Данило Медаковић и слобода српске штампе средином XIX века

Поткрај 18. века, 1790. године, одржан је Темишварски сабор Срба у Хабзбуршкој монархији. Тада је формулисан српски национални програм, који је поред основног захтева за територијализацију српског аутономног положаја у апсолутистичкој Хабзбуршкој монархији, изнео и низ других захтева, проистеклих из потребе грађанског друштва, које се убрзано развијало. Поред школства, културе итд., Србима је била неопходна и штампа на српском језику, да би се развијали као грађанско друштво у мултинационалној Монархији. Године1791. у Бечу су покренуте Сербскиа посведневниа новини, а 1792. и Славјано-сербскиа вједомости. Карловачка гимназија основана је 1791, а Карловачка богословија 1794, док је Препарандија основана 1812. у Сентандреји, да би после четири године прешла у Сомбор. Матица српска основана је у Пешти 1826. године. Из 18. у 19. век Срби северно од Саве и Дунава прелазе борбом на пољу културе, а јужно од ових река, разделница Хабзбурга и Османлија, оружаном борбом – Први (1804-1811) и Други српски устанак (1815) – јер се више није могло „трпјети турскога зулума“.

Центри српске штампе у Хабзбурпкој монархији померали су се током овог периода из царствујушће Вијене (Беча), преко Пеште, ка Новом Саду, центру српства у вишенационалној Монархији Хабзбурга. Пештански период обележиће Српске народне новине Теодора Павловића, секретара Матице српске. Новосадски период почеће 15. маја 1845. године, када је у Новом Саду изашао први лист на српском језику, Вестник, кога је у Пешти покренуо Константин Богдановић, из које је почетком Револуција 1848. морао бежати, јер за српску штампу у мађарској престоници више није било толеранције. И Павловићев лист је престао излазити.

Али, ни Нови Сад у то време, отпочињањем мађарско-српског рата, више није био погодан као место за српску штампу, тако да се крајем лета и Медаковићева штампарија и уредништво Вестника селе у Сремске Карловце, центар Српског народног покрета. Треба напоменути да су у том првом српском листу у Новом Саду одштампане одлуке Карловачке скупштине од 13. маја о проглашењу митрополита карловачког за српског патријарха и о избору српског војводе. Преласком у Сремске Карловце, Богдановићев Вестник је постао званично гласило Главног одбора и самог патријарха Јосифа Рајачића, не само због тога што је Богдановић добио званичне функције секретара патријарха и изасланика Главног одбора у Бечу, већ и због тога што је био једини лист на српском језику.

Међутим, почетком новембра 1848. године у Карловцима почиње да излази и лист Напредак, који уређује Данило Медаковић и Друштво српског напретка, грађанска организација, такорећи данашња НВО. Овај лист, који није обавезан службеним ставовима вођства Српског народног покрета, предвођеног патријархом Рајачићем, остварио је две револуционарне новине за своје време. Прво, штампан је Вуковом ортографијом српског језика, коју Српска црква, Карловачка митрополија и српски патријарх, па ни Матица српска, у то време нису прихватали.  Друго, покренуо је питање слободе штампе, које је у ратним условима било веома напето и пред искушењима, због тога што су се привремени органи власти и војни команданти мешали у  уређивачку политику и били склони цензури и забранама. Поткрај 1848. дошло је до забране Напретка, али и Вестника који је био службени лист.

Прокламоване слободе збора и договора, слободе штампе итд., које су красиле револуционарни дух Беча, Пеште, па и Карловаца, у првој половини 1848, када је укинута цензура, временом су стављене у одређене законске оквире, како би се ограничиле злоупотребе слободе штампе. Одлучивање о прекршајима у овој области препуштено је судовима са поротом. Тако је било и у Српском Војводству.

Већ у трећем броју Напретка, који је штампан 9. новембра 1848, Медаковић пише програмски чланак под насловом Слободна печатња: „Печатња је једно од главни средстава, с коима се дух човечиј развија, срећа људи подиже, права слобода и добија и добијена брани. Он је гласник народњег живота“, започиње Медаковић. И наставља: „Слобода људска неразлучна је од слободе печатње. Гдје печатња није слободна, ту нису ни људи, ту није ни народ слободан. Зато су народи свуда, где су гођ слободу тражили, тражили и слободну печатњу“. Медаковић има у виду и европски контекст; „Печатња је сад, хвала Богу, а хвала и људима, који су се за њу борили, скоро по свим европејским државама слободна. И ћесар је за своју државу већ слободу печатње подписао. Ту смо и ми“. Оно због чега он пише овај чланак су гласови из круга привремених српских власти да новом листу, тј. Напретку, треба одредити цензора. Такве захтеве је патријарх Рајачић одбио, с образложењем да је време цензуре прошло. Медаковић је био свестан да „слобода печатње ние без свои граница“: „Она несмие ништа писати, што се несмие говорити; она несмије вређати личности и нападати без узрока на законе, кое је народ кроз своје посланике начинио“… „Не може сваки, кои шта оће, да печата, као што неможе сваки у грађанском животу учинити и радити, што му страст зажели. Без закона, без граница за људске страсти и слабости нема слободе праве“. На крају Медаковић поентира поводом слободе штампе: „Ми слободу ту тако јако поштуемо и уважавамо, да с њом за цело титрати се и злоупотребљења чинити нећемо, као што чине они са званием и својом дужности, коима је слободна печатња кост у грлу“.

Овај чланак изазвао је велику позорност и код власти и код народа. Томе је свој допринос дао и лист Вестник, који га је у оригиналу пренео већ у следећем свом броју.  Диван пример новинарске солидарности.

И у следећем броју Напретка, од 12. новембра 1848, Медаковић пише допуну првог чланка под насловом „Још нешто о слободној печатњи“. Чланак настоји уразумити оне који су против слободе штампе, нарочито јавне чиновнике, јер „достојне она закриљује, а недостојне предаје јавном суду и укору“, свестан да „од чиновника и његовога рада зависи народњи напредак, народња правица. Наша је једна дужност од првие, на њу пазити. Слободне печатње то је главни задатак“.

У Напретку, број 6, од 10. децембра 1848, Медаковић објављује једну краћу расправу без наслова коју смо насловили „Како до напретка, ако критика моћних `малих духова` у штампи није слободна?“ Он каже да би радо хвалио добра дела, ако их има, али да мора кудити лоша дела („незнање, мане, спорост, немарност“) која су евидентна.

У Напретку, броју 13. од 14. децембра 1848, Медаковић расправља о новинарским изворима и закључује да анонимни извори нису добродошли, због тога што уредништво одговара за оно што је објављено. Он каже да ће извор вести, који је познат уредништву, бити заштићен, тј. тај извор не мора бити познат јавности.

Почетком 1849. године, када је због ратне ситуације у Карловцима уведено ратно стање, забрањени су и Вестник и Напредак.  Лист Напредак није оћутао на ове репресивне мере власти, пре свега војних власти. У броју 7. од 7. фебруара 1849, Медаковић пише чланак који смо ми насловили са „Постоји ли уопште оправдање за гушење слободе штампе“? – „Данас је 16 дана, како нам је овдашњи Командант војни у име Генерала Тодоровића закратио издавати новине“.  Медаковић истиче горчину новинарског позива: „Нико неможе вјеровати, како је тешко ономе, који се примио тога, да народу своме истину и оно говори, што мисли да је на корист и славу народа, па кад му се од једанпут опора и прека сентенција прочита, да ћутати мора“.

„Ми, коисмо власт исту бранили, почитовали и уважењу код ццјелог нашег народа одржати трудили се, најгоре смо прошли…. За нас саме то је најљућа каштига. А народ је добио, ако ништа друго, а оно бар основани повод мислити, да се власт његова са највећим његовим благом, са његовом слободом, титра и шали“. На крају Медаковић закључује: „Обсаду и забрану Новина ми ћемо прегорети, ако Правитељство од сад буде радило као што треба. Да Бог да, са спрам њега добијемо поверење пређашње, ко је сад пасти морало“.

Након тога су штампарија и листови избегли у Земун, где их је докрајчио генерал Мајерхофер, који је преузео команду над српско-војвођанском војском и уклопио је у аустријске ратне планове.

Борба Данила Медаковића и листа Напредак за регулисање слободе штампе је, ипак,  уродила неким плодом. Током априла 1849. патријарх Рајачић, као управитељ Српског Војводства, иненовао је Комисију за израду Привремене уредбе за печатњу Војводовине Србије. Комисија у саставу Павле Риђички, Константин Богдановић, Петар Јовановић, Георгиј Стојаковић и Јевстатиј Михајловоћ израдили су Уредбу и предали је патријарху Рајачићу 21. априла 1849. Уредба има три дела. Први део насловљен је „Правила о слободи печатње“ и садржи 79 чланова. Други део под насловом „Пропис за поступак у случајевима преступљенија печатње“ садржи 30 параграфа. Трећи део под насловом „О Суду печатње“ има 6 чланова. Предвиђено је да ће судови, с поротом, постојати у Земуну, Вуковару, Панчеву, Вршцу, Бечкереку, Кикинди, Новом Саду, Сомбору и Старом Бечеју, док ће коначну одлуку доносити Касационални суд, као „верховниј суд Војводовине“. И данашњи законодавци могу узети овај пропис за узор.

Дакле, и Вестник Константина Богдановића, који је имао улогу службеног листа, и Напредак Данила Медаковића, који је био слободни грађански лист, обустављени су средином јуна 1849. године у Земуну. Патријарх Рајачић је схватио да Срби не смеју да остану без српских новина, те је покренуо излажење Позорника, 17. јула 1849. године. Већ од 2. броја, који је изашао 20. јула 1849, лист је насловљен као Позорник Војводовине Србије. Овај лист је престао да излази почетком 1850, када је успостављено ново устројство Аустријске царевине, са Војводством Србије и Тамишког Баната, као круновином, са аустријским царем као великим војводом српским и новом апсолутистичком владавином у виду тзв. Баховог система.

Српско војводство у Аустрији биће сахрањено после десетак година, али идеја српске државности у Банату, Бачкој, Срему и Барањи неће. Ова идеја ће бити окосница српске штампе у наредних пола века на војвођанским просторима, све до 1918, када је разрешена присаједињењем Краљевини Србији.

На краку, желим да кажем да је Данило Медаковић у Српству северно од Саве и Дунава био корифеј слободе српске штампе, као што је то био и Димитрије Давидовић, у Српству јужно од Саве и Дунава. То су нам и данас узори.

Беседа др Драга Његована поводом 15. маја и обележавања Дана новинара Војводине

Нови Сад, 22. 6. 2024.