Два века југословенске карикатуре

Карикатура – потцењена уметност

Промоција друге књиге „Два века карикатуре на просторима Југославије“ уприличена је у уторак, 12.септембра, у Клубу Друштва новинара Војводине, уз присуство бројних љубитеља ове уметности.

У име Друштва новинара Војводине, које је и издавач ове јединствене публикације, присутне је поздравио председник Петар Кочић који је истакао да је то једно од њихових капиталних издања на које су изузетно поносни и додао да Друштво придаје велику пажњу својој издавачкој делатности, које је веома разнородна. Председник ДНВ-а напоменуо је  да све то раде да би, пре свега, помогли својим  колегама и да би њихов труд био обелодањен,на једној страни, а на другој како би оставили својим  потомцима трагове, али и допринели баштињењу наше духовне културе, у најширем смислу речи.“Карикатура свакако припада духовној култури, али је то и један вишедимензионалан, вишезначајан медиј  без којег се новинарство, од свог зачетка па до данас, не може замислити.У првом тому аутор је објаснио које су то све функције, улоге и домети карикатуре. За нас, новинаре, карикатура је важна зато што је она својеврсни коментар,a врло често је убојитија, јача и има већи домет од «трактата» који настоје да буду представљени као коментари. Због тога смо сви ми у Друштву новинара Војводине изузетно задовољни и срећни што је аутор баш нама поверио да обелоданимо овај његов вишедеценијски рад, који је врло студиозан и који је подразумевао велику љубав према карикатури и велику пожртвованост“,  додао је Кочић.

„Свака тема тражи свој натпис, а сваки натпис тражи свог аутора. Сваки аутор тражи свог издавача, и ту негде, у том четвороуглу, сплело се ово о чему вечерас, не без повода, говорим. Горан  Маравић, наш дугогодишњи члан, опробан већ у неколико издања које су биле на тему школства и болести зависности, приредио је, захваљујући свом четрдесетогодишњем прегалачком раду, и ову књигу. Колико смо се намучили при објављивању првог дела, јер  тада нисмо имали подршку институција задужених за културу ни у Новом Саду ни у Покрајини, успели смо први том да објавимо уз помоћ спонзора које је око себе окупио Горан и личног учешћа самог аутора, да би већ други том наишао на много бољи пријем.  Први пут је Друштво новинара Војводине од 2010. или од 2014. године, откако смо прешли на пројектно финансирање, добило неку цркавицу из Министарства. Ја сам био одушевљен кад сам прочитао образложење комисије која је и сама рекла да је ово  капитално дело. Тако је са много мање муке направљен и овај други део књиге, која чини јединствену енциклопедију карикатуриста у некадашњој заједничкој држави. О карикатурама, не улазећи у дубље анализе, могу да кажем да је то израз који је запостављен у данашњим новинама. Ви данас на прсте једне руке можете да набројите  које новине објављују карикатуре. Ту је Коракс у Данасу, ту је Петричић, после бекства из Политике, у Времену, као и Сомборац у Блицу. Некада смо се дивили цртачким способностима људи који су илустровали, пре свега, за спортске стране, скупљали смо те сличице, исецали и лепили на картончиће и играли такозване крајцарице – то је био наш први сусрет са карикатурама, а Горан је томе остао доследан до дан-данас. Нико до Горана није направио једно овакво дело, нити ће без Горана било ко,  ко се маши пера, моћи да пише о карикатури, а да заобиђе његово дело – рекао је Младен Булут, уредник издавачке делатности ДНВ-а.

„Као што рече Младен, било је јако много проблема док ово дело није изашло на јаву. Што се тиче саме карикатуре, коју скупљам више од 40 година и имам више од два милиона слика, тек овог лета сам успео све да сложим онако како треба, по ауторима, и тосу вам портфолије величине ове књиге, па сад ви замислите 53 такве! То је све архива која је ушла у ове две књиге. Припремио сам, још нисам завршио,  књигу о светској карикатури, ту је готово неких 1500 страница. То ће бити нешто сасвим другачије, с обзиром на то да савремени теоретичари говоре да је карикатура настала појавом Леонарда ДаВинчија и његових гротескних глава, тада се сматра да почиње савремена карикатура, док ја имам мало другачије мишљење и због тога сам то и почео да радим. Ја сам то већ ставио у  неки палеолит. Значи, од палеолита па на ову страну, ја изучавам карикатуре. Кад кажем палеолит, то не значи да су они у палеолиту радили карикатуре, али то су на неки начин претече данашњем облику карикатуре. Као што је, кад погледате уназад, у Месопотамији било одређене гротескне карикатуре урезане у одређене појаве уклесане у грађевине које су стварале старе цивилизације. Да не причамо о Египту који је, буквално, плакат у ком камени део вајарства одише  неком гротеском (иако се појам гротеске појављује тек у 19. веку), али оно што су они радили и оно што сам ја видео од тих цртежа, то је, буквално, гротеска. Тако да та „карикатура“ по мени почиње и са модерним сликарима, а кад кажем „модерним“, мислим и на период  ренесансе. Прва књига и негде две трећине друге је карикатура као ликовни правац, то је оно где сам се и највише задржао. После тога тај један део је дат како бисмо се упознали са наративном карикатуром, такозваном „стрип карикатуром“, где сам дао само основне правце у том домену, затим је као трећи део била анимација која је такође једна врста карикатуре; четврто је филм, пето је књижевност, шесто је музика, седмо фотографија, осмо су разни перфоманси и девето су обредне маске.  Те посебне маске су изузетно занимљива и широка  тема, нарочито пратећи кинеску културу“, објаснио је Горан Маравић и додао да је након дугогодишњег рада, и љубави према томе што је радио, схватио  да су карикатуристи као уметници потцењени.

Маравић на крају подсећа да је прва карикатура постављена у музеј тек 1966. године, након чега  је, каже, све почело да иде у правом смеру. Према најави аутора, његов колега Дору Босиок ће у новембру посетити нама најближи музеј тог типа, у Темишвару, па ће ове две књиге највероватније ући у поставку тог музеја.

Ј.Д.

фото: Жељко Савић