ĐORĐE VUJKOV, fudbaler

Od bar 1000 utakmica koje je nanizao u osamnaestogodišnjoj karijeri profesionalnog fudbalera veoma često mu se u sećanju javlja prizor sa prijateljskog meča između Jugoslavije i Argentine (0:1), odigranog 3. jula 1977. na stadionu „Boka Juniorsa“ u Buenos Airesu pred više od 60.000 domaćih vatrenih navijača, koji su ovacijama proslavili jedini pogodak Pasarele pošto je pristrasni čileanski sudija Silvango u 32 minutu dosudio nepostojeći jedanaesterac.

– Pusti meni – doviknuo sam Dušanu Saviću, koji je propustio sa strane nabačenu loptu i, onako, iz punog trka, svom snagom opalio po lopti koja je dobro uzdrmala vratnicu ali nije  zatresla mrežu argentinskog gola – seća se Vujkov svog trećeg, pretposlednjeg nastupa u dresu reprezentacije Jugoslavije.

Nažalost, u dve odsudne utakmice – posle poraza od Rumunije (4:6) i Španije (0:1) – „plavi“nisu uspeli da se kvalifikuju na završnicu svetskog prvenstva na kojem je dogodine trijumfovala Argentina.

Na stadionu „Boka Juniors“ pred susret sa Argentinom   3. Jula 1977.                                  U dresu reprezenzacije Jugoslavije

Đorđe, mlađi sin pekara Novaka i Jelene Nenin, školske poslužiteljke, rođen je 19. avgusta 1955. u Loku gde je završio osmoletku. Odabrao je, u želji da se što pre osamostali (uprkos savetima ondašnjih prosvetara njegovoj majci da odrastanju i daljem školovanju sina posveti posebnu pažnju), podalje od Titela, autolakirerski zanat u Novom Sadu iako je,  sav omađijan fudbalom, znao da od tog zanimanja neće živeti.

Jer, već tada ga je Dušan Klipa, preporukokm lokalnog paroha Pavla Jocića, uvrstio u podmladak FK „Novi Sad“.

 – Selo je tada imalo mnogo dece i svi smo jurcali za loptom po čitav dan. Fudbal sam obožavao, posebno kada igramo ulica protiv ulice. To je bilo strašno rivalstvo… U  tim našim „derbijima“  zapazio me je seoski pop, možda, ne po tome što sam bio najbolji nego što sam na terenu bio najuporniji i najgrlatiji – uz smeh se seća Vujkov svojih prvih početaka.

Na nagovor Zorana Mandića ubrzo napušta „kanarince“ i prelazi kod Stevana Sekereša, koji je predvodio pionire FK „Vojvodina“, odakle ga je 1971. za ekipu podmladka i mlade reprezentacije odabrao Hugo Ruševljanin.

– Verovatno sam i danas rekorder po broju utakmica u kojima sam nosio dres mlade selekcije do 21 godine, jer sam za nju odigrao ukupno 23 utakmice – kazuje naš sagovornik prisećajući se da je da je, istovremeno, najduže nosio kapitensku traku i da je bio na čelu tima (Svilar, Purać, Nikezić, Rutonjski, Mokuš, Novoselac, Trifunović, Jurčić, Ličinar, R. Aleksić, Lerinc, Pavković, J. Ilić, Vukašinović, Vučeković, Todorović, Bošnjak, Kosanović, Novaković, Dragojević, Bošković, Stakić, Mišić, Vučković, Nenadić, Radosavljević, Titov i Anikić) koji je sastavio Todor Veselinović, a na samom kraju preuzeo Branko Stanković, a koji je  1978. podigao pehar  pobednika Evropskog prvenstva za mlade.

– Osvojili smo, u Mostaru, titulu prvaka Evrope pobedom protiv Istočne Nemačke. To je bio veliki uspeh, jer smo na putu do trona savladali Španiju (4:1), Englesku u Mančesteru (1:0), Bugare, Rumune, Šveđane, Norvežane… Bila je to izuzetna ekipa i skoro svi su kasnije napravili lepe karijere – navodi Vujkov.

A samo godinu dana ranije (1977), FK „Vojvodina“ je, pobedivši  firentinsku „Fiortinu“, praški „Spartak“ i budipeštanski „Vašaš“, osvojila jubilarni 50. Srednjoevropski kup.

Ovaj ogromni uspeh FK „Vojvodine“ bila mu je najbolja preporuka za poziv u sastav državne reprezentacije. Posle debija protiv SSSR-a 23. marta 1977. u Beogradu (2:4), podmlađena reprezentacija je na južnoameričkoj turneji 26. juna na stadionu „Minaron“ u Bela Horizonteu, uprkos 130.000 grlenih navijača „karaoka“, ostala neporažena (0:0) u susretu sa Brazilom, dotadašnjim trostrukim prvakom sveta, a  3. jula  na stadionu „Boka Juniorsa“ u Buenos Airesu izgubila (0:1) od Argentine da bi  poslednju utakmicu kao reprezentativac  Jugoslavije odigrao je 5. oktobra 1977. na „Nep“ stadionu u Budimpešti kada smo izgubili od Mađarske (4:2).

Od 1973. do 1983, iako su ga tražili i „Zvezda“ i „Patizan“, ostaje veran „Vojvodini“ za koju je nastupao u 527 sureta (7 na večnoj listi po broju nastupa) od kojih je na 234 prvenstvene utakmice postigao  8 golova.

Prvotimci FK „Vojvodina“ 1975.                                                                                                  U najmilijem dresu

– Mada sam se najbolje snalazio na mestu desnog beka, po potrebi sam bio i half i polutka, a protiv AEK-a čak i desno krilo.  Te 1975, kada smo bili vicešampioni, Ivezić je otišao u vojsku, a tadašnji trener Toza Veselinović me je šokirao odlukom da igram „sedmicu”. Šta ću, igram ono što mi kaže trener, a kako ću to da učinim, bio je moj problem – kazuje Vujkov koji se proslavio kao neprelazni odbrambeni igrač našeg najstarijeg prvoligaša.

U utakmici mlade reprezentacije protiv Bugarske slomio je nogu i u prvi tim „pola crvenih, a pola belih“ vratio se u prolećnom delu prvenstva.

– Čitave jeseni 1974. nisam mogao da igram, a čim je, naredne kalendarske godine, počeo prolećni deo prvenstva, prva utakmica je bila ona u Splitu, protiv „Hajduka“.  Pobedili smo 4:1… Ipak, u poslednjem kolu „Zvezda“ je dala bodove „Hajduku“ i, iako smo mi smo kod kuće pobedili, Splićani su osvojili prvenstvo, s dva boda prednosti – žali i sad Vukov  za propuštenom prilikom da se njegova generacija, koja je tada igrala najbolji i  najlepši fudbal, domogne druge šampionske titule.

Tada je nastala i navijačka krilatica „Protivniče ne muči se – gledaj Đoku i uči se“!

Sa navršenih 28 godina, stekavši pravo da ode u inostranstvo, kao internacionalac branio je boje belgijskog „Lokerena“ (1983-1986), španskog „Kasteljona“ (1986-1988) i austrijskog DSV „Alpine“ (1988-1991).

Kao internacionalac pri kraju karijere  Vujkov kraj osvojenih trofeja

Još 1979, na Pozorišnom trgu 2, otvorio sam kafić „Crveno-bela dvojka“ (ne po kućnoj adresi nego po broju na dresu koji sam najčešće nosio), a koji je u ono vreme bio novotarija i vrlo brzo izrastao u omiljeno sastajalište Novosađna. Po povratku posvetio sam se vođenju kafića i delikatesne radnje „Super Dona“, a onda sam na nasleđenih 45 jutara u Loku ustrojio savremeno opremljeno porodično gazdinstvo  od čijih prinosa lepo živim – završava Vujkov svoju priču.

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.