуктера без икаквих проблема. Поздравио нас је с руком на ободу своје шапке, као да смо његови претпостављени, и одвео до купеа у којима су спавали атомисти.
Полако смо их разбудили и успут разговарали прикупљајући податке за репортажу. Ја сам одмах укључио блиц и начинио серију фотографија. Сви атомисти (међу којима је била и једна жена) имали су кратку косу, која је тек почела да расте после успешног лечења.
Један од њих се бријао, што је, такође, био доказ да брада расте и да је излечен од последица атомске радијације која је угрозила животе Росанде Дангубић, Радојка Максића, Драшка Грујића, Стјепана Хајдуковића и Живорада Богојевића. Свима њима је у Паризу пресађена коштана срж.
Свањивало је кад је воз ушао у Београд. Душко и ја смо обавили посао и, пре него што је воз ушао у станицу, прешли смо у суседни вагон. На станици је екипа државне безбедности дочекала атомисте и одвела их на безбедно место, далеко од очију, ушију и камера наших београдских колега, да се не би потезало питање безбедности рада у нашем првом нуклеарном центру. За то време, ми смо са нашим возачем Ђорђем, који нас је стрпљиво чекао на станици, већ били на путу ка Новом Саду.
„ Дневник»”је на првој страни најавио ексклузивну репортажу са мојим фотографијама које су објављене на две стране. Колеге из београдских редакција дуго нису могле да се помире са чињеницом да су их надмудрили „провинцијалци“. Најзадовољнији су били читаоци, који су у право време добили поуздану информацију.
|
У четвртак, 25. октобра ове године, у Институту за нуклеарна испитивања у Винчи је на свечан начин откривена спомен плоча у знак сећања на озрачене атомисте, као и у знак захвалности Французима који су им пре пола века поклонили коштану срж и продужили живот. Свечаности је присуствовао др Радојко Максић, једини из групе преживелих атомиста. |