Ljudi s tri oka (65): Vojislav Nanović

IZMEĐU BAJKE I STVARNOSTI

Ugledajući se na Džona Forda, slavnog američkog filmskog maga, Vojislav Nanović pionir našeg filma nakon Drugog svetskog rata, realizovao je niz filmova koji su deo kontraverzne istorije naše sedme umetnosti

Kad je šiknula nafta iz vojvođanskih bušotina nastao je period oduševljavanja uspehom naših naftaša. Ali, ta erupcija je vrlo brzo unela nemir i u odnose među ljudima koji su bili u zabludi verujući da će lako ubirati prirodno blago i sa njim raspolagati kao i sa ostalim plodovima rodne panonske ravnice. Naša kinematografija, još neizlečena od dečjih bolesti u godinama nakon Drugog svetskog rata, osetila je da realizacijom filma o crnom vojvođanskom zlatu, može da uhvati korak sa svetskim filmom. Apetiti su bili veliki:snimiti spektakl u koloru i to u tri dimenzije za emitovanje na širokom platnu, što je upravo bio hit na svetskom filmskom tržištu! A realne mogućnosti veoma skromne: novac je jedva obezbeđen za snimanje crno-belog filma u normalnoj tehnici.

Industrijalizacija
U revitalizaciji jugoslovenske kinematografije posle završetka Drugog svetskog rata značajnu ulogu su imali stari iskusni kamermani Mihajlo Popović, Stevan Mišković, Vladeta Lukić i Mihajlo Ivanjikov. Kao učesnik u ratu Vojislav Nanović je po političkom zadatku dospeo među stare filmadžije i pomno od njih učio zanat da bi potom kao scenarista i reditelj snimio čitavu seriju filmova: “Parada pobede“(1946), “Balkanske igre“(1946), “Prvi maj“(1947),…“Besmrtna mladost“ (1948), “Čudotvorni mač“(1950), “Frosina“(1952), “Ciganka“(1953), “Šolaja“(1955),…
Film za Nanovića više nije bio samo sredstvo za transponovanje stvarnosti, postao je svet za sebe, koji ima svoje zakonitosti, žanrovske i druge obrasce. Osećao je da kinematografiju treba industrijalizovati, a uzor u njegovom stvaralaštvu bio mu je slavni američki reditelj Džon Ford.
Društveni i proizvodni status omogućavali su Nanoviću da bira teme , sam postavlja dramske konstrukcije i da osvaja nove tematske, idejne i duhovne prostore; realizovao je prvi posleratni igrani film u Srbiji, prvu filmsku bajku, prvi film kinematografije u Makedoniji, snimao je u Bosni i Crnoj Gori.
Vojvodina
Najveći deo rata Nanović je proveo u Vojvodini, u Sremu iz kojeg potiče njegova majka. Želeo je da u Vojvodini snimi film, a šansa mu se ukazala kada je u njoj potekla nafta. Savremena tema u doba radničkih saveta i samoupravljanja povukla je Nanovića prvi put na teren filmske komedije u kojoj on promoviše buduću legendu jugoslovenskog filma, slavnog glumca Pavla Vujisića, koji će kasnije izjaviti da je Vojislav Nanović najbolji reditelj s kojim je radio u svojoj bogatoj karijeri.

Tema komedije „Pogon B“, koji je sniman u selu Šimanovci u Sremu, jeste ljubav, ali on se bavi i odnosima u naftaškom kolektivu koji preko Radničkog saveta nastoji da spreči odluku viših organa o ukidanju pogona B pod šifrom „reorganizacija“. Koristeći metaforu u svom filmskom izražavanju Nanović, zadržavajući fizionomiju sredine u kojoj je delo nastalo, izgrađuje svoj autentični izraz.
– Imao sam neko posebno osećanje prema Voji Nanoviću, -izjavio je reditelj Dušan Makavejev. -Neću reći da smo izašli iz njegovog šinjela, ali nekako, ipak, mi smo se izvukli iz njegovog šatora u odnosu prema stvarnosti i erotici. On je pravio prve korake u pravcu erotskog oslobađanja.
Kad se pojavio u bioskopima film „Pogon B“ je naišao na lep prijem kod publike a filmski kritičari su bili podeljeni. Dok je u Zagrebu na „Globusovoj“ tribini ocenjen kao „vrlo dobar“, Dragoslav Adamović u „Ninu“ piše da „čoveka koji traga treba podržati“. Najoštriji je bio Miodrag Kujundžić u novosadskom „Dnevniku“ koji se založio da se više ne dozvoli snimanje filmovi onima koji su „nepokolebljivo dokazali da nisu u stanju da snime dobar film“! A Bogdan Tirnanić, ugledni novinar, je zabeležio: „Vojislav Nanović se vraća iz prošlosti da bi ostao za budućnost“.

piše:Borivoj Mirosavljević