BISERI VOJVOĐANSKOG NOVINARSTVA – TAJNA PONOĆNOG EKSPRESA

Kako se jedna od najvećih državnih tajni , ozračenje naših naučnika u Institutu za nuklearnu energiju u Vinči, našla na naslovnoj strani novosadskog lista „Dnevnik“?

Sredinom prošlog veka, i naša zemlja se svrstala u red onih koje su imale ozbiljne ambicije da se bave proučavanjem nuklearne energije. S velikom pompom propraćena je izgradnja Instituta za nuklearnu energiju u Vinči i puštanje u rad našeg prvog atomskog reaktora. Kao i svi pionirski poduhvati , tako je i ovaj imao svoje žrtve. Grupa mladih naučnika, istraživača u ovoj, još tada nedovoljno ispitanoj oblasti, nesrećno je ozračena, pa je upućena u Pariz na lečenje puno neizvesnosti. Institut u Vinči je, kao specijalna državna institucija, imao i poseban status kad je reč o informisanju. Bio je pod strogom vojnom kontrolom i javnost je o samo nekim rezultatima njegovog rada bila obaveštavana šturim, zvaničnim saopštenjima. Ozračenje njegovih naučnih saradnika smatrano je najvećom državnom tajnom.

Treće uho na telefonu

 Bio je 16. februar 1959. godine kada sam se, obavljajući svoje redovne novinarske poslove, našao u kancelariji jednog od rukovodilaca Službe državne bezbednosti u Pokrajinskom sekretarijatu za unutrašnje poslove u Novom Sadu. Za vreme našeg razgovora, zazvonio je telefon i moj sagovornik je podigao slušalicu. Dok je on telefonom s nekim razgovarao, ja sam prelistavao novine zatečene na stolu, praveći se da ne obraćam pažnju na telefonski razgovor, ali je moje treće novinarsko uho upijalo svaku reč koja je dopirala iz telefonske slušalice. Čuo sam da će naredne noći u zemlju da se vrate atomisti lečeni u Parizu i da će biti pod obezbeđenjem u ekspresnom vozu koji ujutro stiže u Beograd.

Rutinski razgovor o tekućim aktuelnostima u miliciji brzo je okončan i ja sam jedva dočekao da stignem u redakciju „Dnevnika” da bih mom tadašnjem glavnom uredniku Miletu Čičovačkom saopštio „pouzdanu informaciju”o povratku atomista. Naravno, nisam mu rekao da sam je saznao „prisluškujući” službeni razgovor policajaca. Predložio sam da napravimo specijalnu reportažu o povratku atomista. Čičovački se složio i odredio da taj posao odradimo moj stariji kolega Dušan Slavković Tranda i ja. Napravili smo plan akcije i s vozačem Đorđem džipom krenuli u Slavoniju. Da bismo preduhitrili sve druge novinare, koji bi eventualno saznali za tajni povratak atomista iz Pariza, isplanirali smo da se u toku noći u Vinkovcima ubacimo u ekspresni voz i da u njemu obavimo razgovor s izlečenim atomistima. Kolega Slavković je bio presrećan zadatkom pred kojim smo se našli i usput je svoje oduševljenje zalivao alkoholom iz flaše koja mu se uvek slučajno nalazila pod rukom. Đorđe nas je ostavio na železničkoj stanici u Vinkovcima i odmah nastavio put ka Beogradu, gde je trebalo da nas dočeka kad doputujemo vozom i potom nas odnese u Novi Sad, da bismo u jutarnje izdanje ubacili našu specijalnu reportažu. Od ponoći pa sve do četiri sata ujutro presedeli smo u staničnom restoranu, naizmenično se zagrevajući kafom i čajevima s rumom.

Ključ koji sva vrata otvara

 Bili smo prozebli i očigledno uzbuđeni zbog delikatnog zadatka koji nam je predstojao. Dogovorili smo se da uđemo u vagon na kojem je tabla sa natpisom „Pariz – Beograd“. Voz je stigao tačno po redu vožnje u 3:59. Dušku je laknulo kada su zaškripale kočnice, jer se bojao da se kojim slučajem voz ne zaustavi i protutnji nam ispred nosa. Sav je pretrnuo kad se uhvatio za vrata vagona koja su bila zaključana!

„Pusti mene“, rekao sam mu i iz džepa izvadio specijalni ključ. Uvek sam ga nosio u sličnim prilikama. Dao mi ga je moj otac železničar, pregledač kola, da prilikom čestih putovanja železnicom mogu da obezbedim mesto u pretrpanim vozovima i „rezervisanim” kupeima. Možda smo baš zahvaljujući tom ključu kolega i ja prošli kraj dremljivog konduktera bez ikakvih problema. Pozdravio nas je s rukom na obodu svoje šapke, kao da smo njegovi pretpostavljeni, i odveo do kupea u kojima su spavali atomisti.

Polako smo ih razbudili i usput razgovarali prikupljajući podatke za reportažu. Ja sam odmah uključio blic i načinio seriju fotografija. Svi atomisti (među kojima je bila i jedna žena) imali su kratku kosu, koja je tek počela da raste posle uspešnog lečenja.

Jedan od njih se brijao, što je, takođe, bio dokaz da brada raste i da je izlečen od posledica atomske radijacije koja je ugrozila živote Rosande Dangubić, Radojka Maksića, Draška Grujića, Stjepana Hajdukovića i Živorada  Bogojevića. Svima njima je u Parizu presađena koštana srž.

Svanjivalo je kad je voz ušao u Beograd. Duško i ja smo obavili posao i, pre nego što je voz ušao u stanicu, prešli smo u susedni vagon. Na stanici je ekipa državne bezbednosti dočekala atomiste i odvela ih na bezbedno mesto, daleko od očiju, ušiju i kamera naših beogradskih kolega, da se ne bi potezalo pitanje bezbednosti rada u našem prvom nuklearnom centru. Za to vreme, mi smo sa našim vozačem Đorđem, koji nas je strpljivo čekao na stanici, već bili na putu ka Novom Sadu.

„ Dnevnik»”je na prvoj strani najavio ekskluzivnu reportažu sa mojim fotografijama koje su objavljene na dve strane. Kolege iz beogradskih redakcija dugo nisu mogle da se pomire sa činjenicom da su ih nadmudrili „provincijalci“. Najzadovoljniji su bili čitaoci, koji su u pravo vreme dobili pouzdanu informaciju.

piše: Borivoj Mirosavljević