Људи с три ока ( 55) : Бранко БАЈИЋ – Ж И В О Т З А С Л О Б О Д У

Пола века Новосадски фото клуб је носио име револуционара, комунисте, Бранка Бајића који се уочи Другог светског рата налазио на челу Фото секције Планинарског друштва „Фрушка гора“, добитника највеће награде за фотографију на  Светској изложби у Паризу 1937. године

 Недалеко од Алмашког гробља у Новом Саду, у кући Ћире Шовљанског, 19. новембра 1942. године, у крвавом окршају са окупаторском полицијом и војском, која је издајом открила илегалну штампарију, погинуо је адвокат Бранко Бајић, јер није желео жив да се преда непријатељу. Било је то у време штампања  листа „Слободна Војводина“ који је уређивао заједно са Светозаром Тозом Марковићем, потоњим Народним херојем. Приликом погибије Бранка Бајића, тада актуелног председника Покрајинског народнооослободилачког одбора за Војводину, Тоза Марковић је био тешко рањен и заробљен лечен, да би на крају био мучен и обешен. У том тренутку је Комунистичка партија у Војводини остала без двојице значајних челника, патриота и вођа народноослободилaчког покрета. Животима су платили тек започету борбу за слободу.

На челу фото и кино аматера

 Уочи избијања рата Бајић је, као млад адвокат, у Петровграду (садашњи Зрењанин), веома успешно бранио  на суду комунисте, међу којима су процесуирани Жарко Зрењанин и Тоза Марковић, челници комуниста у Војводини. У Комунистичку партију Југославије је Бајић примљен још током студија на Правном факултету у Загребу, а по доласку у Нови Сад активно се укључио у рад Планинарског друштва „Фрушка гора“ чији су чланови Фото секције, на Светској изложби у Паризу 1937. године, освојили Гран при, до сада највеће освојено признање у историји југословенске и српске фотографије.

Под окриљем планинара Бајић је са својим истомишљеницима организовао у Фрушкој гори, на  Стражилову, Андревљу и Тестери ОМПОК, логоровања Скојеваца, пред избијање рата, на којима се омладина припремала да брани земљу од надирућег фашизма. Истовремено се дружио и са Гајом Грачанином, директором Агенције „Путник“ и секретаром, оснивачем, Планинарског друштва „Фрушка гора“ у реализацији низа пројеката Фото секције. Један од најзапаженијих је снимање нашег првог колор филма „Сплавом низ Дрину“ који је и након рата био један од наших најгледанијих документараца.

(Не)заборављена жртва

 Нови Сад је колевка професионалног, али и непрофесионалног, фотографског стваралаштва у нашој земљи па и овом делу Европе. У њему је заживео један од наших  првих фотографских атељеа, већ 1901. године имао је регистрован Фото и кино клуб, пре тога је на жељезничкој станици у Новом Саду већ снимљен први филм у нас, планинари оснивају Фото секције и освајају на изложбама светске награде,…Чак и у току Другог светског рата у Новом Саду су одржаване фотографске изложбе, а кад је рат завршен заживело је Друштво фото и кино аматера Новог Сада. Педесетих година то друштво је почело да носи име Бранка Бајића и стасало у најбољи фото-кино клуб некадашње Југославије.

Због своје изванредне организације и врхунских резултата на домаћим и иностраним изложбама фотографија и филмским фестивалима, Фото-кино клуб „Бранкоа Бајић“ постао је узор клубовима широм света. Више од три деценије организовао је традиционалну међународну изложбу „Златно око“ која је била под покровитељством Председника Републике Јосипа Броза Тита и ФИАП-а(Међународне организације за уметничку фотографију). Новосадски фото клуб је имао своју, прву у тадашњој Југославији- специјализовану Фото галерију са награђеним најбољим радовима најистакнутијих фотографских стваралаца света! Када је био у свом зениту, Фото кино- клуб „Бранко Бајић“ је одлуком актуелне власти, 1993. године, престао с радом!

Грађански рат у Југославији је завршен распадом на тадашње републике, доласком на власт поборника другачије политике,„трансформацијама“ у свим областима друштвеног живота, ниподаштавањем успеха претходних генерација,…Тако је с културне сцене Новог Сада нестао и покојни  Бранко Бајић, нестала је и биста тог храброг родољуба коју је пре избијања грађанског рата урадио млади вајар Милан Кешељ, укинута је и годишња награда „Бранко Бајић“ коју је додељивао лист „Дневник“, за најбоља новинарска остварења,…На Бранка Бајића сада подсећају само једна улица у Новом Саду, која носи његово име, и Едиција фотомонографија „Златно око“, установљена далеке 1972. године, у којој је до сада објављено тридесетак књига међу којима је и овај, јубиларни десети, том Антологије фотографије Војводине.

ПЕСНИЧКА ДУША Бранко Бајић, правник, новинар, уредник, револуционар (Нови Сад, 8 јула 1911- Нови Сад, 19. новембар 1942), основно школовање завршио  је у Новом Саду, па је после матуре у новосадској гимназији, наставио да студира право у Београду, потом Инсбруку , да би 1934. године дипломирао у Загребу.  Био је члан Скаута, Трезвене младежи , Књижевног друштва „Ј.Ј.Змај“, Омладинске матице и ОМПОКА у којем је уређивао гласило „Наш живот“, а потом и „ Наша младост“. Објављивао је своје песме у Летопису и Годишњаку Матице српске, „Војвођанском зборнику“ и припремио за штампу „Одабране песме српских песника из Војводине“. Као начелник Омладинске секције Планинарског друштва „Фрушка гора“ био је организатор курсева  СКОЈ-а и залагао се за оснивање Друштва адвокатских приправника. По избијању Другог светског рата доспео је у Немачку, као заробљеник, али се брзо вратио у родни Нови Сад где се посветио револуционарном раду. Оженио се Миром Толмачевом из Новог Бечеја, али је морао брзо да се склони у илегалу па се крио у Будимпешти све до повратка и покретања штампања „Слободне Војводине“. Мира му је родила ћерку коју није видео јер је погинуо у окршају, у илегалној штампарији. После рата Мира Толмачев се удала за генерала Рукавину који је у првим данима ослобођеног Новог Сада био командант Војне управе.

Пише: Боривој Миросављевић