„Босански лонац је симбол солидарности“
Филм „Босански лонац“ хрватског и аустријског редитеља и сценаристе, Пава Маринковића, приказан је данас у 18 часова у оквиру 31. Европског филмског фестивала Палић у у биоскопу „Абазија“. Приказан је у такмичарској селекцији под називом „Паралеле и судари“. Велико интересовање публике и филмске критике били су повод за овај разговор.
Маринковић је на фестивалској конференцији за новинаре рекао да су критичари првенствено препознали тему солидарности у његовом филму, у коме главну улогу игра чувени босанскохерцеговачки глумац Сенад Башић, а ту су и Бруна Бебић, Андреас Киндл (Kiendl), Биргит Стигер, Адмир Гламочак и Златко Бурић.
Која је тема вашег последњег редитељско-сценаријског остварења „Босански лонац“?
„Ово је филм о проналажењу самог себе у тешким тренуцима, о губитку и солидарности. То је, рекао бих, један оквир у којем је човек стиснут политиком и ратним околностима у којима је солидарност та у коју смо упућени.“- рекао је редитељ.
Главни јунак вашег филма “ је Сенад Башић који тумачи лик Фарука Шеге, неуспешног босанскохерцеговачки писца којем прети депортација из Аустрије уколико не докаже да је допринео аустријском културном друштву. Зашто сте одлучили да главну улогу у овом филму поверите баш Сенаду Башићу, који се прославио по бројним улогама, а телевизијска публика га препознаје по лику Фарука из чувене серије „Луд, збуњен, нормалан“?
„Да би протагониста филма као што је Фарук функционисао, он мора бити помало проблематична особа, дакле мора чинити ствари које протагонисти обично не чине. Он није типичан херој, налик је на обичног човека са јако пуно грешака, а драматуршка концепција филма је да је публика цело време уз њега и цело то време мора саосећати са свињаријама које он ради да свом путу. Е, сад, вама треба глумац којег ће публика волети толико много да му опрости све те свињарије. Сенад Башић је, ја мислим, најомиљенији глумац на овим нашим просторима и због тих својих серија има ту неку факирску доброту, неаскетичну, готово да његове грехе видите у подочњацима и очима, тако да је за ту улогу он био као створен. Ја мислим да филм без Сенада Башића не би био то што јесте и да је он одбио да глуми, верујте да бих ја вратио новац и не бих ни снимао овај филм“, рекао је Маринковић.
Кад већ помињемо новац, на конференцији за медије сте рекли да спада у категорију „low budget“, односно филмова за који није издвојена велика количина новца, шта то подразумева?
„Па видите, то је негде нормално буџетиран филм за хрватску кинематографију, то је нешто мало мање од милион еура, али такав филм у Аустрији би коштао најмање два и по милиона еура. Ми смо имали три недеље снимања у Грацу, морали смо платити део аустријске екипе која је радила за аустријске хонораре, тако да смо дословце радили приснути сваким еуром. Дакле, осим у Грацу, сниман је и две недеље у Загребу. За саму продукцију филма је требало неколико година, ако рачунамо и припремни период и то да смо морали прекинути снимање због болести Сенада Башића. Видећете сцену са 300 протагониста која је првим делом снимана у октобру 2021. године, да би у другом настављена у априлу 2022. дакле са шест месеци разлике, јер ми се глумац разболео док смо то снимали. Другу сцену смо снимили без тих 300 статиста што је врло комплексно, један од најтежих филмова које сам радио“, рекао је редитељ Маринковић.
Према његовим речима овим филмским остварењем, режираним на три језика, на нашем, немачком и енглеском, вратили смо дијаспору у биоскопе. „Филм је приказан више од хиљаду пута широм аустријских биоскопа, а критичари у Аустрији су препознали ту метафору солидарности, без обзира на то што никад нису чули за чувени босански лонац, које је заправо јело рудара који пре уласка у рудник донесу шта имају, стрпају све у један лонац, прекрију пепелом и земљом да се крчка док им се смена не заврши, да би на крају сви заједно јели за истим столом. Босански лонац је симбол солидарности“, додао је редитељ.
„Коначно смо добили филм о нама, о избеглиштву. Ово је мој четврти, али најличнији филм. Ја сам дошао у Аустрију као млад писац и након три године сам изгубио самопоуздање, тако да нисам ни приметио да сам изгубио. Ово заправо није филм о политици, о европској бирократији, већ филм о губитку и поновном проналажењу себе“ , закључио је Маринковић.
разговор водила: Јелена Допуђ
фото: кадрови из филма