Danilo Medaković i sloboda srpske štampe sredinom XIX veka

Potkraj 18. veka, 1790. godine, održan je Temišvarski sabor Srba u Habzburškoj monarhiji. Tada je formulisan srpski nacionalni program, koji je pored osnovnog zahteva za teritorijalizaciju srpskog autonomnog položaja u apsolutističkoj Habzburškoj monarhiji, izneo i niz drugih zahteva, proisteklih iz potrebe građanskog društva, koje se ubrzano razvijalo. Pored školstva, kulture itd., Srbima je bila neophodna i štampa na srpskom jeziku, da bi se razvijali kao građansko društvo u multinacionalnoj Monarhiji. Godine1791. u Beču su pokrenute Serbskia posvednevnia novini, a 1792. i Slavjano-serbskia vjedomosti. Karlovačka gimnazija osnovana je 1791, a Karlovačka bogoslovija 1794, dok je Preparandija osnovana 1812. u Sentandreji, da bi posle četiri godine prešla u Sombor. Matica srpska osnovana je u Pešti 1826. godine. Iz 18. u 19. vek Srbi severno od Save i Dunava prelaze borbom na polju kulture, a južno od ovih reka, razdelnica Habzburga i Osmanlija, oružanom borbom – Prvi (1804-1811) i Drugi srpski ustanak (1815) – jer se više nije moglo „trpjeti turskoga zuluma“.

Centri srpske štampe u Habzburpkoj monarhiji pomerali su se tokom ovog perioda iz carstvujušće Vijene (Beča), preko Pešte, ka Novom Sadu, centru srpstva u višenacionalnoj Monarhiji Habzburga. Peštanski period obeležiće Srpske narodne novine Teodora Pavlovića, sekretara Matice srpske. Novosadski period počeće 15. maja 1845. godine, kada je u Novom Sadu izašao prvi list na srpskom jeziku, Vestnik, koga je u Pešti pokrenuo Konstantin Bogdanović, iz koje je početkom Revolucija 1848. morao bežati, jer za srpsku štampu u mađarskoj prestonici više nije bilo tolerancije. I Pavlovićev list je prestao izlaziti.

Ali, ni Novi Sad u to vreme, otpočinjanjem mađarsko-srpskog rata, više nije bio pogodan kao mesto za srpsku štampu, tako da se krajem leta i Medakovićeva štamparija i uredništvo Vestnika sele u Sremske Karlovce, centar Srpskog narodnog pokreta. Treba napomenuti da su u tom prvom srpskom listu u Novom Sadu odštampane odluke Karlovačke skupštine od 13. maja o proglašenju mitropolita karlovačkog za srpskog patrijarha i o izboru srpskog vojvode. Prelaskom u Sremske Karlovce, Bogdanovićev Vestnik je postao zvanično glasilo Glavnog odbora i samog patrijarha Josifa Rajačića, ne samo zbog toga što je Bogdanović dobio zvanične funkcije sekretara patrijarha i izaslanika Glavnog odbora u Beču, već i zbog toga što je bio jedini list na srpskom jeziku.

Međutim, početkom novembra 1848. godine u Karlovcima počinje da izlazi i list Napredak, koji uređuje Danilo Medaković i Društvo srpskog napretka, građanska organizacija, takoreći današnja NVO. Ovaj list, koji nije obavezan službenim stavovima vođstva Srpskog narodnog pokreta, predvođenog patrijarhom Rajačićem, ostvario je dve revolucionarne novine za svoje vreme. Prvo, štampan je Vukovom ortografijom srpskog jezika, koju Srpska crkva, Karlovačka mitropolija i srpski patrijarh, pa ni Matica srpska, u to vreme nisu prihvatali.  Drugo, pokrenuo je pitanje slobode štampe, koje je u ratnim uslovima bilo veoma napeto i pred iskušenjima, zbog toga što su se privremeni organi vlasti i vojni komandanti mešali u  uređivačku politiku i bili skloni cenzuri i zabranama. Potkraj 1848. došlo je do zabrane Napretka, ali i Vestnika koji je bio službeni list.

Proklamovane slobode zbora i dogovora, slobode štampe itd., koje su krasile revolucionarni duh Beča, Pešte, pa i Karlovaca, u prvoj polovini 1848, kada je ukinuta cenzura, vremenom su stavljene u određene zakonske okvire, kako bi se ograničile zloupotrebe slobode štampe. Odlučivanje o prekršajima u ovoj oblasti prepušteno je sudovima sa porotom. Tako je bilo i u Srpskom Vojvodstvu.

Već u trećem broju Napretka, koji je štampan 9. novembra 1848, Medaković piše programski članak pod naslovom Slobodna pečatnja: „Pečatnja je jedno od glavni sredstava, s koima se duh čovečij razvija, sreća ljudi podiže, prava sloboda i dobija i dobijena brani. On je glasnik narodnjeg života“, započinje Medaković. I nastavlja: „Sloboda ljudska nerazlučna je od slobode pečatnje. Gdje pečatnja nije slobodna, tu nisu ni ljudi, tu nije ni narod slobodan. Zato su narodi svuda, gde su gođ slobodu tražili, tražili i slobodnu pečatnju“. Medaković ima u vidu i evropski kontekst; „Pečatnja je sad, hvala Bogu, a hvala i ljudima, koji su se za nju borili, skoro po svim evropejskim državama slobodna. I ćesar je za svoju državu već slobodu pečatnje podpisao. Tu smo i mi“. Ono zbog čega on piše ovaj članak su glasovi iz kruga privremenih srpskih vlasti da novom listu, tj. Napretku, treba odrediti cenzora. Takve zahteve je patrijarh Rajačić odbio, s obrazloženjem da je vreme cenzure prošlo. Medaković je bio svestan da „sloboda pečatnje nie bez svoi granica“: „Ona nesmie ništa pisati, što se nesmie govoriti; ona nesmije vređati ličnosti i napadati bez uzroka na zakone, koe je narod kroz svoje poslanike načinio“… „Ne može svaki, koi šta oće, da pečata, kao što nemože svaki u građanskom životu učiniti i raditi, što mu strast zaželi. Bez zakona, bez granica za ljudske strasti i slabosti nema slobode prave“. Na kraju Medaković poentira povodom slobode štampe: „Mi slobodu tu tako jako poštuemo i uvažavamo, da s njom za celo titrati se i zloupotrebljenja činiti nećemo, kao što čine oni sa zvaniem i svojom dužnosti, koima je slobodna pečatnja kost u grlu“.

Ovaj članak izazvao je veliku pozornost i kod vlasti i kod naroda. Tome je svoj doprinos dao i list Vestnik, koji ga je u originalu preneo već u sledećem svom broju.  Divan primer novinarske solidarnosti.

I u sledećem broju Napretka, od 12. novembra 1848, Medaković piše dopunu prvog članka pod naslovom „Još nešto o slobodnoj pečatnji“. Članak nastoji urazumiti one koji su protiv slobode štampe, naročito javne činovnike, jer „dostojne ona zakriljuje, a nedostojne predaje javnom sudu i ukoru“, svestan da „od činovnika i njegovoga rada zavisi narodnji napredak, narodnja pravica. Naša je jedna dužnost od prvie, na nju paziti. Slobodne pečatnje to je glavni zadatak“.

U Napretku, broj 6, od 10. decembra 1848, Medaković objavljuje jednu kraću raspravu bez naslova koju smo naslovili „Kako do napretka, ako kritika moćnih `malih duhova` u štampi nije slobodna?“ On kaže da bi rado hvalio dobra dela, ako ih ima, ali da mora kuditi loša dela („neznanje, mane, sporost, nemarnost“) koja su evidentna.

U Napretku, broju 13. od 14. decembra 1848, Medaković raspravlja o novinarskim izvorima i zaključuje da anonimni izvori nisu dobrodošli, zbog toga što uredništvo odgovara za ono što je objavljeno. On kaže da će izvor vesti, koji je poznat uredništvu, biti zaštićen, tj. taj izvor ne mora biti poznat javnosti.

Početkom 1849. godine, kada je zbog ratne situacije u Karlovcima uvedeno ratno stanje, zabranjeni su i Vestnik i Napredak.  List Napredak nije oćutao na ove represivne mere vlasti, pre svega vojnih vlasti. U broju 7. od 7. februara 1849, Medaković piše članak koji smo mi naslovili sa „Postoji li uopšte opravdanje za gušenje slobode štampe“? – „Danas je 16 dana, kako nam je ovdašnji Komandant vojni u ime Generala Todorovića zakratio izdavati novine“.  Medaković ističe gorčinu novinarskog poziva: „Niko nemože vjerovati, kako je teško onome, koji se primio toga, da narodu svome istinu i ono govori, što misli da je na korist i slavu naroda, pa kad mu se od jedanput opora i preka sentencija pročita, da ćutati mora“.

„Mi, koismo vlast istu branili, počitovali i uvaženju kod ccjelog našeg naroda održati trudili se, najgore smo prošli…. Za nas same to je najljuća kaštiga. A narod je dobio, ako ništa drugo, a ono bar osnovani povod misliti, da se vlast njegova sa najvećim njegovim blagom, sa njegovom slobodom, titra i šali“. Na kraju Medaković zaključuje: „Obsadu i zabranu Novina mi ćemo pregoreti, ako Praviteljstvo od sad bude radilo kao što treba. Da Bog da, sa spram njega dobijemo poverenje pređašnje, ko je sad pasti moralo“.

Nakon toga su štamparija i listovi izbegli u Zemun, gde ih je dokrajčio general Majerhofer, koji je preuzeo komandu nad srpsko-vojvođanskom vojskom i uklopio je u austrijske ratne planove.

Borba Danila Medakovića i lista Napredak za regulisanje slobode štampe je, ipak,  urodila nekim plodom. Tokom aprila 1849. patrijarh Rajačić, kao upravitelj Srpskog Vojvodstva, inenovao je Komisiju za izradu Privremene uredbe za pečatnju Vojvodovine Srbije. Komisija u sastavu Pavle Riđički, Konstantin Bogdanović, Petar Jovanović, Georgij Stojaković i Jevstatij Mihajlovoć izradili su Uredbu i predali je patrijarhu Rajačiću 21. aprila 1849. Uredba ima tri dela. Prvi deo naslovljen je „Pravila o slobodi pečatnje“ i sadrži 79 članova. Drugi deo pod naslovom „Propis za postupak u slučajevima prestupljenija pečatnje“ sadrži 30 paragrafa. Treći deo pod naslovom „O Sudu pečatnje“ ima 6 članova. Predviđeno je da će sudovi, s porotom, postojati u Zemunu, Vukovaru, Pančevu, Vršcu, Bečkereku, Kikindi, Novom Sadu, Somboru i Starom Bečeju, dok će konačnu odluku donositi Kasacionalni sud, kao „verhovnij sud Vojvodovine“. I današnji zakonodavci mogu uzeti ovaj propis za uzor.

Dakle, i Vestnik Konstantina Bogdanovića, koji je imao ulogu službenog lista, i Napredak Danila Medakovića, koji je bio slobodni građanski list, obustavljeni su sredinom juna 1849. godine u Zemunu. Patrijarh Rajačić je shvatio da Srbi ne smeju da ostanu bez srpskih novina, te je pokrenuo izlaženje Pozornika, 17. jula 1849. godine. Već od 2. broja, koji je izašao 20. jula 1849, list je naslovljen kao Pozornik Vojvodovine Srbije. Ovaj list je prestao da izlazi početkom 1850, kada je uspostavljeno novo ustrojstvo Austrijske carevine, sa Vojvodstvom Srbije i Tamiškog Banata, kao krunovinom, sa austrijskim carem kao velikim vojvodom srpskim i novom apsolutističkom vladavinom u vidu tzv. Bahovog sistema.

Srpsko vojvodstvo u Austriji biće sahranjeno posle desetak godina, ali ideja srpske državnosti u Banatu, Bačkoj, Sremu i Baranji neće. Ova ideja će biti okosnica srpske štampe u narednih pola veka na vojvođanskim prostorima, sve do 1918, kada je razrešena prisajedinjenjem Kraljevini Srbiji.

Na kraku, želim da kažem da je Danilo Medaković u Srpstvu severno od Save i Dunava bio korifej slobode srpske štampe, kao što je to bio i Dimitrije Davidović, u Srpstvu južno od Save i Dunava. To su nam i danas uzori.

Beseda dr Draga Njegovana povodom 15. maja i obeležavanja Dana novinara Vojvodine

Novi Sad, 22. 6. 2024.