КОРЕОДРАМА „РАШИВАЊЕ“ ПОНОВО НА КАМЕРНОЈ СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

На самом заласку 162. сезоне, у Српском народном позоришту први пут je уживо изведенa кореодрама „Рашивање“, а поновни сусрет са њом гледаоци ће имати 7. октобра на сцени „Пера Добриновић“.

Током 45 минута трајања представе, вратоломне подршке, играчке бравуре и непрекидно присуство на сцени, уз очигледан напор изводи изузетна мешовита петорка: Анђела Пећинар, дипломирала у класи Јасне Ђуричић, Јелена Васић, која је уз Ружицу Бојовић, продуценткињу представе „Рашивање“, учила глуму у дечјим представама у позоришту и школи глуме „Театрило“ из Новог Сада, Соња Стекић, која је од раног узраста глумила у аматерском позоришту „Бранислав Нушић“ у Шиду код Цветина Аничића, Алекса Јовчић, глумац из класе Бориса Љешевића и Милан Радовановић, свестрани уметник који се бави дечјом анимацијом и савременим циркусом више од 10 година и ученик је савременог плеса код Саше Крге. Плакат је урадио Урош Дожић, фотографијом се бавио Миљан Секулић, а маскама Никола Вучетић.

У приказу ове кореодраме, председница Удружења балатских уметника Војводине Габриела Теглаши Јокић наводи да идејни творац и сценограф Сузана Рудић кроз свој текст казује да су речи изгубиле вредност, док тело ипак теже може да слаже. По њеном мишљењу, речи су у свакодневном животу све чешће вид манипулације и разних варки, а оно што се жели рећи често је потиснуто, услед чега се стварају наталожене емоције за које се тражи начин за њихово ослобађање. Тело трпи, али говори истину. Ове речи свакако су биле довољне да се у њих уклопи кореограф Саша Крга, некад професионални балетски играч у Балету Српског народног позоришта, који је провео десет година играјући у комплетном балетском, оперском и драмском репертоару, у сарадњи са бројним педагозима, композиторима и кореографима из земље и иностранства. Уз његово име у афиши стоји да је радио и костим и режију, што је у оваквим пројектима неизоставно. А то се овде и те како види. Кретње које су режијски део посла водиле су извођаче смишљено, светлосне промене одвијале су се у складу са прелазима на одређену тему, а свеукупна радња уклопљена је уз музику. Није никакво изненађење видети сливени склоп покрета и свих корака које је Саша повезао својим даром за игру. И спори и брзи играчки елементи текли су један за другим и стапали се у повезане линије пријемчиве за око гледаоца. И мирне кретње по сцени су кореографија, или сценски покрет, али ниједан корак није празан, сувишан или случајан, сваки је биран са смислом и поруком. Саша Крга је одабрао покрете примерене казивању на песму „Градови“, ауторке Сузане Родић, коју говори Рада Стевановић, на песму истог назива коју на јапанском говори Хиораки Матсушита, у преводу Наде Витић, као и за певачки глас Татјане Ваљевац у песми „Што те нема“, за коју памтимо да је некада изводила Јадранка Стојаковић.

Избор музике је разнолик, али су клавирске композиције веома талентованог композитора и сјајног пијанисте Димитрија Бељанског, вођене инспиративним инструкцијама Саше Крге, ипак она пријатност на коју реагују сви присутни. Димитрије Бељански је завршио Академију уметности у Новом Саду на Одсеку за композицију, у класи професора Зорана Мулића, а као одличан пијаниста био је под менторством пијанисткиње Бранке Парлић и постао балетски корепетитор у Балету СНП-а. Неколико нумера за које је било потребно додати различите звуке и аранжман урадио је Вељко Цветић, а свеукупно се уз ноте и кореографија уклопила доносећи прави позоришни доживљај. Вељко Цветић потписује и нумеру под називом „Ритуал“, динамичну музику која се појављује после сцене Дискотека. У сваком добром музичком комаду Саша Крга је чуо призвук и народне изворне песме, као што је, на пример, она у националном балету Охридска легенда Стевана Христића, или она која се јавља у Влтави Беджиха Сметане. Кроз рашчлањење и повратак коренима, он је желео да једна композиција на текст песме Алексе Шантића „Што те нема“ има основу, проткану кроз ДНК људи са простора бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. И у песми „Градови“ Сузане Рудић, она каже: „У градове, модрије од кише, понекад се вратим да чујем ноктурно бледе месечине, осуђујем паучину што је паучина.“ Веровање да је жеља за миграцијом одраз личног незадовољства, искоришћено је за либрето у сврху стварања савременог невербалног позоришта које прича причу кроз покрет и ритам. Дала је смернице, као вајарка, и изразила жељу да се покаже колико смо спремни да се исцрпимо и суочимо са исцрпљеношћу. Отворила је питање повезивања публике са глумцима, а у узор јој је био Јернеј Лоренције, који у својим представама користи елементе из прошлости. За разлику од Лоренција, Сузана у овом медију, као полазиште рада и уместо епа  користи личну песму у коју је уткала емоцију и детињство прожето честим селидбама.

Извор: Војвођански новинар

Фотографије: Миљан Секулић