Nakon izbora novog saziva Nacionalnog saveta Rusina-PITANJE BUDUĆNOSTI JE PRED NAMA

Na okruglom stolu prihvaćene su smernice za delovanje NSRNM u narednom periodu

U Društvu novinara Vojvodine (DNV), 9. januara 2023, održana je rasprava za „okruglim stolom“ o Novoj strategiji Nacionalnog saveta Rusina (NSRNM) od 2022. do 2026.

Tim povodom je istaknuto da je raniji saziv neopravdano zanemario poverene mu dužnosti i obaveze i da je delujući, bez ovog osnovnog važnog dokumenta još od 2020, zanemario svoju osnovnu svrhu.

Učesnici skupa, koji su, nakon izbora za novi sastav NSRNM 13. novembra 2022, potvrđeni kao druga po snazi izborna lista, saglasili su se sa predlozima dr Mihajla Fejse, Đure Papuge, mr Slavice Čevljovski i ostalih učesnika u raspravi ocenivši ih kao posebno korisne priloge za usvajanje Akcionog plana nacionalne strategije Rusija u četvorogodišnjem mandatu novoizabranog Saveta i usvajanju budućeg programa njegovog delovanja.

Prisutne je, ispred domaćina, pozdravio Mladen Bulut istakavši da je DNV u duhu svog imena i više od jednovekovnog trajanja ovog strukovnog udruženja uvek bio otvoren za saradnju koja je podrazumevala ne samo sve vojvođanske novinare nego i, prema zamislima svoje preteče Zmaj Jove Jovanovića, bio i ostao pobornik okupljanja i svih ostalih stvaralaca u našoj mnogonacionalnoj zajednici.

Pohvalu ovim dokazanim nastojanjima je izrekla mr Helena Međeši pretstavljajući, osim ranije priređene monografije dr Mihajla Ljikara, „Tragove u prolaznosti“ koje je u slavu negovanja nacionalne kulture i rusinske reči priredilo DNV.

m.a.b.

U saradnji sa Društvom novinra Vojvodine su iznedreni pesnički i svetloni zapisi Đure Papharhaja i Mihajla Ljikara

O multietničnosti i multikulturalizmu (ili multikulturizmu, kako jezikoznavci kažu da je pravilnije) ljudi daleko umniji od mene izrekli su mnoge sjajne misli. Ja dodajem samo: bila bi velika greška da multikulturizma nije.

Najsvetliji primer prožimanja kultura u našoj mnogonacionalnoj Vojvodini, jeste izdanje koje je pod okriljem Zadruge medijskih i kulturnih stvaralaca „Medijakult“ koju zastupa gospodin Mladen Bulut, iznedreno u sinergiji sa Društvom novinara Vojvodine. To je dvojezična knjiga „Tragovi u prolaznosti – Pesnički i svetlosni zapisi Đure Papharhaja i Mihajla Ljikara“ je objavljena krajem 2020. Usled pandemije korona-virusa, ona je, čini mi se, neopravdano ostala nedovoljno predstavljena javnosti.

Za veliku pohvalu je što je Društvo novinara Vojvodine prepoznalo vrednost spajanja dve naoko nespojive vrste umetnosti: poeziju i fotografiju dvojice rusinskih stvaralaca i dalo je na uvid ne samo rusinskoj, već široj publici – izvanrednu poetičnost poznatog rusinskog književnika Đure Papharhaja i vrsne fotografije doktora Mihajla Ljikara.

Papharhaji je na rusinskom i srpskom jeziku pisao poeme životu i ljudima panonske ravnice, a Ljikar ih je bez reči ovekovečio slikom koja je svetlošću zapisana. A, i jedan i drugi zapis nas ostavljaju bez daha. To su njihovi mostovi spajanja među ljudima – vanvremenski. Ukoliko je jedna slika hiljadu reči, onda je jedan stih hiljadu misli. Ili osećanja koja izazivaju i slika i stih. Ljikar gradi most ka nama svojim okom i blendom,

Papharhaji svojim srcem i rečju, jer je umetnost – stvaralaštvo čovečjeg duha koje ume da razgovara sa svakim od nas, bilo da smo posmatrač, čitalac ili slušalac. I svakom od nas priča priču o životu i o njegovoj prolaznosti, koja vredi ukoliko za sobom ostavi trag po kojem će ga prepoznati.

Priroda i čovek – dva suprotna sveta: neobuhvatna pitoma priroda i ljudi sa svojim nepravdama, sukobima i neslogama koje se protive i ometaju čistoću prirodnih elemenata. Papharhajeva poezija i Ljikarove fotografije šire raspon naše spoznaje tih svetova. Nisu to dva različita umetnička stanovišta, to su komplementarni zapisi koji kroz dvostrukost izraza proširuju i obogaćuju njihove sadržaje: pesničku zanesenost pred prirodom, i setnu zamišljenost fotografsku nad apstraktnom stvarnošću.

A poezija je kao parfem: mala količina, a mnogo jakog mirisa.

Ona je spona izeđu neba i zemlje, između želja i htenja, između onoga što jesmo i onoga što bismo želeli da budemo.

Čovek je jak tada kada oko sebe sagradi tvrđavu od izgubljenih iluzija, znajući da nije pošteno uzimati ono što se istom merom ne može vratiti.

Tajna u koju pesnik Papharhaji s pravom sumnja, a fotograf Ljikar s pravom veruje.

Još jednom ću naglasiti da bi bila velika greška kad multikulturizma ne bi bilo. A Zadruga medijskih i kulturnih stvaralaca „Medijakult“ i Društvo novinara Vojvodine multikulturizam prepoznaju, neguju i oplemenjuju. Sa hiljadu reči o jednoj fotografiji i bezbrojnim mislima iz jednog stiha – kao zapis o postojanju. Jer stvari u nama traju

onoliko koliko sami želimo. To je jedino istinsko trajanje. U nama samima su zakoni prolaznosti potpuno drugačiji od onih izvan nas.

A onaj što zapisuje srcem, ostaje u srcu onoga što zapis pročita – očima ili dušom.