Након избора новог сазива Националног савета Русина-ПИТАЊЕ БУДУЋНОСТИ ЈЕ ПРЕД НАМА

 

На округлом столу прихваћене су смернице за деловање НСРНМ у наредном периоду

У Друштву новинара Војводине (ДНВ), 9. јануара 2023, одржана је расправа за „округлим столом“ о Новој стратегији Националног савета Русина (НСРНМ) од 2022. до 2026.

Тим поводом је истакнуто да је ранији сазив неоправдано занемарио поверене му дужности и обавезе и да је делујући, без овог основног важног документа још од 2020, занемарио своју основну сврху.

Учесници скупа, који су, након избора за нови састав НСРНМ 13. новембра 2022, потврђени као друга по снази изборна листа, сагласили су се са предлозима др Михајла Фејсе, Ђуре Папуге, мр Славице Чевљовски и осталих учесника у расправи оценивши их као посебно корисне прилоге за усвајање Акционог плана националне стратегије Русија у четворогодишњем мандату новоизабраног Савета и усвајању будућег програма његовог деловања.

Присутне је, испред домаћина, поздравио Младен Булут истакавши да је ДНВ у духу свог имена и више од једновековног трајања овог струковног удружења увек био отворен за сарадњу која је подразумевала не само све војвођанске новинаре него и, према замислима своје претече Змај Јове Јовановића, био и остао поборник окупљања и свих осталих стваралаца у нашој многонационалној заједници.

Похвалу овим доказаним настојањима је изрекла мр Хелена Међеши претстављајући, осим раније приређене монографије др Михајла Љикара, „Трагове у пролазности“ које је у славу неговања националне културе и русинске речи приредило ДНВ.

м.а.б.

У сарадњи са Друштвом новинра Војводине су изнедрени песнички и светлони записи Ђуре Папхархаја и Михајла Љикара

 

О мултиетничности и мултикултурализму (или мултикултуризму, како језикознавци кажу да је правилније) људи далеко умнији од мене изрекли су многе сјајне мисли. Ја додајем само: била би велика грешка да мултикултуризма није.

Најсветлији пример прожимања култура у нашој многонационалној Војводини, јесте издање које је под окриљем Задруге медијских и културних стваралаца „Медијакулт“ коју заступа господин Младен Булут, изнедрено у синергији са Друштвом новинара Војводине. То је двојезична књига „Трагови у пролазности – Песнички и светлосни записи Ђуре Папхархаја и Михајла Љикара“ је објављена крајем 2020. Услед пандемије корона-вируса, она је, чини ми се, неоправдано остала недовољно представљена јавности.

За велику похвалу је што је Друштво новинара Војводине препознало вредност спајања две наоко неспојиве врсте уметности: поезију и фотографију двојице русинских стваралаца и дало је на увид не само русинској, већ широј публици – изванредну поетичност познатог русинског књижевника Ђуре Папхархаја и врсне фотографије доктора Михајла Љикара.

Папхархаји је на русинском и српском језику писао поеме животу и људима панонске равнице, а Љикар их је без речи овековечио сликом која је светлошћу записана. А, и један и други запис нас остављају без даха. То су њихови мостови спајања међу људима – ванвременски. Уколико је једна слика хиљаду речи, онда је један стих хиљаду мисли. Или осећања која изазивају и слика и стих. Љикар гради мост ка нама својим оком и блендом,

Папхархаји својим срцем и речју, јер је уметност – стваралаштво човечјег духа које уме да разговара са сваким од нас, било да смо посматрач, читалац или слушалац. И сваком од нас прича причу о животу и о његовој пролазности, која вреди уколико за собом остави траг по којем ће га препознати.

Природа и човек – два супротна света: необухватна питома природа и људи са својим неправдама, сукобима и неслогама које се противе и ометају чистоћу природних елемената. Папхархајева поезија и Љикарове фотографије шире распон наше спознаје тих светова. Нису то два различита уметничка становишта, то су комплементарни записи који кроз двострукост израза проширују и обогаћују њихове садржаје: песничку занесеност пред природом, и сетну замишљеност фотографску над апстрактном стварношћу.

A поезија je као парфем: мала количина, а много јаког мириса.

Она је спона изеђу неба и земље, између жеља и хтења, између онога што јесмо и онога што бисмо желели да будемо.

Човек је јак тада када око себе сагради тврђаву од изгубљених илузија, знајући да није поштено узимати оно што се истом мером не може вратити.

Тајна у коју песник Папхархаји с правом сумња, а фотограф Љикар с правом верује.

Још једном ћу нагласити да би била велика грешка кад мултикултуризма не би било. А Задруга медијских и културних стваралаца „Медијакулт“ и Друштво новинара Војводине мултикултуризам препознају, негују и оплемењују. Са хиљаду речи о једној фотографији и безбројним мислима из једног стиха – као запис о постојању. Јер ствари у нама трају

онолико колико сами желимо. То је једино истинско трајање. У нама самима су закони пролазности потпуно другачији од оних изван нас.

А онај што записује срцем, остаје у срцу онога што запис прочита – очима или душом.