„Bosanski lonac je simbol solidarnosti“

Film „Bosanski lonac“ hrvatskog i austrijskog reditelja i scenariste, Pava Marinkovića, prikazan je danas u 18 časova u okviru 31. Evropskog filmskog festivala Palić u u bioskopu „Abazija“. Prikazan je  u takmičarskoj selekciji pod nazivom  „Paralele i sudari“.  Veliko interesovanje publike i filmske kritike bili su povod za ovaj razgovor.

Marinković je na festivalskoj konferenciji za novinare rekao da su kritičari prvenstveno prepoznali temu  solidarnosti u njegovom filmu, u kome glavnu ulogu igra čuveni  bosanskohercegovački glumac Senad Bašić, a tu su i Bruna Bebić, Andreas Kindl (Kiendl), Birgit Stiger, Admir Glamočak i Zlatko Burić.

Koja je tema vašeg poslednjeg rediteljsko-scenarijskog ostvarenja „Bosanski lonac“?

„Ovo je film o pronalaženju samog sebe u teškim trenucima, o gubitku i solidarnosti.  To je, rekao bih, jedan okvir u kojem je čovek stisnut politikom i ratnim okolnostima  u kojima je solidarnost ta u koju smo upućeni.“- rekao je reditelj.

Glavni junak vašeg filma “ je  Senad Bašić koji tumači lik Faruka Šege, neuspešnog  bosanskohercegovački pisca kojem preti deportacija iz Austrije ukoliko  ne dokaže da je doprineo austrijskom kulturnom društvu. Zašto ste odlučili da glavnu ulogu u ovom filmu poverite baš Senadu Bašiću, koji se proslavio po brojnim ulogama, a televizijska publika ga prepoznaje po liku Faruka iz čuvene serije „Lud, zbunjen, normalan“?

„Da bi protagonista filma kao što je Faruk funkcionisao, on mora biti pomalo problematična osoba, dakle mora činiti stvari koje protagonisti obično ne čine. On nije tipičan heroj, nalik je na običnog čoveka sa jako puno grešaka, a dramaturška koncepcija filma je da je publika celo vreme uz njega i celo to vreme mora saosećati sa svinjarijama koje on radi da svom putu. E, sad, vama treba glumac kojeg će publika voleti toliko mnogo da mu oprosti sve te svinjarije. Senad Bašić je, ja mislim, najomiljeniji glumac na ovim našim prostorima i zbog tih svojih serija ima tu neku fakirsku dobrotu, neasketičnu, gotovo da njegove grehe vidite u podočnjacima  i očima, tako da je za tu ulogu on bio kao stvoren. Ja mislim da film bez Senada Bašića ne bi bio to što jeste i da je on odbio da glumi, verujte da bih ja vratio novac i ne bih ni snimao ovaj film“, rekao je Marinković.

Kad već pominjemo novac, na konferenciji za medije ste rekli da spada u kategoriju „low budget“, odnosno filmova za koji nije izdvojena velika količina novca, šta to podrazumeva?

„Pa vidite, to je negde normalno budžetiran film za hrvatsku kinematografiju, to je nešto malo manje od milion eura, ali takav film u Austriji bi koštao najmanje dva i po miliona eura. Mi smo imali tri nedelje snimanja u Gracu, morali smo platiti deo austrijske ekipe koja je radila za austrijske honorare, tako da smo doslovce radili prisnuti svakim eurom. Dakle, osim  u Gracu, sniman je  i dve nedelje u Zagrebu. Za samu produkciju filma je trebalo nekoliko godina, ako računamo i pripremni period i to da smo morali prekinuti snimanje zbog bolesti Senada Bašića. Videćete scenu sa  300 protagonista koja je prvim delom snimana u oktobru 2021. godine, da bi u drugom nastavljena u aprilu 2022. dakle sa šest meseci razlike, jer mi se glumac razboleo dok smo to snimali. Drugu scenu smo snimili bez tih 300 statista što je vrlo kompleksno, jedan od najtežih filmova koje sam radio“, rekao je  reditelj Marinković.

Prema njegovim rečima ovim filmskim ostvarenjem, režiranim na tri jezika, na našem, nemačkom i engleskom, vratili smo dijasporu u bioskope. „Film je prikazan više od hiljadu puta širom austrijskih bioskopa, a kritičari u Austriji su prepoznali tu metaforu solidarnosti, bez obzira na to što nikad nisu čuli za čuveni bosanski lonac, koje je zapravo jelo rudara koji pre ulaska u rudnik donesu šta imaju, strpaju sve u jedan lonac, prekriju pepelom i zemljom da se krčka dok im se smena ne završi, da bi na kraju svi zajedno jeli  za istim stolom. Bosanski lonac je simbol solidarnosti“,  dodao je reditelj.

„Konačno smo dobili film o nama, o izbeglištvu. Ovo je moj četvrti, ali najličniji film. Ja sam došao u Austriju kao mlad pisac i nakon tri godine sam izgubio samopouzdanje, tako da nisam ni primetio da sam izgubio. Ovo zapravo nije film o politici, o evropskoj birokratiji, već film o gubitku i ponovnom pronalaženju sebe“ , zaključio je Marinković.

razgovor vodila: Jelena Dopuđ

foto: kadrovi iz filma