СПРОВОЂЕЊЕ ИНФАМНОГ ПЛАНА МЕРА ЗА РЕШЕЊЕ ПРОБЛЕМА УКРАЈИНАЦА-РУСИНА У СРБИЈИ

(поводом 25-годишњице његовог доношења 1996. године)

 

1. Увод

После протеривања Турака из Војводине, Бачка, Срем и Банат су биле ретко насељене области и Дворска комора (уред Угарске) је у ове крајеве доводила као колонисте Немце, Русине и Словаке. Немци су долазили из Немачког царства, а Русини и Словаци су се само премештали унутар Угарске (Gavrilović 1977: 153).

Први Русини су се организовано доселили у Крстур 1751. и у Куцуру 1763. из североисточних угарских жупанија; већина тих жупанија су данас у источној Словачкој, а остале у Мађарској, Украјини и Румунији (Fejsa 2000: 276-277; Фејса 2010: 12-13).

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1919) Русинима је дозвољено да оснивају националне, културне и просветне институције на основу колективних права свих националних мањина. То је био догађај од значаја највишег степена који је трасирао пут њиховог националног и културног развоја (Хорњак 2006: 26; Горняк 2010: 193).   На оснивачкој седници, 2. јула 1919. године у Новом Саду, русинска национална заједница решила је да издигне свој народни језик (не руски или украјински) на ниво књижевног језика. Прва културно-просветна организација донела је одлуку да се њен свакодневни говор користи у образовању, културном животу и штампи. Ова одлука је била базирана на чињеници да су књиге религиозног и  књижевног карактера већ биле објављиване на том језику (Medješi 1993: 146).

Аутономна покрајина Војводина стекла је увећана самоуправна права према Уставу из 1974, који је покрајину дефинисао као један од субјеката југословенске федерације. Пет народа Војводине стекло је статус официјелних народности – Срби, Мађари, Румуни, Словаци и Русини. Русински језик је постао један од пет службених језика Аутономне Покрајине Војводине. Први пут је постало могуће користити русински језик у суду, у канцеларијама, на јавним натписима итд. Преводиоцима за  русински језик обезбеђен је посао у општинама где је значајан број чланова русинске националне мањине (Фејса 2010: 17).

 

2. Револуционарне промене у Карпатском ареалу и План мера Владе Украјине

 

Наком револуционарних промена у Централној и Источној Европи (тј. након процеса који је започет 1989, а који је познат као Плишана револуција), које су карпатским Русинима донеле буђење културног идентитета, можемо рећи да Русини Србије више нису сами. Пред Русинима у Србији налазе се многе могућности за различите заједничке пројекте. Међусобна свест и ближи контакти између војвођанских Русина и њихове браће у Карпатском ареалу  могу у будућности помоћи свим карпатским Русинима у њиховој непрекидној борби да преживе као национална заједница.

Три деценије после Плишане револуције јасно је да карпатски Русини никада нису били потпуно избрисани из њихове постојбине. Данас, владе Словачке, Пољске, Чешке Републике, Мађарске, Румуније, Србије и Хрватске признају карпатске Русине за националну мањину. У Мађарској данас постоје 32 заједнице у којима Русини имају своју сопствену мањинску самоуправу. Русини у Румунији имају свог посланика, који у Народном парламенту у Букурешту заступа искључиво русинске културне и грађанске интересе (Magocsi 2006: 109). Све поменуте земље регистровале су Русине у њиховим извештајима са последњих пописа, само влада Украјине одбија да призна карпатске Русине за националну мањину. Према службеним подацима у Закарпатској области Украјине има 10.000 Русина и, поред последица совјетске политике, која је  била најјача у Украјини, карпатски Русини до данас се официјелно сматрају  субетносом украјинске нације.

Да би зауставио буђење русинског идентитета, које је четири деценије потискивано административно и етноцидно, Државни савет Украјине 1996. доноси Плана мера за решавање проблема Украјинци-Русини (Досталь 2010: 211; Фејса 2010: 47-48). У Плану је наложено свим украјинским организацијама, као и члановима Националне академије наука и уметности изван граница Украјине (читати: првенствено Микулашу Мушинки у Словачкој и Јулијану Тамашу у Србији, који су само годину дана након доношења Плана изабрани за иностране чланове Националне академије наука и уметности Украјине у Кијеву), да дају што конкретнији допринос “разрешењу русинског питања” на начин на који то изискује инфамни План, а који се може свести на следеће флоскуле: 1. да Русина нема као Русина, него да су они субетнос украјинске нације, 2. да језик Русина и није језик, него дијалекат украјинског језика.

Издвајамо чланове који се најдиректније тичу украјинизације Русина у Србији:

Члан 6. Плана мера за решење проблема питања Русини-Украјинци гласи: “Реализовати школски систем-поступак са постепеним широким развијањем етничких, лингвистичких, културних и политичких аспеката историје Русина-Украјинаца Закарпатја као недељивог, историјског дела украјинског етноса.

Национална академија наука Украјине,Министарство образовања Украјине.”

Члан 8. Плана гласи:

“Изградити систем идеолошке, кадровске и културне помоћи украјинским и проукрајинским организацијама у Источној Словачкој, Мађарској, Румунији, Југославији и Пољској у сфери својих компетенциија.

Министарство спољашњих дела Украјине,Владин уред за питања националних мањина и емиграцију,Министарство културе и уметности Украјине,Министарство информисања Украјине,Друштво Украјина.”

Члан 9. Плана гласи: “На Закарпатју обезбедити масовну дистрибуцију информативних и пропагандних материјала у којима се највећи акцент ставља на то да је тај регион традиционално и историјски украјинска земља, а становници Украјинци – саставни и недељиви део украјинског народа.

Министарство информисања Украјине,Веће за ТВ и радио Украјине”.

У више наврата писао сам о инфамном Плану мера за скоро све периодичне публикације једине новинско-издавачке установе Русина у Србији, али уредници (Микола М. Цап и Микола Шанта) нису налазили потребу да их објаве. За уреднике је то једноставно табу-тема. Последњих 5-6 година делове тих радова објављивао сам на друштвеним мрежама, где не постоји украјинизаторска цензура. Коришћењем термина украјинизаторски, односно кованицу украјинизатор, аутор ових редака уводи јасну сематичку разлику у до данас често нејасно употребљиване именице украјинофил и украјиниста. Пошто фил има везе са глаголом волети, термин украјинофил подразумева сваку особу која воли Украјину – у најпозитивнијем смислу (без наношења било какве штете некоме); украјиниста је научник који се занима нечим везаним за Украјину (лингвиста, литерата, етнолог, историчар и др.); украјинизатор је, попут колонизатора, особа која, у овом случају, уништава културу Русина и факсификује његову историју ради своје користи, и поред тога што зна да се на несрећи другога не гради срећа.

О Русинима у Србији и њиховом језику писали су и српски аутори. Митар Пешикан је посветио велику пажњу структуралним карактеристикама русинског гласовног система и закључио да „русинска савремена фонетика има јасну логику једног доследног система, коју у принципу можемо сматрати стабилном, а не системом у превирању, мењању, флуктуацији” (Пешикан 1980: 10). Он је у односу на прасловенски језик у русинском језику уочио и неколико језичких појава које су доживеле измене у другим словенским језицима а у русинском језику се чувају (то се првенствено односи на сугласничке групе *tl и *dl које су се у русинском језику сачувале као тл и дл, нпр. мидло, шидло, ковадло; плєтла, кладли, ведли; то се односи и на сугласничке групе *kv и *gv које се чувају испред самогласника предњег реда ě, нпр. квет, квице, гвиздочка) (исто: 22-23).

У оквиру Годишњака Друштва историчара САП Војводине 1977. истичу се радови Славка Гавриловића („Русини у Бачкој и Срему од средине XVIII до средине XIX века“) и Николе Гаћеше („Русини између два светска рата“). Украјинизацији Русина највећу пажњу посвећују Зоран Милошевић («Русини у Србији: прилог проучавању русинске политике у Србији», 2009) и Момчило Суботић („Русини и Украјинци у Војводини», 2018).

Суботић (исто: 51), између осталог пише: „У комунистичкој Југославији, на првом попису становништва 1948. је уведена јединствена рубрика Русин-Украјинац. У складу са марксистичком, комунистичком идеологијом и пријатељским односима Југославије и Совјетског Савеза, у чијем је саставу Украјинска ССР, био је то почетак процеса украјинизације Русина“. Можемо да се сложимо да увођење јединствене  рубрике Русин-Украјинац представља велики успех украјинизације и украјинизатора, али украјинизација је започела неколико деценија пре.  Њу је започело руководство Русинског народног просветног друштва, одн. руководство прве организације Русина (основане 1919), крајем друге и почетком треће деценије 20. века, што у суштини представља одјек резолуције Конгреса Коминтерне у Москви 1924. (Magocsi 1996: 31-33; Тамаш 1988: 341).

Овај период Јулијан Рамач сагледава са: „Наши су тадашњи културни предводници у Угарској Руси, која је до Првог светског рата била под Аустро-Угарском, знали само за Русине и русински језик, а изван граница Угарске Руси знали су само за Русе („Москаље“) и Русију. После Првог светског рата и Октобарске револуције украјинска нација је била и службено призната у новоствореном Совјетском Савезу (највећи део Угарске Руси између Првог и Другог светског рата је потпао под Пољску)“ (Рамач 2002: 554). Терминологију, базирану на политичкој одлуци Коминтерне, све више је почело да прихвата РНПД, да би чак и аутор прве русинске граматике о. др Хавријил Костељник написао чланак о својим разлозима зашто је престао да буде Русин, односно зашто је постао Украјинац (Костельник 1975: 130-131). Овакви ставови РНПД-а довели су до оснивања још једне организације Русина – Културно-просветног савеза јужнословенских Русина 1933. Чланови КПСЈР „су били против везивања наше културе и традиције за украјинску, али су се зато везивали за угарскорусинску културну традицију; посебно су наглашавали да са Србима и другим југословенским народима желе гајити братске односе“ (Рамач 2002: 555).

Без обзира на брисање русинског идентитета у Карпатском ареалу, Југославија/Србија је наставила да признаје постојање русинске мањине. Она је и настојала да очува све што је остварено пре, али, с друге стране, некако је збуњена чињеницом да Украјина одбија да призна постојање русинске мањине. Тек на основу објављених радова Михајла Хорњака постаје јасно да на украјинизацији данас раде две стране – украјинска држава и део бачванско-сремске самопроглашене групе „русинских интелектуалаца“, чији су ставови били формулисани у Писму 159 потписника, упућеном Покрајинском комитету СК Војводине 2. јануара 1967 (Хорњак 2006: 42; Суботић: 2018: 62). Потписници су у тачки 7 тражили и:

– Да за нашу народност не буду два књижевна језика. Ми мислимо да је наш књижевни језик – језик наше матичне земље Украјинске ССР. Перспектива нашег досадашњег писаног језика није у његовом даљем усавршавању, као што то предлажу они око Руског слова, већ у његовом постепеном и методичном одумирању као писаног говора. На тај начин би се у наше школе постепено уводио матични украјински књижевни језик. У настојању да се овај задатак оствари, неопходно је да наши учитељи у току свог школовања савладају украјински књижевни језик у тој мери да би на њему могли излагати у основној школи. Императивно је неопходно оспособити квалификовани наставнички кадар за излагање на матичном књижевном језику и то на два начина: стипендирањем студената у Украјинској ССР и посредством курсева украјинског језика на Славистичкој катедри Филозофског факултета у Новом Саду (Хорњак 2006: 42-43).

Након 23 године ти исти потписници су основали Савез Русина Украјинаца Југославије у складу са Извештајем Владе Украјине који је послат Савету Европе у вези са имплементацијом Оквирне конвенције за заштиту националних мањина: „Етнографске (субетничке) групе украјинског етноса, мале с обзиром на њихов број, формиране су у Украјини услед посебности историјског развоја и географских услова. То су Бојки, Хуцули, Лемки … у западним крајевима Украјине и Литвини и Полишчуци. Велика већина представника ових етнографских група украјинског народа, посебно Бојки, Хуцули и Лемки пребивају и преко границе Украјине (Источна Словачка, Мађарска, Пољска, Савезна Република Југославија, Хрватска, Канада, Сједињене Америчке Државе) и имају релевантно држављанство тих земаља. Део представника ових етнографских група, захваљујући изолацији од процеса консолидације украјинске нације до које је дошло на територији Украјине, очувао је своје старо име Русини”. Информација о етничкој и политичкој ситуацији у окружењу овог дела Украјине дата је у додатку “Субетничке групе националности Украјине”. Извештај је поднет 2. новембра 1999 (Хорњак 2006: 38).  Евидентно је да је суштина Извештаја основана на смерницама инфамног Плана из 1996.

У складу са Планом, у периоду који је претходио попису становништва из 2001, чланови Савеза Русина и Украјинаца Југославије (основаног 1990) су инсистирали на укидању могућности за грађане Србије да се изјасне као Русини. Они су хтели само једну националну категорију – Русин Украјинац (без речи и између речи Русин и Украјинац, односно без и између две националне заједнице; тј. «без повлаке, без цртице»). За разлику од ранијих захтева да се врати на категорију Русин-Украјинац, представници Савеза су изнели очекивање да ће “југословенске власти престати да фаворизују вештачку, утопијску верзију русинског идентитета”. Наравно, требало је доста времена да русинске организације (првенствено Матица русинска, Друштво за русински језик, књижевност и културу и Културно-просветно друштво ДОК) објасне намере и политичку манипулацију Савеза Русина Украјинаца Србије (како су данас пререгистровани; значи, без и између два назива за две националне заједнице). Зоран Милошевић објашњава зашто Србија није пристала да Русини буду украјинска дијаспора. Министарство иностраних послова Србије је знало елементарне чињенице о Русинима и њиховој националној свести и није пристало на подвале Министарства иностраних послова Украјине типа „Украјина има Русине и Украјинце као два вида своје историјске дијаспоре“ (Милошевић: 2009: 232).

Данас, када је Република Србија прихватила међународне стандарде о националним правима мањина, политика СРУС-а (чији најдубљи корени потичу из совјетских, Стаљинових времена када је чак било забрањено да се користе називи Русин и Рушњак/Руснак) осуђена је на нестајање. Два најзначајнија међународна документа Савета Европе која је потписала наша земља су Европска повеља за регионалне и мањинске језике (коју је потписала Државна Заједница Србије и Црне Горе 2005) и Оквирна конвенција за заштиту националних мањина (коју је потписала Савезна Република Југославија 2001). Суштина ових докумената је инкорпорирана у Устав Републике Србије из 2006.

На својој 1785. седници (CERD/C/SR.1785), одржаној 17. августа 2006, Комисија за елиминацију расне дискриминације (Committee on the Elimination of Racial Discrimination, CERD), након разматрања седамнаестог и осамнаестог периодичног извештаја Украјине, прихватила је следећа закључна запажања. Комисија препоручује Украјини, као држави-чланици, да повећа своје напоре у области наставе, образовања, културе и информација да би се изборила са предрасудама, укључујући ту и предрасуде цивилних службеника, против етничких мањина (као што су Роми), да промовише толеранцију и поштовање њихових култура и историје, и да унапреди интеркултурални дијалог међу различитим етничким групама Украјине.

Члан 20 гласи: „Комисија је забринута због одсуства официјелног признавања русинске националне мањине упркос њеним посебним етничким карактеристикама”. Комисија препоручује да држава-чланица размотри признавање Русина као националне мањине. Закључна примедба члана 24. најављује да украјинска влада, између осталог, треба да ревидира своје одбијање да призна карпатске Русине у својој Закарпатској области: „Комисија препоручује да држава-чланица преда свој 19. периодични извештај заједно са 20. и 21. периодичним извештајем у обједињеном извештају до 6. априла 2010, и да се он односи на све тачке у овим закључним запажањима”.

У Србији нема такве мањине као РусиниУкрајинци (или Русини-Украјинци, или Русини Украјинци, или УкрајинциРусини, или Украјинци-Русини, или Украјинци Русини, дакле,  нема националне мањине/заједнице са или без црте између назива русинске и украјинске националне мањине/заједнице). С једне стрaне, постоји украјинска мањина, која броји око 5.000 (према последњем попису – 5.345) људи и, с друге стране, постоји русинска мањина, која броји око 16.000 (према последњем попису – 15.905) људи. Србија је, као и Европска унија, као и све друге земље, где Русини живе (изузев Украјине), одбацила совјетску политику. Русини у Србији, што треба нагласити, имају данас највиши ниво мањинских права, поредећи Русине у свим осталим земљама (Фейса 2004, 2006а, 2009а, 2017). Русини у Словачкој и Пољској (Лемки) су близу остварења истог или сличног нивоа мањинских права који имају војвођански Русини.

Ефикасно очување колективног идентитета војвођанских Русина ослања се на пуну имплементацију нових законских одредаба и на став саме русинске мањине према питању очувања идентитета заједнице. Чланови СРУС-а имају задатак да пониште чврст национални став, убеђујући чланове русинске мањине да ће Украјина бити њихов заштитник, да ће решити све њихове проблеме и да све што морају да ураде је да Украјину признају за матичну земљу. Један од разлога што Русина има мање на пописима је и тај што је денационализујућа активност СРУС-а, у условима рата, сиромаштва и социјалне несигурности, имала одређеноґ ефекта. Према Русинском календару за 1994. СРУС је у Украјину „као стипендисте Удружења Украјина одвео око 30 студената из Југославије. Леп број, али су се већ показали и први резултати у примењивању наученог“ (Каменїцки 1994: 61). Иначе СРУС-у су „приоритет студенти који студирају хуманистичке науке: лингвистику, историју, етнографију, музику, режију, сценографију итд., јер су им потребни стручњаци ових профила за научни и културни живот“ (исто: 59-60). Од тих стручњака се, наравно, очекује да истрајавају на реализацији Плана мера за решавање проблема Украјинци-Русини.

Бројне расправе и поделе у научном и културном животу Русина нису произашле из унутрашње-социјалне и културне природе већ дефинисаног и стабилизованог етничког бића овдашњих Русина, нити из стања у локалном окружењу. Све су донете  споља,  као последица сукоба интереса других, у којима је овдашња русинска заједница   инструментализована, без могућности да на њих утиче. Искусни амбасадар СФРЈ Михајло Хорњак на питање зашто се Украјина оглушује о захтеве украјинских Русина и препоруке европских институција да им призна етничку посебност, културну ако већ не и територијалну аутономију и одговарајућа мањинска права одговара: „Ако се бачванско-сремски Русини, који су најдаље отишли у културном и другом развитку, у многочему узор осталим, укључујући и оне у Украјини, приклоне схватању да су `део украјинског народа` – шта преостаје онима другима који су тек пре неку  деценију  добили могућност да обнављају своје етничко и културно наслеђе, поготову онима којима се то још увек оспорава – него да прихвате званичан став и  изјасне се као Украјинци!? И решено `Русинско национално питање` у Украјини, уклоња једну од велику препреку на путу приближавања Европској Унији. На страну што, поред тога, добија своју `дијаспору` у суседним земљама и легитимно право заштитника њихових права“ (Хорњак 2006: 44-45).

 

3. Остваривање Плана мера на плану науке

 

Статус Русина и њиховог језика као недијалекта утврдила су на почетку 21. века углавном капитална дела Јулијана Рамача – Граматика русинског језика (Рамач 2002), Русинско-српски речник (Рамач и др. 2010) и Речник русинског народног језика (Рамач 2018). Значајан допринос је у последње две деценије дао и аутор  делима Правописни речник русинског језика (Фейса 2017а), Правопис русинског језика (Фейса 2019) и Речник компјутерске терминологије (2020), као и са око 200 научних и стручних радова представљаних на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. У овом контексту треба поменути и дело Језик наш насушни Хелене Међеши (Медєши 2008), као и сет од њене четири књиге на правописне теме (Медєши 2012; 2013; 2014; 2017). Сви релевантни русинисти-лингвисти су једногласни у одређивању статуса русинског језика, па отуд, и статуса књижевности и културе. Крећу се у оквирима русинистичке теорије.

Једино једини члан НАНУ у Србији, Јулијан Тамаш, иако литерата, а не лингвиста, рад Рамача, Фејсе и Међешијеве „оцењујује“ као рад којим су ти лингвисти нанели штету русинистици (Тамаш 2018: 425). Пошто су његови научни резултати базирани на совјетским научним резултатима с почетка 1980-их година (Тамаш 1984), у суштини му смета (у складу са Планом о решавању проблема Украјинци-Русини из 1996) удаљавање русинског језика, књижевности и културе уопште од статуса за који се он лично највише четири деценије фаустовски залагао. Иако је свестан да његово становиште произилази из Резолуције Конгреса Коминтерне одржаног у Москви 1924. (Тамаш 1988: 341), он русинску књижевност третира као део закарпатске књижевности, у склопу украјинске књижевности, не признајући Русинима самоизјашњавање као народа, ни третирање њиховог језика као језика, ни третирање њихове књижевности као књижевности. Своје становиште Тамаш није осавременио ни у верзији на русинском језику (Тамаш 1997). Уџбеницима за средњошколце, којима је Тамаш аутор (а које се у суштини деценијама нису мењали), такође треба осавремењивање. Неопходно је у њих унети савремене писце с почетка 21. века, како ових у Србији тако и оних у Карпатском ареалу, о којима пише професор књижевности Универзитета у Прешову у Словачкој Валериј Пађак. О њима је почео да пише и Стеван Контантиновић, али га је украјинизаторско-непотистичка групација «успешно» уклонила са Одсека за русинистику Филозофског факултета.

Тамаш је своје становиште према положају Русина експлицитно изразио за време одржавање конференције о мањинама у Србији који је организовала Српска академија наука и уметности. У објављеном апстракту свог рада, између осталог, пише: „Држава је, коначно, иако историјски неоправдано, позивајући се на грађанска права да свако буде оно што хоће, поделила Русине и Украјинце на две мањинске заједнице“ (Тамаш 2005: 35). Замерању Тамаша држави да раздваја Русине од Украјинаца посвећује пажњу и Зоран Милошевић и, узимајући у обзир 1. да је Тамаш деценијски шеф уникатног Одсека за русинистику («која је расадник украјинштине међу српским Русинима»); 2. да Тамаш неће да разуме да Русини имају у Европи само једну гимназију коју финансира Србија; 3. да је положај вредновања мањинске проблематике на русинском језику на листи научних часописа исти као и положај вредновања већинске проблематике на српском језику и да су за то криви глобализацијски процеси; 4. да Тамаш дрско и тешко оптужује државу («источна деспотија», «ригидна» држава), с правом закључује да, очигледно, Тамаш није ни објективан ни добронамеран човек (Милошевић 2009: 228-231).

Док Тамаш на конференцију у САНУ није ни дошао (али није пропустио да чланове САНУ етикетира са «кабадахије из САНУ»), аутор ових редака је учествовао на тој конференцији и у свом реферату указао на полуистине и нетачности Тамашевих навода у Књизи резимеа, поготову оних који се односе на наводну огромну угроженост Русина, и истакао да су Русини у суштини угрожени од оних који их не признају, а то су пре свега Русини украјинске свести (Фејса 2005: 36). Један од сагледаних цитата био је и Тамашев текст објављен на енглеском језику у зборнику радова са конференције организоване поводом 250-годишњице досељења Русина у Бачку. Тамаш је том приликом написао (иако о томе на конференцији није говорио):

 

– During the recent years I have had a lot of polemics with professor Paul Robert Magocsi and his followers; the polemics concerning the cultural and national identity of the Ruthenians in the Middle of Europe. The base of my disagreement is as follows: Professor Magocsi considers that Ruthenians are distinct (detached) people (1), that they should be given the status (rank) of a nation (2) and their own national state (3). The starting point of the Ruthenian identity, professor Magocsi bases upon anti-u(!)krainian phobia (4) which, in my opinion, has no roots in history (5) and not in science as well (6), and it is not in general interest of Ruthenians (7) and Ukrainians (8). In my opinion, Ruthenians are part of the Ukrainian nation (9), with their regional cultural and national identity (10). Here I make distinction between ethnical and political Ruthenianism (11). I think that prof. Magocsi’s conception is political but not scientific one (12), and that his ideas have failed to explain (to solve) the question of the Ruthenian language (13). I’m deeply convinced that it is not possible to create, to make Ruthenian national literary language on ground of (artificial) meta-languages (14) and it is even less possible to do it in somebody’s study-room (15) or by somebody’s pure intention (16). If it would be possible, Slav-Serbian (slavjano-serbski), then Ilyrian languages (old Balkan languages) or K(!)arpatho-Russian (!) languages would be today still living and spoken languages (17). But we know that they are dead languages of many literary monuments (18). At last, why nobody writes poetry in Esperanto (19) in spite the fact that many writers translate literary works into it (20) (Тамаш 1996: 335-336).

 

Најмање 20 места у наведеном цитату заслужују коментар. (1) Да су карпатски Русини посебан народ не сматра само канадски академик, него и неколико десетина организација Русина које постоје у свету. (2) Колико је мени познато, професор Магочи истиче формирање националног идентитета, а све русинске организације истичу да су Карпатски Русини један народ и да им је неопходан статус националне мањине/заједнице, (3) а не статус нације у смислу у ком се импутира, у смислу да тај народ мора имати своју посебну, властиту државу, за што би требало цепати границе неколико држава. Док је, с једне стране, професор Магочи у више наврата експлицитно писао о бездржавним народима, с друге стране, Влада Украјине доноси План мера за решавање проблема Украјинци-Русини, који представља комплекс противуставних мера за етноликвидацију Русина у Закакарпатској области Украјине, као и за гушење русинства иза граница Украјине, што представља мешање у унутрашње ствари других држава (Суляк 2010: 41; Паук 2010: 259-262). Према инфамном Плану дужност чланова украјинских организација, што значи и Савеза Русина (без и између) Украјинаца Србије, који су избрисали то, како га називају у Цаповој Шветлосци, „одиозно и које њих катастрофално дели“ да «свим средствима» реше проблем Русина на начин на који то налаже План мера за решавање проблема Украјинци-Русини (Фејса 2010: 175-178). У том контексту говори/пише се о Русинима као о «субетносу украјинског народа», «украјинској дијаспори» или о «етнографској групи» (Хорњак 2006: 41-43). (4) О антиукрајинској фобији може бити говора само ако се то односи на Русине Карпатског ареала којима је „преко ноћи“ у школе, против њихове воље, уведен  украјински језик (нпр. само у Словачкој у 265 школа 1952), значи, само ако се то односи на Русине који су четири деценије трпели тешку пресију стаљинизма; о фобији код бачко-сремских Русина тешко да може бити говора (с малим изузецима оних који су упознати са садржином писма потписаним од стране 159 особа, које су такође тражиле административну замену руралног русинског бољим, лепшим, књижевним украјинским језиком, или који су упознати са „прекрштавањем“ Русина у Украјинце нпр. у Географској монографији Општине Врбас (1998). (5) И те како има корена у историји. Све до Великооктобарске победе комунизма. (6) Претходно важи и за науку. (7, 8) Сасвим тачно. Таква квазитумачења само наносе штету и једном и другом народу, и Русинима и Украјинцима, које првенствено спаја Гркокатоличка црква. (9, 10) Сасвим тачно, под условом да је нагласак на „In my opinion“ и ако се чита „I am a part of Ukrainian nation“. Нико никоме не брани самоопредељивање. Свако може да буде шта хоће, ако му то одговара, као што је аутору цитираног дела у неколико наврата одговарало и да се јавно изјасни као „Украјинац русинске мајке“, и још нешто слично. Према међународним документима, свако има право на своје национално опредељење, као што га имају и његови следбеници из Савеза Русина (без и између) Украјинаца Србије. Ту катастрофалну деобу је, сетимо се, на катастрофалан начин решио совјетски, комунистички склоп мишљења административним решењем, које је по њима идеално па га уопште није ни требало мењати у Карпатском ареалу. Совјетско административно «решење», по њима, треба применити и на Русине у Војводини (који, узгред буди речено, представљају историјску грешку, чији је језик «анахрона и реакционарна појава» (Кочиш 1978: 22). «Решење» Јосипа Висарионовича Стаљина рефлектује се и на русинску књижевност. Отуд, нпр. књижевник Михајло Ковач (1979) оцењује да је народ «на делу украјинске земље која се налази између Горње Тисе и леђа планина Карпата … присаједињен својој матичној земљи Совјетској Украјини». На конференцији посвећеној 250-годишњици досељења Русина у Бачку средином 18. века, Ковач је професоре Александра Дуличенка и Пола Роберта Магочија назвао неправим (читати: лажним) пријатељима, а младе Русине који раде на Српско-русинском речнику и Русинско-српском речнику оптужио за саучесништво у асимилацији Русина у Србе и сл. (Ковач 1996: 201-208). Просто је несхватљиво зашто право на самоопредељење, према међународним конвенцијама, „Русини са русинском свешћу“ широкогрудо дозвољавају „Русинима украјинске свести“, а „Русини украјинске свести“ то право оспоравају „Русинима русинске свести“ (поготову је то у драстичној форми заступљено у Карпатском ареалу, што је у Славистици, научном часопису Филолошког факултета у Београду, пласирао и Виктор Мојсијенко; у Србији се то у најгорем облику очитава у спутавању права и слобода на јавну реч, односно на јавно стручно и научно испољавање ставова у писаном облику, па је лично мени онемогућено да у Славистици објавим реаговање на неистине и флоскуле изнете у квазинаучној критици зборника посвећеном микројезицима у Славији у коме аргументовано опвргавам априорне ставове украјинског академика – нпр. да су војвођански Русини потомци украјинских досељеника, да је бачванско-сремски русински језик настао на основу структуре украјинског језика и сл.; Мойсиєнко 2018: 287). Што се пак тиче тачака 10-13 које се односе на колективитет са русинском свешћу, неопходно је на енглеском рећи следеће: a) Ruthenians have never been Ukrainians; b) It may be said that Ruthenians are part of existing Rusyn nationality; c) both Ruthenians and Ukrainians, as well as Russians and White Russians, are parts of an old Rusyn (Rus’) nation). Видети и коментаре 2-6. (13) Професор Магочи је дао конструктивно и практично решење које је засад кулминирало објављивањем изузетно значајног зборника Русински језик (Magocsi 2004) који обухвата русинске варијанте Закарпатске области Украјине (Игор Керча), Прешовске области Словачке (Васиљ Јабур, Ана Плишкова), Лемковине Пољске (Хенрик Фонтанскиј, Олена Дуц-Фајфер), Мађарске (Гергеј Бенедек), Војводине (Јулијан Рамач, Михајло Фејса), Америке (Павел Роберт Магочиј). Колико је мени познато, Тамаш (14-20) није дао на решавању питања русинског језика апсолутно ништа ново. Он у суштини не схвата Европску повељу за регионалне и мањинске језике (European Charter for Regional or Minority Languages) која изискује да свака држава потписница темељи своју политику, законодавство и праксу, између осталих циљева и начела, и на „the recognition of the regional or minority languages as an expression of cultural wealth“, „the need for resolute action to promote regional or minority languages in order to safeguard them“ и „the maintenance and development of links … between the groups using a regional and minority language“ (Фејса 2005: 38).

У ширем контексту Тамаш је највидљивији експонент украјинске спољашње политике (заједно са украјинским амбасадором) који je са места шефа Катедре за русински језик и књижевност/Одсека за русинистику (1981-2015) више развијаo украјинистичку димензију Одсека за русинистику уместо, што би било логично, русинистичку. Поред тога што је Тамаш постао члан НАНУ одмах (1997) после доношења инфамног Плана мера за решење проблема Украјинци-Русини (1996), он је због својих (не)дела добио и орден за консолидовање украјинства и почасни докторат Ужгородског факултета, што ниједном „Украјинцу-Русину“ из Србије није пошло за руком. Он је највећи део својих књига објавио у Новинско-издавачкој установи Руске слово, уз помоћ СРУС активиста Миколе Цапа и Миколе Шанте.

Истим путем иде и дугогодишњи заменик шефа Одсека за русинистику Јулијана Тамаша, Јанко Рамач, од 2015, када је Тамаш отишао у пензију. Рамач, као Тамашев наследник, је историчар и такође делује са позиција СРУС-а, у складу са инфамним Планом мера за решење проблема Украјинци-Русини. У функцији однарођавања Рамач је ставио и своју монографију о Русинима од досељења у Бачку средином 18. века до 1918. у којој већ на почетку наглашава да Русине третира за део украјинског народа. „Русине на Закарпатју, у Галицији, и Русине у Јужној Угарској у овој студији се третира као део украјинског народа“ (Рамач 2007: 23), иако такав његов априорни приступ са историографске тачке нема смисла. Из обрађиваног периода не постоји ниједан примарни историографски документ у коме би Русини били третирани као Украјинци. То је, као што смо већ истицали, директна последица Резолуције Конгреса Коминтерне из 1924, која је инкорпорирана и у План мера из 1996.

Заједнички именитељ СРУС-оваца је фалсификовање историје. Они су нпр. рукопис Љубомира Белеја објавили чак два пута у целини – једном као студију  у зборнику (Белей 2015), једном као монографију. Други пут је Издавачко одељење НИУ Руске слово Миколе Шанте уложило ороман труд да преведе са украјинског на русински дотични рукопис и да га помпезно објави као монографију. За СРУС-овце је најзначајније што су уз назив прве историјске државе, Рус, могли да пласирају новокомпоноване синтагме Рус-Украјина (исто: 193) и Украјина-Рус (исто: 209), што ће, наравно,  чланови СРУС-а цитирати и рецитирати, дајући и на такав начин колики-толики допринос реализацији инфамног Плана. Треба напоменути да је Јанко Рамач и председник Комисије за науку часописа Шветлосц (М54) НИУ Руске слово коме је главни уредник Микола Цап.

Најновије потраживање научних часописа, које се односи на анонимно рецензирање научних радова, СРУС-овци „маестрално“ злоупотребљавају. Тако је аутор ових редака само у периоду од годину дана онемогућен да објави три научна рада. Један научни рад, који је посвећен најновијем правопису русинског језика проф. др Михајла Фејсе, Јанко Рамач је пред само штампање искључио из садржаја 4. броја научног часописа Русинистичке студије/Ruthenian Studies (М54) Одсека за русинистику. Други рад који за тему има поређење хроматске терминологије у русинском и српском језику, а који је претходно изложен и похваљен на међународној конференцији Полислав 2020, добио је негативну оцену, на шта се проф. др Михајло Фејса жалио Уредништву Полислава. У жалби, између осталог пише:

– Узимајући у обзир све наведено, не прихватам препоруку аутора рецензије да тражим „солидан корпус“, јер сматрам да је и овај довољно солидан. Бачко-сремски русински нема бољи корпус, а овај је, понављам изграђен, на најширој могућој грађи закључно са 2005. Корпус, и овакав какав је, омогућава релевантне и аргументоване закључке рада. Те закључке не могу да оспоре паушални коментари Негативног рецензента. Дакле, немам намеру да прерађујем истраживање, али имам жељу да још један или два рецензента оцене мој рад. И, уколико не буде из групације која русински језик уопште не признаје као језик, баш као што не признаје ни Русине (одакле и потичу анимозитетни и цинички коментари), тврдим да ће рад бити позитивно оцењен (баш као и од Позитивног рецензента) и препоручен за објављивање без потребе за креирањем потпуно новог, „солидног“ корпуса. То ми се недавно први пут десило када сам рад под насловом „Деклинације именица у бачко-сремској и прешовској варијанти русинског језика“ понудио за објављивање у Зборнику за језике и књижевности (М52) Филозофског факултета, не желећи да отприлике сличне приговоре у вези са „одабраним методолошким поступком“ прихватим, рад сам објавио у Међународном зборнику Универзитета у Прешову у Словачкој (М14) – без измене иједне запете! Библиографска јединица гласи: Фейса, Михайло (2018). Меновнїцки деклинациї у бачко-сримскей и прешовскей вариянти русинского язика. У: К. Копорова ред. 20 років высокошкольской русиністікы на Словакії / 20 rokov vysokoškolskej rusinistiky na Slovensku. Пряшів: Пряшівска універзіта в Пряшові – Центер языків і култур народностных меншын – Інштітут русиньского языка і културы, 188-204. ISBN: 978-80-555-2081-0. Тачност мојих речи можете проверити у архиви Зборника за језике и књижевности Филозофског факултета, а допис са негативном рецензијом прилажем у прилогу. Иако би и овај рецензент волео да повучем рад, ја то овај пут немам намеру да учиним. Нећу дозволити да они који не признају русински језик ликују и овом приликом. Стога, молим Уредништво Полислава да ми омогући треће мишљење.

 

Трећи рад, који представља реаговање на поменуте флоскуле Виктора Мојсијенка (члана НАНУ), прво је враћен на избацивање наводно увредљивих делова, а након тога, иако је тражено и учињено, некоректно je одбачен. Редакција научног часописа Славистика (одн. главна уредница Људмила Поповић, шефица Катедре за украјински језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, са којом се Јанко Рамач мења у нестручном држању часова/курсева – Људмила Поповић држи курсеве из русинске књижевности на Одсеку за русинистику Филозофског факултета у Новом Саду, за шта је некомпетентна, а Јанко Рамач држи курсеве из украјинске књижевности на Катедри за украјински језик Филолошког факултета у Београду, за шта је такође некомпетентан) накнадно се сетила новог разлога/изговора и у е-писму послала максимално кратак одговор: „Критички осврт није укључен јер немамо рубрику за полемику“.

 

4. Закључак

 

Нестанком Совјетског савеза у свим земљама Карпатског ареала, изузев у Украјини, Русинима је признат њихов национални и језички идентитет. То се односи на Пољску, Словачку, Мађарску, Чешку, Русију, Румунију, Молдавију, Хрватску и Србију. Ни у једној од поменутих земаља немају такав статус какав имају војвођански Русини (Суботић 2018: 54). Пошто Русини имају пропорционално велики број интелектуалаца (исто: 50), они могу да се успешно одупру Плану мера за решење проблема Украјинци-Русини (1996) и у коначној инстанци онемогуће активисте СРУС-а, који, уз инострану подршку преко Украјинске амбасаде, настоје да Русине преточе у Украјинце, а њихов језик прогласе за дијалекат украјинског језика.

И поред значајног успеха СРУС-а у ратној, последњој деценији 20. века и у првој деценији 21. века, совјетска идеологија је и у Украјини осуђена на пропаст. Михајло Хорњак је добро приметио да, уколико Украјина заиста буде хтела у Европску заједницу, мораће да поштује потписане међународне документе, тј. мораће да призна и Русине и њихов језик у својој Закарпатској области (Хорњак 2006: 30, 67). То значи да ће случајева попут оних о којима је било говора у раду бити све мање.

Док је само питање времена када ће инфамни План завршити на сметлишту историје, опасност прети с друге стране. На ту опасност указује и Биљана Дражовић, анализирајући етнолингвистичку виталност русинског језика у Србији. Русини имају високу свест о свом националном идентитету и матерњем језику, као и о важности очувања традиције и језика. У борби за очувањем језика и његовог активног коришћења русинска заједница не би смела да дозволи промену ставова према матерњем језику код младих, јер ако они почну да перципирају свој матерњи језик као отежавајућу околност и прихвате доминантни језик као једини језик економског напретка, то ће неминовно довести до постепеног гашења русинског језика (Дражович 2018: 112-113).

 

Литература

Белей Любомир (2015). Словиньскъ ѩзыкъ: народженя та життя мертвої мови. U: Zbornik radova Međunarodne konferencije Uticaj porodice na formiranje kreativne ličnosti. Novi Sad: Filozofski fakultet, 187-308.

Gavrilović Slavko (1977). Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka. [U:] Godišnjak Društva istoričara Vojvodine. Novi Sad: Društvo istoričara Vojvodine, 153-215.

       Хорњак Михајло (2006). Бачко-сремски Русини. У: М. Фейса ред. Русини / Руснаци / Ruthenians (1745–2005) I. Нови Сад: ИК Прометеј, Филозофски факултет – Одсек за русинистику, КПД ДОК, 23-73.

Горняк Михайло (2010). Ruthenians In Vojvodina Between Disputed Past And Uncertain Future. В: Русины Карпатской Руси: Проблемные вопросы истории и современность. Новочеркасск: Лик, 192-200.

Досталь,  М. Ю. (2010). Борьба закарпатских русинов за свою автономию в постсоветский период. В: Русины Карпатской Руси: Проблемные вопросы истории и современность. Новочеркасск: Лик, 210-217.

Дражович Биляна (2018). Етнолинґвистична виталносц руского язика у Сербиї. Нови Сад: Завод за културу войводянских Руснацох.

Дуличенко Александр Д., Мотоки Номати ред. (2018). Славянская микрофилология. Sapporo: Slavic-Eurasian Research Center, Hokkaido University.

Каменїцки, Юлиян ред. (1994). Руски календар 1994. Нови Сад: НВУ Руске слово.

Костельник, Г. (1975). Проза. Нови Сад: Руске слово.

Кочиш Микола М. (1978). Линґвистични роботи. Нови Сад: Руске слово.

Magocsi Paul R. (1996). The Rusyn Language Question Revisited. In: P. R. Magocsi ed. A New Slavic Language Is Born.  New York: Columbia University Press, 19-47.

Magocsi Paul R. ed. (2004). Русиньскый язык. Opole: Uniwersytet Opolski – Instytut Filologii Polskej.

Magocsi Paul R. (2006). The People From Nowhere. Uzhorod: Valerii Padiak Publishers.

Medješi Ljubomir (1993). The Problem of Cultural Borders In the History of Ethnic Groups: The Yugoslav Rusyns. In: Paul R. Magocsi ed. The Persistence of Regional Cultures: Rusyns And Ukrainians In Their Carpathian Homeland And Abroad. New York: Carpatho-Rusyn Research Center, 139-162.

Медєши Гелена (2008). Язик наш насущни. Нови Сад: Дружтво за руски язик, литературу и културу.

Медєши Гелена (2012). З червеним подцагнуте. Нови Сад: Дружтво за руски язик, литературу и културу.

Медєши Гелена (2013). З червеним прецагнуте. Нови Сад: Дружтво за руски язик, литературу и културу.

Медєши Гелена (2014). З червеним виправене. Нови Сад: Дружтво за руски язик, литературу и културу.

Медєши Гелена (2017). З червеним дописане. Нови Сад: Дружтво за руски язик, литературу и културу.

Милошевић Зоран (2009). Русини у Србији: прилог проучавању русинске политике у Србији. Политичка ревија / Political Review 22 (4), 225-234.

Мойсієнко Віктор (2018). Мікрофілологія чи діалектологія? Славянская ми¬крофилология, ред. Александр Д. Дуличенко, Мотоки Номати. Славистикa ХХII/2, 283-288.

Паук В. И. (2010). Украинский государственный „План мероприятий по ришению проблем русинов-украинцов“ – спланированный геноцид русинов в XXI столетии. В: Русины Карпатской Руси: Проблемные вопросы истории и современность. Новочеркасск: Лик, 254-262.

Рамач Јанко (2007). Русини у Јужној Угарској (1745-1918). Нови Сад: ВАНУ.

       Рамач Юлиян (2002). Ґраматика руского язика. Београд:  Завод  за  уџбенике  и  наставна  средства.

       Рамач Юлиян, Оксана Тимко-Дїтко, Гелена Медєши, Михайло Фейса (2010). Руско-сербски словнїк / Русинско-српски речник. Нови Сад: Универзитет у Новим Садзе ‒ Филозофски факултет ‒ Катедра за руски язик и литературу, Завод за културу войводянских Руснацох.

Суботић Момчило (2018). Русини и Украјинци у Војводини. Политичка ревија 56 (2), 45-70. <https://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2018/09/PR-56-3.pdf>.

Суляк, Сергей Й. (2010). Русины: уроки трагической истории. В: Русины Карпатской Руси: Проблемные вопросы истории и современность. Новочеркасск: Лик, 11-48.

Тамаш Јулијан (1984). Русинска књижевност, история и статус. Нови Сад: Матица српска.

Тамаш Юлиян (1996). Улога Русинох у европскей цивилизациї. У: Ю. Тамаш, С. Сабо ред. Руснаци / Русини 1745-1995. Међународна научна конференција Досељење и живот Русина у Бачкој, Срему и Славонији 1745-1995. Београд, Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства, Филозофски факултет, 331-346.

Тамаш Юлиян (1997). История рускей литератури. Београд: Завод за издавање уџбеника и наставна средства.

Тамаш Јулијан (2005). Русинска и украјинска национална мањина у Србији: синхронија и телеологија. Међународни научни скуп Положај националних мањина у Србији, САНУ, 24-26. новембра 2005, Београд. У: Књига резимеа. Београд: Српска академија наука и уметности – Међунационални одбор за проучавање националних мањина и људских права, 34-35.

Fejsa Mihajlo (2000). Югославянски Русини (Руснаци) / Ruthènes de Yougoslavie / Yugoslav Rusyns (Ruthenians). In: Multilingual European Guide of Cultural Communities and of Maisons de Pays of Europe. Le Cannet: European Federation of the Maisons de Pays, 267-278.

Фейса Михайло (2004). Социолинґвистични аспект руского язика: Войводинa. У: P. R. Magocsi ed. Русиньский язик. Opole: Uniwersytet Opolski, Instytut Filologii Polskiej, 373-383.

Фејса, Михајло (2005). Положај русинске националне мањине. Међународни научни скуп Положај националних мањина у Србији, САНУ, 24-26. новембра 2005, Београд. У: Књига резимеа. Београд: Српска академија наука и уметности – Међунационални одбор за проучавање националних мањина и људских права, 36-38.

Фейса Михайло (2006а). Образованє при Руснацох. У: М. Капраль ред. Изученя русинського языка у Мадярщини и за її гатарами, Вседержавна русинска меншинска самоуправа у Мадярскей, 29-38.

Фейса, Михайло ред. (2006б). Русини / Руснаци / Ruthenians (1745-2005) I. Нови Сад: Филозофски факултет – Одсек за русинистику, ИК Прометеј, КПД ДОК – Куцура.

Фейса Михайло (2009а). Найвисши ступень меншинского образованя. У: Карпатские русины в славянском мире. Москва – Братислава: Univerzita Komenskeho v Bratislave – Filozofická fakulta – Katedra všeobecných dejín, Московский государственный университет имени М. В. Ломоносова – Исторический факультет – Кафедра истории южных и западных славян, 257-269.

Фейса, Михайло ред. (2009б). Русини / Руснаци / Ruthenians (1745-2005) II. Нови Сад: Филозофски факултет – Одсек за русинистику, ИК Прометеј, КПД ДОК – Куцура.

Фејса Михајло (2010). Нова Србија и њена русинска мањина / Нова Сербия и єй руска меншина / The New Serbia And Its Ruthenian Minority. Нови Сад: ИК Прометеј, КПД ДОК, 236.

Fejsa Mihajlo (2016). The Preservation Factors of the Ruthenians in Serbia / Vojvodina. Studii de Stiinta si Cultura XII, 2 (45), 63-73.

Фейса Михайло (2017). Русинский как язык национального меньшинства в Сербии. В: Сергей С. Скорвид ред. Миноритарные и региональные языки и культуры Славии. Москва: Российская академия наук ‒ Институт славяноведения, 77-97.

Фейса, Михайло (2017а). Правописни словнїк руского язика. Нови Сад: Филозофски факултет ‒ Оддзелєнє за русинистику. <http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2017/978-86-6065-419-1>.

Фејса, Михајло (2018а). Фактори опстанка русинске националне заједнице у Србији. Зборник Матице српске за друштвене науке 165 (1), 17-29.

Фейса, Михайло (2018б). Розвиванє и досягнуца Оддзелєня за русинистику. B: К. Копорова ед. Studium Carpato-Ruthenorum 2018: Штудії з карпаторусиністікы. Пряшiв: Пряшівска універзіта в Пряшові – Центер языків і култур народностных меншын – Інштітут русиньского языка і културы, 144-157. <https://www.academia.edu/38435511/Studium_Carpato-Ruthenorum_2018.pdf>.

Фейса, Михайло (2019). Правопис руского язика. Нови Сад: Филозофски факултет ‒ Оддзелєнє за русинистику. <http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2019/978-86-6065-520-4>.

Хорњак, Михајло (2006). Бачко-сремски Русини (порекло, начин живота, положај и права, институције и организације). У: М. Фейса ред. Русини-Руснаци-Ruthenians 1745-2005, I.  Нови Сад: Филозофски факултет – Одсек за русинистику, ИК Прометеј, КПД ДОК – Куцура.

пише: др Михало Фејса