ЂОРЂЕ ВУЈКОВ, фудбалер

Од бар 1000 утакмица које је нанизао у осамнаестогодишњој каријери професионалног фудбалера веома често му се у сећању јавља призор са пријатељског меча између Југославије и Аргентине (0:1), одиграног 3. јула 1977. на стадиону „Бока Јуниорса“ у Буенос Аиресу пред више од 60.000 домаћих ватрених навијача, који су овацијама прославили једини погодак Пасареле пошто је пристрасни чилеански судија Силванго у 32 минуту досудио непостојећи једанаестерац.

– Пусти мени – довикнуо сам Душану Савићу, који је пропустио са стране набачену лопту и, онако, из пуног трка, свом снагом опалио по лопти која је добро уздрмала вратницу али није  затресла мрежу аргентинског гола – сећа се Вујков свог трећег, претпоследњег наступа у дресу репрезентације Југославије.

Нажалост, у две одсудне утакмице – после пораза од Румуније (4:6) и Шпаније (0:1) – „плави“нису успели да се квалификују на завршницу светског првенства на којем је догодине тријумфовала Аргентина.

На стадиону „Бока Јуниорс“ пред сусрет са Аргентином   3. Јула 1977.                                  У дресу репрезензације Југославије

Ђорђе, млађи син пекара Новака и Јелене Ненин, школске послужитељке, рођен је 19. августа 1955. у Локу где је завршио осмолетку. Одабрао је, у жељи да се што пре осамостали (упркос саветима ондашњих просветара његовој мајци да одрастању и даљем школовању сина посвети посебну пажњу), подаље од Титела, аутолакирерски занат у Новом Саду иако је,  сав омађијан фудбалом, знао да од тог занимања неће живети.

Јер, већ тада га је Душан Клипа, препорукокм локалног пароха Павла Јоцића, уврстио у подмладак ФК „Нови Сад“.

 – Село је тада имало много деце и сви смо јурцали за лоптом по читав дан. Фудбал сам обожавао, посебно када играмо улица против улице. То је било страшно ривалство… У  тим нашим „дербијима“  запазио ме је сеоски поп, можда, не по томе што сам био најбољи него што сам на терену био најупорнији и најгрлатији – уз смех се сећа Вујков својих првих почетака.

На наговор Зорана Мандића убрзо напушта „канаринце“ и прелази код Стевана Секереша, који је предводио пионире ФК „Војводина“, одакле га је 1971. за екипу подмладка и младе репрезентације одабрао Хуго Рушевљанин.

– Вероватно сам и данас рекордер по броју утакмица у којима сам носио дрес младе селекције до 21 године, јер сам за њу одиграо укупно 23 утакмице – казује наш саговорник присећајући се да је да је, истовремено, најдуже носио капитенску траку и да је био на челу тима (Свилар, Пураћ, Никезић, Рутоњски, Мокуш, Новоселац, Трифуновић, Јурчић, Личинар, Р. Алексић, Леринц, Павковић, Ј. Илић, Вукашиновић, Вучековић, Тодоровић, Бошњак, Косановић, Новаковић, Драгојевић, Бошковић, Стакић, Мишић, Вучковић, Ненадић, Радосављевић, Титов и Аникић) који је саставио Тодор Веселиновић, а на самом крају преузео Бранко Станковић, а који је  1978. подигао пехар  победника Европског првенства за младе.

– Освојили смо, у Мостару, титулу првака Европе победом против Источне Немачке. То је био велики успех, јер смо на путу до трона савладали Шпанију (4:1), Енглеску у Манчестеру (1:0), Бугаре, Румуне, Швеђане, Норвежане… Била је то изузетна екипа и скоро сви су касније направили лепе каријере – наводи Вујков.

А само годину дана раније (1977), ФК „Војводина“ је, победивши  фирентинску „Фиортину“, прашки „Спартак“ и будипештански „Вашаш“, освојила јубиларни 50. Средњоевропски куп.

Овај огромни успех ФК „Војводине“ била му је најбоља препорука за позив у састав државне репрезентације. После дебија против СССР-а 23. марта 1977. у Београду (2:4), подмлађена репрезентација је на јужноамеричкој турнеји 26. јуна на стадиону „Минарон“ у Бела Хоризонтеу, упркос 130.000 грлених навијача „караока“, остала непоражена (0:0) у сусрету са Бразилом, дотадашњим троструким прваком света, а  3. јула  на стадиону „Бока Јуниорса“ у Буенос Аиресу изгубила (0:1) од Аргентине да би  последњу утакмицу као репрезентативац  Југославије одиграо је 5. октобра 1977. на „Неп“ стадиону у Будимпешти када смо изгубили од Мађарске (4:2).

Од 1973. до 1983, иако су га тражили и „Звезда“ и „Патизан“, остаје веран „Војводини“ за коју је наступао у 527 сурета (7 на вечној листи по броју наступа) од којих је на 234 првенствене утакмице постигао  8 голова.

Првотимци ФК „Војводина“ 1975.                                                                                                  У најмилијем дресу

– Мада сам се најбоље сналазио на месту десног бека, по потреби сам био и халф и полутка, а против АЕК-а чак и десно крило.  Те 1975, када смо били вицешампиони, Ивезић је отишао у војску, а тадашњи тренер Тоза Веселиновић ме је шокирао одлуком да играм „седмицу”. Шта ћу, играм оно што ми каже тренер, а како ћу то да учиним, био је мој проблем – казује Вујков који се прославио као непрелазни одбрамбени играч нашег најстаријег прволигаша.

У утакмици младе репрезентације против Бугарске сломио је ногу и у први тим „пола црвених, а пола белих“ вратио се у пролећном делу првенства.

– Читаве јесени 1974. нисам могао да играм, а чим је, наредне календарске године, почео пролећни део првенства, прва утакмица је била она у Сплиту, против „Хајдука“.  Победили смо 4:1… Ипак, у последњем колу „Звезда“ је дала бодове „Хајдуку“ и, иако смо ми смо код куће победили, Сплићани су освојили првенство, с два бода предности – жали и сад Вуков  за пропуштеном приликом да се његова генерација, која је тада играла најбољи и  најлепши фудбал, домогне друге шампионске титуле.

Тада је настала и навијачка крилатица „Противниче не мучи се – гледај Ђоку и учи се“!

Са навршених 28 година, стекавши право да оде у иностранство, као интернационалац бранио је боје белгијског „Локерена“ (1983-1986), шпанског „Кастељона“ (1986-1988) и аустријског ДСВ „Алпине“ (1988-1991).

Као интернационалац при крају каријере  Вујков крај освојених трофеја

Још 1979, на Позоришном тргу 2, отворио сам кафић „Црвено-бела двојка“ (не по кућној адреси него по броју на дресу који сам најчешће носио), а који је у оно време био новотарија и врло брзо израстао у омиљено састајалиште Новосађна. По повратку посветио сам се вођењу кафића и деликатесне радње „Супер Дона“, а онда сам на наслеђених 45 јутара у Локу устројио савремено опремљено породично газдинство  од чијих приноса лепо живим – завршава Вујков своју причу.

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.