Људи с три ока (65): Војислав Нановић
ИЗМЕЂУ БАЈКЕ И СТВАРНОСТИ
Угледајући се на Џона Форда, славног америчког филмског мага, Војислав Нановић пионир нашег филма након Другог светског рата, реализовао је низ филмова који су део контраверзне историје наше седме уметности
Кад је шикнула нафта из војвођанских бушотина настао је период одушевљавања успехом наших нафташа. Али, та ерупција је врло брзо унела немир и у односе међу људима који су били у заблуди верујући да ће лако убирати природно благо и са њим располагати као и са осталим плодовима родне панонске равнице. Наша кинематографија, још неизлечена од дечјих болести у годинама након Другог светског рата, осетила је да реализацијом филма о црном војвођанском злату, може да ухвати корак са светским филмом. Апетити су били велики:снимити спектакл у колору и то у три димензије за емитовање на широком платну, што је управо био хит на светском филмском тржишту! А реалне могућности веома скромне: новац је једва обезбеђен за снимање црно-белог филма у нормалној техници.
Индустријализација
У ревитализацији југословенске кинематографије после завршетка Другог светског рата значајну улогу су имали стари искусни камермани Михајло Поповић, Стеван Мишковић, Владета Лукић и Михајло Ивањиков. Као учесник у рату Војислав Нановић је по политичком задатку доспео међу старе филмаџије и помно од њих учио занат да би потом као сценариста и редитељ снимио читаву серију филмова: “Парада победе“(1946), “Балканске игре“(1946), “Први мај“(1947),…“Бесмртна младост“ (1948), “Чудотворни мач“(1950), “Фросина“(1952), “Циганка“(1953), “Шолаја“(1955),…
Филм за Нановића више није био само средство за транспоновање стварности, постао је свет за себе, који има своје законитости, жанровске и друге обрасце. Осећао је да кинематографију треба индустријализовати, а узор у његовом стваралаштву био му је славни амерички редитељ Џон Форд.
Друштвени и производни статус омогућавали су Нановићу да бира теме , сам поставља драмске конструкције и да осваја нове тематске, идејне и духовне просторе; реализовао је први послератни играни филм у Србији, прву филмску бајку, први филм кинематографије у Македонији, снимао је у Босни и Црној Гори.
Војводина
Највећи део рата Нановић је провео у Војводини, у Срему из којег потиче његова мајка. Желео је да у Војводини сними филм, а шанса му се указала када је у њој потекла нафта. Савремена тема у доба радничких савета и самоуправљања повукла је Нановића први пут на терен филмске комедије у којој он промовише будућу легенду југословенског филма, славног глумца Павла Вујисића, који ће касније изјавити да је Војислав Нановић најбољи редитељ с којим је радио у својој богатој каријери.
Тема комедије „Погон Б“, који је сниман у селу Шимановци у Срему, јесте љубав, али он се бави и односима у нафташком колективу који преко Радничког савета настоји да спречи одлуку виших органа о укидању погона Б под шифром „реорганизација“. Користећи метафору у свом филмском изражавању Нановић, задржавајући физиономију средине у којој је дело настало, изграђује свој аутентични израз.
– Имао сам неко посебно осећање према Воји Нановићу, -изјавио је редитељ Душан Макавејев. -Нећу рећи да смо изашли из његовог шињела, али некако, ипак, ми смо се извукли из његовог шатора у односу према стварности и еротици. Он је правио прве кораке у правцу еротског ослобађања.
Кад се појавио у биоскопима филм „Погон Б“ је наишао на леп пријем код публике а филмски критичари су били подељени. Док је у Загребу на „Глобусовој“ трибини оцењен као „врло добар“, Драгослав Адамовић у „Нину“ пише да „човека који трага треба подржати“. Најоштрији је био Миодраг Кујунџић у новосадском „Дневнику“ који се заложио да се више не дозволи снимање филмови онима који су „непоколебљиво доказали да нису у стању да сниме добар филм“! А Богдан Тирнанић, угледни новинар, је забележио: „Војислав Нановић се враћа из прошлости да би остао за будућност“.
Б и о г р а ф и ј а Војислав Нановић је рођен у Скопљу 12.августа 1922. године а умро је у Београду 10.августа 1983. године. У родном месту је похађао основну школу а гимназију у Београду. Рат га је омео да се упише на Ликовну академију па се посветио илегалном раду за време окупације. Као уредник је издавао у Добановцима, Суботишту, Сибачу, Карловчићу и Прхову, илегални лист „Глас омладине“ а потом и „Пионир“. Исте листове је уређивао и после рата у Новом Саду све док није преша у Београд где је био новинар „Политике“, шеф „Филмског журнала“ а потом сценариста и редитељ великог броја документарних и играних филмова. Осам година је провео у САД где се лечио, али је био и филмски монтажер у Телевизији АБЦ. Касније је основао и своје филмско предузеће. као један од пионира домаћег филма добитник је Плакете Југословенске кинотеке и награде УСУФ-а (Удружење самосталних уметника фотографије Србије) чији је био дугогодишњи уважени председник. |
пише:Боривој Миросављевић