Људи с три ока(64) – Ђорђе Милутиновић – ЧУВАР ПОРОДИЧНОГ БЛАГА
Инжењер шумарства Ђорђе Милутиновић из Новог Сада има богату збирку породичних фотографија које представљају ретроспективу развоја професионалне фотографије Војводине
„Шта ће нестати с фотографијом која жути, бледи, брише се и коју ће једног дана бацити у смеће?“-пита се Ролан Барт у својој студији о фотографији „Светла комора“ и потом закључује:-„ Не само „живот“(то је било живо, позирало живо испред објектива), него и, по прилици-како да кажем ? – љубав. Пред једином фотографијом на којој видим оца и мајку заједно, њих, за које знам да су се волели, мислим: то је љубав, као благо, која ће ишчезнути заувек; јер, кад мене не буде било овде, нико више о њој неће моћи сведочити:остаће само равнодушна Природа“.
Стабло
Мало је породица које се могу похвалити да имају сачуване фотографије свих чланова заступљених на породичном стаблу. Шумарски инжењер у пензији Ђорђе Милутиновић из Новог Сада, захваљујући својој великој љубави према фотографији, сачувао је у свом породичном албуму ликове свих својих најближих рођака од средине 19. века, од настанка фотографије до данас! Милутиновићи су стара новосадска трговачка фамилија која је имала најближе родбинске везе са бродовласницима Форовићима (својеевремено су својим бродовима преселили Матицу српску из Пеште у Нови Сад), Симоновићима из Сремске Каменице, Николићима из Сремских Карловаца, Лазаревићима из Панчева, Стојковићима из Илока, Милетићима и Томићима из Вршца.
– Захваљујући тим родбинским и пријатељским везама у мом породичном албуму су се нашле и ретке фотографије наших познатих политичких великана Светозара Милетића, Јаше Томића и многих других,-вели Ђорђе Милутиновић док нам с поносом показује ретке фотографије значајне не само за његову породицу него и историју нашег народа. Запазили смо да има оригиналне фотографије настале у првим професионалним атељеима у Војводини, далеке 1854. године, Иштвана Олдала у Великом Бечкереку и Георгија Кнежевића у Новом Саду, затим и у другим фотографским радњама основаним у 19.веку:
Стефана Вулпеа, Игњаца Фукса, Игњаца Рајса, Гаврила Јовановића, Јована Рехницера, Јосипа Сингера и других из Новог Сада, Панчева, Темишвара, Београда, Будимпеште, Беча, Граца, Загреба, Дубровника, Осијека, Славонског Брода па чак и Њујорка.
Поклон
-Кад сам пошао у школу добио сам фотоапарат као божићни поклон. Било је то, још пре Другог светског рата, велика атракција. Снимао сам на распусту код рођака али нисам имао амбиције да правим уметничке фотографије. Одушевљавала ме је највише њихова непревазиђена документарност. Зато сам се фотографијом бавио целог живота,-објашњава Милутиновић који је снимио безброј црно-белих али и колор фотографија и дијапозитива од којих су многи објављени у стручној литератури а било их је и на изложбама Покрајинског завода за заштиту природе Војводине.Као шумарски инжењер Ђорђе Милутиновић је, по природи свога посла, највише времена проводио у природи па су и његове фотографије највише посвећене природи и њеним лепотама. Његова супруга Душанка била је, такође, шумарски инжењер и највише се бавила хортикултуром. И она је често била у жижи објектива супруговог фотоапарата о чему сведоче албуми у којима су само њене фотографије снимљене у цветним абијентима широм света. Ово породично благо заслужује посебно истраживање јер садржи драгоцене оригинале каквих нема ни у озбиљним музејским збиркама. Штета је што наша земља нема Музеј фотографије у којем би Милутиновићеви албуму ретких фотографија дошли до пуног изражаја.
РОГОВИ НА СЛИЦИ Ђорђе Милутиновић је рођен у Новом Саду 3.јануара 1927. године. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду а дипломирао на Шумарском факултету у Београду. Радио је најпре у Шумској управи у Новом Пазару а потом у водној заједници у Бачкој Паланци, Школи ученика у привреди „Ђорђе Зличић“и Покрајинском заводу за заштиту природе Војводине. Објавио је већи број стручних и научних радова и реализовао низ тематских изложби на којима је користио и фотографије које је сам снимао. Запажене су му фотографије на изложби „Развој роговља јелена и срндаћа у Војводини“. Низ година успешно је сарађивао на издањима „Енциклопедије Новог Сада“ у којима је објавио низ старих фотографија некада познатих Новосађана, сачуваних ликова у породичним албумима фамилије Милутиновић |
Пише: Боривој Миросављевић