Dva veka jugoslovenske karikature
Karikatura – potcenjena umetnost
Promocija druge knjige „Dva veka karikature na prostorima Jugoslavije“ upriličena je u utorak, 12.septembra, u Klubu Društva novinara Vojvodine, uz prisustvo brojnih ljubitelja ove umetnosti.
U ime Društva novinara Vojvodine, koje je i izdavač ove jedinstvene publikacije, prisutne je pozdravio predsednik Petar Kočić koji je istakao da je to jedno od njihovih kapitalnih izdanja na koje su izuzetno ponosni i dodao da Društvo pridaje veliku pažnju svojoj izdavačkoj delatnosti, koje je veoma raznorodna. Predsednik DNV-a napomenuo je da sve to rade da bi, pre svega, pomogli svojim kolegama i da bi njihov trud bio obelodanjen,na jednoj strani, a na drugoj kako bi ostavili svojim potomcima tragove, ali i doprineli baštinjenju naše duhovne kulture, u najširem smislu reči.“Karikatura svakako pripada duhovnoj kulturi, ali je to i jedan višedimenzionalan, višeznačajan medij bez kojeg se novinarstvo, od svog začetka pa do danas, ne može zamisliti.U prvom tomu autor je objasnio koje su to sve funkcije, uloge i dometi karikature. Za nas, novinare, karikatura je važna zato što je ona svojevrsni komentar,a vrlo često je ubojitija, jača i ima veći domet od «traktata» koji nastoje da budu predstavljeni kao komentari. Zbog toga smo svi mi u Društvu novinara Vojvodine izuzetno zadovoljni i srećni što je autor baš nama poverio da obelodanimo ovaj njegov višedecenijski rad, koji je vrlo studiozan i koji je podrazumevao veliku ljubav prema karikaturi i veliku požrtvovanost“, dodao je Kočić.
„Svaka tema traži svoj natpis, a svaki natpis traži svog autora. Svaki autor traži svog izdavača, i tu negde, u tom četvorouglu, splelo se ovo o čemu večeras, ne bez povoda, govorim. Goran Maravić, naš dugogodišnji član, oproban već u nekoliko izdanja koje su bile na temu školstva i bolesti zavisnosti, priredio je, zahvaljujući svom četrdesetogodišnjem pregalačkom radu, i ovu knjigu. Koliko smo se namučili pri objavljivanju prvog dela, jer tada nismo imali podršku institucija zaduženih za kulturu ni u Novom Sadu ni u Pokrajini, uspeli smo prvi tom da objavimo uz pomoć sponzora koje je oko sebe okupio Goran i ličnog učešća samog autora, da bi već drugi tom naišao na mnogo bolji prijem. Prvi put je Društvo novinara Vojvodine od 2010. ili od 2014. godine, otkako smo prešli na projektno finansiranje, dobilo neku crkavicu iz Ministarstva. Ja sam bio oduševljen kad sam pročitao obrazloženje komisije koja je i sama rekla da je ovo kapitalno delo. Tako je sa mnogo manje muke napravljen i ovaj drugi deo knjige, koja čini jedinstvenu enciklopediju karikaturista u nekadašnjoj zajedničkoj državi. O karikaturama, ne ulazeći u dublje analize, mogu da kažem da je to izraz koji je zapostavljen u današnjim novinama. Vi danas na prste jedne ruke možete da nabrojite koje novine objavljuju karikature. Tu je Koraks u Danasu, tu je Petričić, posle bekstva iz Politike, u Vremenu, kao i Somborac u Blicu. Nekada smo se divili crtačkim sposobnostima ljudi koji su ilustrovali, pre svega, za sportske strane, skupljali smo te sličice, isecali i lepili na kartončiće i igrali takozvane krajcarice – to je bio naš prvi susret sa karikaturama, a Goran je tome ostao dosledan do dan-danas. Niko do Gorana nije napravio jedno ovakvo delo, niti će bez Gorana bilo ko, ko se maši pera, moći da piše o karikaturi, a da zaobiđe njegovo delo – rekao je Mladen Bulut, urednik izdavačke delatnosti DNV-a.
„Kao što reče Mladen, bilo je jako mnogo problema dok ovo delo nije izašlo na javu. Što se tiče same karikature, koju skupljam više od 40 godina i imam više od dva miliona slika, tek ovog leta sam uspeo sve da složim onako kako treba, po autorima, i tosu vam portfolije veličine ove knjige, pa sad vi zamislite 53 takve! To je sve arhiva koja je ušla u ove dve knjige. Pripremio sam, još nisam završio, knjigu o svetskoj karikaturi, tu je gotovo nekih 1500 stranica. To će biti nešto sasvim drugačije, s obzirom na to da savremeni teoretičari govore da je karikatura nastala pojavom Leonarda DaVinčija i njegovih grotesknih glava, tada se smatra da počinje savremena karikatura, dok ja imam malo drugačije mišljenje i zbog toga sam to i počeo da radim. Ja sam to već stavio u neki paleolit. Znači, od paleolita pa na ovu stranu, ja izučavam karikature. Kad kažem paleolit, to ne znači da su oni u paleolitu radili karikature, ali to su na neki način preteče današnjem obliku karikature. Kao što je, kad pogledate unazad, u Mesopotamiji bilo određene groteskne karikature urezane u određene pojave uklesane u građevine koje su stvarale stare civilizacije. Da ne pričamo o Egiptu koji je, bukvalno, plakat u kom kameni deo vajarstva odiše nekom groteskom (iako se pojam groteske pojavljuje tek u 19. veku), ali ono što su oni radili i ono što sam ja video od tih crteža, to je, bukvalno, groteska. Tako da ta „karikatura“ po meni počinje i sa modernim slikarima, a kad kažem „modernim“, mislim i na period renesanse. Prva knjiga i negde dve trećine druge je karikatura kao likovni pravac, to je ono gde sam se i najviše zadržao. Posle toga taj jedan deo je dat kako bismo se upoznali sa narativnom karikaturom, takozvanom „strip karikaturom“, gde sam dao samo osnovne pravce u tom domenu, zatim je kao treći deo bila animacija koja je takođe jedna vrsta karikature; četvrto je film, peto je književnost, šesto je muzika, sedmo fotografija, osmo su razni perfomansi i deveto su obredne maske. Te posebne maske su izuzetno zanimljiva i široka tema, naročito prateći kinesku kulturu“, objasnio je Goran Maravić i dodao da je nakon dugogodišnjeg rada, i ljubavi prema tome što je radio, shvatio da su karikaturisti kao umetnici potcenjeni.
Maravić na kraju podseća da je prva karikatura postavljena u muzej tek 1966. godine, nakon čega je, kaže, sve počelo da ide u pravom smeru. Prema najavi autora, njegov kolega Doru Bosiok će u novembru posetiti nama najbliži muzej tog tipa, u Temišvaru, pa će ove dve knjige najverovatnije ući u postavku tog muzeja.
J.D.
foto: Željko Savić