KOREODRAMA „RAŠIVANJE“ PONOVO NA KAMERNOJ SCENI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA
Na samom zalasku 162. sezone, u Srpskom narodnom pozorištu prvi put je uživo izvedena koreodrama „Rašivanje“, a ponovni susret sa njom gledaoci će imati 7. oktobra na sceni „Pera Dobrinović“.
Tokom 45 minuta trajanja predstave, vratolomne podrške, igračke bravure i neprekidno prisustvo na sceni, uz očigledan napor izvodi izuzetna mešovita petorka: Anđela Pećinar, diplomirala u klasi Jasne Đuričić, Jelena Vasić, koja je uz Ružicu Bojović, producentkinju predstave „Rašivanje“, učila glumu u dečjim predstavama u pozorištu i školi glume „Teatrilo“ iz Novog Sada, Sonja Stekić, koja je od ranog uzrasta glumila u amaterskom pozorištu „Branislav Nušić“ u Šidu kod Cvetina Aničića, Aleksa Jovčić, glumac iz klase Borisa Lješevića i Milan Radovanović, svestrani umetnik koji se bavi dečjom animacijom i savremenim cirkusom više od 10 godina i učenik je savremenog plesa kod Saše Krge. Plakat je uradio Uroš Dožić, fotografijom se bavio Miljan Sekulić, a maskama Nikola Vučetić.
U prikazu ove koreodrame, predsednica Udruženja balatskih umetnika VojvodineGabriela Teglaši Jokić navodi da idejni tvorac i scenograf Suzana Rudić kroz svoj tekst kazuje da su reči izgubile vrednost, dok telo ipak teže može da slaže. Po njenom mišljenju, reči su u svakodnevnom životu sve češće vid manipulacije i raznih varki, a ono što se želi reći često je potisnuto, usled čega se stvaraju nataložene emocije za koje se traži način za njihovo oslobađanje. Telo trpi, ali govori istinu. Ove reči svakako su bile dovoljne da se u njih uklopi koreograf Saša Krga, nekad profesionalni baletski igrač u Baletu Srpskog narodnog pozorišta, koji je proveo deset godina igrajući u kompletnom baletskom, operskom i dramskom repertoaru, u saradnji sa brojnim pedagozima, kompozitorima i koreografima iz zemlje i inostranstva. Uz njegovo ime u afiši stoji da je radio i kostim i režiju, što je u ovakvim projektima neizostavno. A to se ovde i te kako vidi. Kretnje koje su režijski deo posla vodile su izvođače smišljeno, svetlosne promene odvijale su se u skladu sa prelazima na određenu temu, a sveukupna radnja uklopljena je uz muziku. Nije nikakvo iznenađenje videti sliveni sklop pokreta i svih koraka koje je Saša povezao svojim darom za igru. I spori i brzi igrački elementi tekli su jedan za drugim i stapali se u povezane linije prijemčive za oko gledaoca. I mirne kretnje po sceni su koreografija, ili scenski pokret, ali nijedan korak nije prazan, suvišan ili slučajan, svaki je biran sa smislom i porukom. Saša Krga je odabrao pokrete primerene kazivanju na pesmu „Gradovi“, autorke Suzane Rodić, koju govori Rada Stevanović, na pesmu istog naziva koju na japanskom govori Hioraki Matsušita, u prevodu Nade Vitić, kao i za pevački glas Tatjane Valjevac u pesmi „Što te nema“, za koju pamtimo da je nekada izvodila Jadranka Stojaković.
Izbor muzike je raznolik, ali su klavirske kompozicije veoma talentovanog kompozitora i sjajnog pijanisteDimitrija Beljanskog, vođene inspirativnim instrukcijama Saše Krge, ipak ona prijatnost na koju reaguju svi prisutni. Dimitrije Beljanski je završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu na Odseku za kompoziciju, u klasi profesora Zorana Mulića, a kao odličan pijanista bio je pod mentorstvom pijanistkinje Branke Parlić i postao baletski korepetitor u Baletu SNP-a. Nekoliko numera za koje je bilo potrebno dodati različite zvuke i aranžman uradio je Veljko Cvetić, a sveukupno se uz note i koreografija uklopila donoseći pravi pozorišni doživljaj. Veljko Cvetić potpisuje i numeru pod nazivom „Ritual“, dinamičnu muziku koja se pojavljuje posle scene Diskoteka. U svakom dobrom muzičkom komadu Saša Krga je čuo prizvuk i narodne izvorne pesme, kao što je, na primer, ona u nacionalnom baletu Ohridska legenda Stevana Hristića, ili ona koja se javlja u Vltavi Bedžiha Smetane. Kroz raščlanjenje i povratak korenima, on je želeo da jedna kompozicija na tekst pesme Alekse Šantića „Što te nema“ ima osnovu, protkanu kroz DNK ljudi sa prostora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. I u pesmi „Gradovi“ Suzane Rudić, ona kaže: „U gradove, modrije od kiše, ponekad se vratim da čujem nokturno blede mesečine, osuđujem paučinu što je paučina.“ Verovanje da je želja za migracijom odraz ličnog nezadovoljstva, iskorišćeno je za libreto u svrhu stvaranja savremenog neverbalnog pozorišta koje priča priču kroz pokret i ritam. Dala je smernice, kao vajarka, i izrazila želju da se pokaže koliko smo spremni da se iscrpimo i suočimo sa iscrpljenošću. Otvorila je pitanje povezivanja publike sa glumcima, a u uzor joj je bio Jernej Lorencije, koji u svojim predstavama koristi elemente iz prošlosti. Za razliku od Lorencija, Suzana u ovom mediju, kao polazište rada i umesto epa koristi ličnu pesmu u koju je utkala emociju i detinjstvo prožeto čestim selidbama.
Izvor: Vojvođanski novinar
Fotografije: Miljan Sekulić