SPROVOĐENJE INFAMNOG PLANA MERA ZA REŠENJE PROBLEMA UKRAJINACA-RUSINA U SRBIJI

(povodom 25-godišnjice njegovog donošenja 1996. godine)

1. Uvod

Posle proterivanja Turaka iz Vojvodine, Bačka, Srem i Banat su bile retko naseljene oblasti i Dvorska komora (ured Ugarske) je u ove krajeve dovodila kao koloniste Nemce, Rusine i Slovake. Nemci su dolazili iz Nemačkog carstva, a Rusini i Slovaci su se samo premeštali unutar Ugarske (Gavrilović 1977: 153).

Prvi Rusini su se organizovano doselili u Krstur 1751. i u Kucuru 1763. iz severoistočnih ugarskih županija; većina tih županija su danas u istočnoj Slovačkoj, a ostale u Mađarskoj, Ukrajini i Rumuniji (Fejsa 2000: 276-277; Fejsa 2010: 12-13).

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (1919) Rusinima je dozvoljeno da osnivaju nacionalne, kulturne i prosvetne institucije na osnovu kolektivnih prava svih nacionalnih manjina. To je bio događaj od značaja najvišeg stepena koji je trasirao put njihovog nacionalnog i kulturnog razvoja (Hornjak 2006: 26; Gornяk 2010: 193).   Na osnivačkoj sednici, 2. jula 1919. godine u Novom Sadu, rusinska nacionalna zajednica rešila je da izdigne svoj narodni jezik (ne ruski ili ukrajinski) na nivo književnog jezika. Prva kulturno-prosvetna organizacija donela je odluku da se njen svakodnevni govor koristi u obrazovanju, kulturnom životu i štampi. Ova odluka je bila bazirana na činjenici da su knjige religioznog i  književnog karaktera već bile objavljivane na tom jeziku (Medješi 1993: 146).

Autonomna pokrajina Vojvodina stekla je uvećana samoupravna prava prema Ustavu iz 1974, koji je pokrajinu definisao kao jedan od subjekata jugoslovenske federacije. Pet naroda Vojvodine steklo je status oficijelnih narodnosti – Srbi, Mađari, Rumuni, Slovaci i Rusini. Rusinski jezik je postao jedan od pet službenih jezika Autonomne Pokrajine Vojvodine. Prvi put je postalo moguće koristiti rusinski jezik u sudu, u kancelarijama, na javnim natpisima itd. Prevodiocima za  rusinski jezik obezbeđen je posao u opštinama gde je značajan broj članova rusinske nacionalne manjine (Fejsa 2010: 17).

2. Revolucionarne promene u Karpatskom arealu i Plan mera Vlade Ukrajine

Nakom revolucionarnih promena u Centralnoj i Istočnoj Evropi (tj. nakon procesa koji je započet 1989, a koji je poznat kao Plišana revolucija), koje su karpatskim Rusinima donele buđenje kulturnog identiteta, možemo reći da Rusini Srbije više nisu sami. Pred Rusinima u Srbiji nalaze se mnoge mogućnosti za različite zajedničke projekte. Međusobna svest i bliži kontakti između vojvođanskih Rusina i njihove braće u Karpatskom arealu  mogu u budućnosti pomoći svim karpatskim Rusinima u njihovoj neprekidnoj borbi da prežive kao nacionalna zajednica.

Tri decenije posle Plišane revolucije jasno je da karpatski Rusini nikada nisu bili potpuno izbrisani iz njihove postojbine. Danas, vlade Slovačke, Poljske, Češke Republike, Mađarske, Rumunije, Srbije i Hrvatske priznaju karpatske Rusine za nacionalnu manjinu. U Mađarskoj danas postoje 32 zajednice u kojima Rusini imaju svoju sopstvenu manjinsku samoupravu. Rusini u Rumuniji imaju svog poslanika, koji u Narodnom parlamentu u Bukureštu zastupa isključivo rusinske kulturne i građanske interese (Magocsi 2006: 109). Sve pomenute zemlje registrovale su Rusine u njihovim izveštajima sa poslednjih popisa, samo vlada Ukrajine odbija da prizna karpatske Rusine za nacionalnu manjinu. Prema službenim podacima u Zakarpatskoj oblasti Ukrajine ima 10.000 Rusina i, pored posledica sovjetske politike, koja je  bila najjača u Ukrajini, karpatski Rusini do danas se oficijelno smatraju  subetnosom ukrajinske nacije.

Da bi zaustavio buđenje rusinskog identiteta, koje je četiri decenije potiskivano administrativno i etnocidno, Državni savet Ukrajine 1996. donosi Plana mera za rešavanje problema Ukrajinci-Rusini (Dostalь 2010: 211; Fejsa 2010: 47-48). U Planu je naloženo svim ukrajinskim organizacijama, kao i članovima Nacionalne akademije nauka i umetnosti izvan granica Ukrajine (čitati: prvenstveno Mikulašu Mušinki u Slovačkoj i Julijanu Tamašu u Srbiji, koji su samo godinu dana nakon donošenja Plana izabrani za inostrane članove Nacionalne akademije nauka i umetnosti Ukrajine u Kijevu), da daju što konkretniji doprinos “razrešenju rusinskog pitanja” na način na koji to iziskuje infamni Plan, a koji se može svesti na sledeće floskule: 1. da Rusina nema kao Rusina, nego da su oni subetnos ukrajinske nacije, 2. da jezik Rusina i nije jezik, nego dijalekat ukrajinskog jezika.

Izdvajamo članove koji se najdirektnije tiču ukrajinizacije Rusina u Srbiji:

Član 6. Plana mera za rešenje problema pitanja Rusini-Ukrajinci glasi: “Realizovati školski sistem-postupak sa postepenim širokim razvijanjem etničkih, lingvističkih, kulturnih i političkih aspekata istorije Rusina-Ukrajinaca Zakarpatja kao nedeljivog, istorijskog dela ukrajinskog etnosa.

Nacionalna akademija nauka Ukrajine,Ministarstvo obrazovanja Ukrajine.”

Član 8. Plana glasi:

“Izgraditi sistem ideološke, kadrovske i kulturne pomoći ukrajinskim i proukrajinskim organizacijama u Istočnoj Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji i Poljskoj u sferi svojih kompetenciija.

Ministarstvo spoljašnjih dela Ukrajine,Vladin ured za pitanja nacionalnih manjina i emigraciju,Ministarstvo kulture i umetnosti Ukrajine,Ministarstvo informisanja Ukrajine,Društvo Ukrajina.”

Član 9. Plana glasi: “Na Zakarpatju obezbediti masovnu distribuciju informativnih i propagandnih materijala u kojima se najveći akcent stavlja na to da je taj region tradicionalno i istorijski ukrajinska zemlja, a stanovnici Ukrajinci – sastavni i nedeljivi deo ukrajinskog naroda.

Ministarstvo informisanja Ukrajine,Veće za TV i radio Ukrajine”.

U više navrata pisao sam o infamnom Planu mera za skoro sve periodične publikacije jedine novinsko-izdavačke ustanove Rusina u Srbiji, ali urednici (Mikola M. Cap i Mikola Šanta) nisu nalazili potrebu da ih objave. Za urednike je to jednostavno tabu-tema. Poslednjih 5-6 godina delove tih radova objavljivao sam na društvenim mrežama, gde ne postoji ukrajinizatorska cenzura. Korišćenjem termina ukrajinizatorski, odnosno kovanicu ukrajinizator, autor ovih redaka uvodi jasnu sematičku razliku u do danas često nejasno upotrebljivane imenice ukrajinofil i ukrajinista. Pošto fil ima veze sa glagolom voleti, termin ukrajinofil podrazumeva svaku osobu koja voli Ukrajinu – u najpozitivnijem smislu (bez nanošenja bilo kakve štete nekome); ukrajinista je naučnik koji se zanima nečim vezanim za Ukrajinu (lingvista, literata, etnolog, istoričar i dr.); ukrajinizator je, poput kolonizatora, osoba koja, u ovom slučaju, uništava kulturu Rusina i faksifikuje njegovu istoriju radi svoje koristi, i pored toga što zna da se na nesreći drugoga ne gradi sreća.

O Rusinima u Srbiji i njihovom jeziku pisali su i srpski autori. Mitar Pešikan je posvetio veliku pažnju strukturalnim karakteristikama rusinskog glasovnog sistema i zaključio da „rusinska savremena fonetika ima jasnu logiku jednog doslednog sistema, koju u principu možemo smatrati stabilnom, a ne sistemom u previranju, menjanju, fluktuaciji” (Pešikan 1980: 10). On je u odnosu na praslovenski jezik u rusinskom jeziku uočio i nekoliko jezičkih pojava koje su doživele izmene u drugim slovenskim jezicima a u rusinskom jeziku se čuvaju (to se prvenstveno odnosi na suglasničke grupe *tl i *dl koje su se u rusinskom jeziku sačuvale kao tl i dl, npr. midlo, šidlo, kovadlo; plєtla, kladli, vedli; to se odnosi i na suglasničke grupe *kv i *gv koje se čuvaju ispred samoglasnika prednjeg reda ě, npr. kvet, kvice, gvizdočka) (isto: 22-23).

U okviru Godišnjaka Društva istoričara SAP Vojvodine 1977. ističu se radovi Slavka Gavrilovića („Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka“) i Nikole Gaćeše („Rusini između dva svetska rata“). Ukrajinizaciji Rusina najveću pažnju posvećuju Zoran Milošević («Rusini u Srbiji: prilog proučavanju rusinske politike u Srbiji», 2009) i Momčilo Subotić („Rusini i Ukrajinci u Vojvodini», 2018).

Subotić (isto: 51), između ostalog piše: „U komunističkoj Jugoslaviji, na prvom popisu stanovništva 1948. je uvedena jedinstvena rubrika Rusin-Ukrajinac. U skladu sa marksističkom, komunističkom ideologijom i prijateljskim odnosima Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, u čijem je sastavu Ukrajinska SSR, bio je to početak procesa ukrajinizacije Rusina“. Možemo da se složimo da uvođenje jedinstvene  rubrike Rusin-Ukrajinac predstavlja veliki uspeh ukrajinizacije i ukrajinizatora, ali ukrajinizacija je započela nekoliko decenija pre.  Nju je započelo rukovodstvo Rusinskog narodnog prosvetnog društva, odn. rukovodstvo prve organizacije Rusina (osnovane 1919), krajem druge i početkom treće decenije 20. veka, što u suštini predstavlja odjek rezolucije Kongresa Kominterne u Moskvi 1924. (Magocsi 1996: 31-33; Tamaš 1988: 341).

Ovaj period Julijan Ramač sagledava sa: „Naši su tadašnji kulturni predvodnici u Ugarskoj Rusi, koja je do Prvog svetskog rata bila pod Austro-Ugarskom, znali samo za Rusine i rusinski jezik, a izvan granica Ugarske Rusi znali su samo za Ruse („Moskalje“) i Rusiju. Posle Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije ukrajinska nacija je bila i službeno priznata u novostvorenom Sovjetskom Savezu (najveći deo Ugarske Rusi između Prvog i Drugog svetskog rata je potpao pod Poljsku)“ (Ramač 2002: 554). Terminologiju, baziranu na političkoj odluci Kominterne, sve više je počelo da prihvata RNPD, da bi čak i autor prve rusinske gramatike o. dr Havrijil Kosteljnik napisao članak o svojim razlozima zašto je prestao da bude Rusin, odnosno zašto je postao Ukrajinac (Kostelьnik 1975: 130-131). Ovakvi stavovi RNPD-a doveli su do osnivanja još jedne organizacije Rusina – Kulturno-prosvetnog saveza južnoslovenskih Rusina 1933. Članovi KPSJR „su bili protiv vezivanja naše kulture i tradicije za ukrajinsku, ali su se zato vezivali za ugarskorusinsku kulturnu tradiciju; posebno su naglašavali da sa Srbima i drugim jugoslovenskim narodima žele gajiti bratske odnose“ (Ramač 2002: 555).

Bez obzira na brisanje rusinskog identiteta u Karpatskom arealu, Jugoslavija/Srbija je nastavila da priznaje postojanje rusinske manjine. Ona je i nastojala da očuva sve što je ostvareno pre, ali, s druge strane, nekako je zbunjena činjenicom da Ukrajina odbija da prizna postojanje rusinske manjine. Tek na osnovu objavljenih radova Mihajla Hornjaka postaje jasno da na ukrajinizaciji danas rade dve strane – ukrajinska država i deo bačvansko-sremske samoproglašene grupe „rusinskih intelektualaca“, čiji su stavovi bili formulisani u Pismu 159 potpisnika, upućenom Pokrajinskom komitetu SK Vojvodine 2. januara 1967 (Hornjak 2006: 42; Subotić: 2018: 62). Potpisnici su u tački 7 tražili i:

– Da za našu narodnost ne budu dva književna jezika. Mi mislimo da je naš književni jezik – jezik naše matične zemlje Ukrajinske SSR. Perspektiva našeg dosadašnjeg pisanog jezika nije u njegovom daljem usavršavanju, kao što to predlažu oni oko Ruskog slova, već u njegovom postepenom i metodičnom odumiranju kao pisanog govora. Na taj način bi se u naše škole postepeno uvodio matični ukrajinski književni jezik. U nastojanju da se ovaj zadatak ostvari, neophodno je da naši učitelji u toku svog školovanja savladaju ukrajinski književni jezik u toj meri da bi na njemu mogli izlagati u osnovnoj školi. Imperativno je neophodno osposobiti kvalifikovani nastavnički kadar za izlaganje na matičnom književnom jeziku i to na dva načina: stipendiranjem studenata u Ukrajinskoj SSR i posredstvom kurseva ukrajinskog jezika na Slavističkoj katedri Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (Hornjak 2006: 42-43).

Nakon 23 godine ti isti potpisnici su osnovali Savez Rusina Ukrajinaca Jugoslavije u skladu sa Izveštajem Vlade Ukrajine koji je poslat Savetu Evrope u vezi sa implementacijom Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina: „Etnografske (subetničke) grupe ukrajinskog etnosa, male s obzirom na njihov broj, formirane su u Ukrajini usled posebnosti istorijskog razvoja i geografskih uslova. To su Bojki, Huculi, Lemki … u zapadnim krajevima Ukrajine i Litvini i Poliščuci. Velika većina predstavnika ovih etnografskih grupa ukrajinskog naroda, posebno Bojki, Huculi i Lemki prebivaju i preko granice Ukrajine (Istočna Slovačka, Mađarska, Poljska, Savezna Republika Jugoslavija, Hrvatska, Kanada, Sjedinjene Američke Države) i imaju relevantno državljanstvo tih zemalja. Deo predstavnika ovih etnografskih grupa, zahvaljujući izolaciji od procesa konsolidacije ukrajinske nacije do koje je došlo na teritoriji Ukrajine, očuvao je svoje staro ime Rusini”. Informacija o etničkoj i političkoj situaciji u okruženju ovog dela Ukrajine data je u dodatku “Subetničke grupe nacionalnosti Ukrajine”. Izveštaj je podnet 2. novembra 1999 (Hornjak 2006: 38).  Evidentno je da je suština Izveštaja osnovana na smernicama infamnog Plana iz 1996.

U skladu sa Planom, u periodu koji je prethodio popisu stanovništva iz 2001, članovi Saveza Rusina i Ukrajinaca Jugoslavije (osnovanog 1990) su insistirali na ukidanju mogućnosti za građane Srbije da se izjasne kao Rusini. Oni su hteli samo jednu nacionalnu kategoriju – Rusin Ukrajinac (bez reči i između reči Rusin i Ukrajinac, odnosno bez i između dve nacionalne zajednice; tj. «bez povlake, bez crtice»). Za razliku od ranijih zahteva da se vrati na kategoriju Rusin-Ukrajinac, predstavnici Saveza su izneli očekivanje da će “jugoslovenske vlasti prestati da favorizuju veštačku, utopijsku verziju rusinskog identiteta”. Naravno, trebalo je dosta vremena da rusinske organizacije (prvenstveno Matica rusinska, Društvo za rusinski jezik, književnost i kulturu i Kulturno-prosvetno društvo DOK) objasne namere i političku manipulaciju Saveza Rusina Ukrajinaca Srbije (kako su danas preregistrovani; znači, bez i između dva naziva za dve nacionalne zajednice). Zoran Milošević objašnjava zašto Srbija nije pristala da Rusini budu ukrajinska dijaspora. Ministarstvo inostranih poslova Srbije je znalo elementarne činjenice o Rusinima i njihovoj nacionalnoj svesti i nije pristalo na podvale Ministarstva inostranih poslova Ukrajine tipa „Ukrajina ima Rusine i Ukrajince kao dva vida svoje istorijske dijaspore“ (Milošević: 2009: 232).

Danas, kada je Republika Srbija prihvatila međunarodne standarde o nacionalnim pravima manjina, politika SRUS-a (čiji najdublji koreni potiču iz sovjetskih, Staljinovih vremena kada je čak bilo zabranjeno da se koriste nazivi Rusin i Rušnjak/Rusnak) osuđena je na nestajanje. Dva najznačajnija međunarodna dokumenta Saveta Evrope koja je potpisala naša zemlja su Evropska povelja za regionalne i manjinske jezike (koju je potpisala Državna Zajednica Srbije i Crne Gore 2005) i Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina (koju je potpisala Savezna Republika Jugoslavija 2001). Suština ovih dokumenata je inkorporirana u Ustav Republike Srbije iz 2006.

Na svojoj 1785. sednici (CERD/C/SR.1785), održanoj 17. avgusta 2006, Komisija za eliminaciju rasne diskriminacije (Committee on the Elimination of Racial Discrimination, CERD), nakon razmatranja sedamnaestog i osamnaestog periodičnog izveštaja Ukrajine, prihvatila je sledeća zaključna zapažanja. Komisija preporučuje Ukrajini, kao državi-članici, da poveća svoje napore u oblasti nastave, obrazovanja, kulture i informacija da bi se izborila sa predrasudama, uključujući tu i predrasude civilnih službenika, protiv etničkih manjina (kao što su Romi), da promoviše toleranciju i poštovanje njihovih kultura i istorije, i da unapredi interkulturalni dijalog među različitim etničkim grupama Ukrajine.

Član 20 glasi: „Komisija je zabrinuta zbog odsustva oficijelnog priznavanja rusinske nacionalne manjine uprkos njenim posebnim etničkim karakteristikama”. Komisija preporučuje da država-članica razmotri priznavanje Rusina kao nacionalne manjine. Zaključna primedba člana 24. najavljuje da ukrajinska vlada, između ostalog, treba da revidira svoje odbijanje da prizna karpatske Rusine u svojoj Zakarpatskoj oblasti: „Komisija preporučuje da država-članica preda svoj 19. periodični izveštaj zajedno sa 20. i 21. periodičnim izveštajem u objedinjenom izveštaju do 6. aprila 2010, i da se on odnosi na sve tačke u ovim zaključnim zapažanjima”.

U Srbiji nema takve manjine kao RusiniUkrajinci (ili Rusini-Ukrajinci, ili Rusini Ukrajinci, ili UkrajinciRusini, ili Ukrajinci-Rusini, ili Ukrajinci Rusini, dakle,  nema nacionalne manjine/zajednice sa ili bez crte između naziva rusinske i ukrajinske nacionalne manjine/zajednice). S jedne strane, postoji ukrajinska manjina, koja broji oko 5.000 (prema poslednjem popisu – 5.345) ljudi i, s druge strane, postoji rusinska manjina, koja broji oko 16.000 (prema poslednjem popisu – 15.905) ljudi. Srbija je, kao i Evropska unija, kao i sve druge zemlje, gde Rusini žive (izuzev Ukrajine), odbacila sovjetsku politiku. Rusini u Srbiji, što treba naglasiti, imaju danas najviši nivo manjinskih prava, poredeći Rusine u svim ostalim zemljama (Feйsa 2004, 2006a, 2009a, 2017). Rusini u Slovačkoj i Poljskoj (Lemki) su blizu ostvarenja istog ili sličnog nivoa manjinskih prava koji imaju vojvođanski Rusini.

Efikasno očuvanje kolektivnog identiteta vojvođanskih Rusina oslanja se na punu implementaciju novih zakonskih odredaba i na stav same rusinske manjine prema pitanju očuvanja identiteta zajednice. Članovi SRUS-a imaju zadatak da ponište čvrst nacionalni stav, ubeđujući članove rusinske manjine da će Ukrajina biti njihov zaštitnik, da će rešiti sve njihove probleme i da sve što moraju da urade je da Ukrajinu priznaju za matičnu zemlju. Jedan od razloga što Rusina ima manje na popisima je i taj što je denacionalizujuća aktivnost SRUS-a, u uslovima rata, siromaštva i socijalne nesigurnosti, imala određenoґ efekta. Prema Rusinskom kalendaru za 1994. SRUS je u Ukrajinu „kao stipendiste Udruženja Ukrajina odveo oko 30 studenata iz Jugoslavije. Lep broj, ali su se već pokazali i prvi rezultati u primenjivanju naučenog“ (Kamenїcki 1994: 61). Inače SRUS-u su „prioritet studenti koji studiraju humanističke nauke: lingvistiku, istoriju, etnografiju, muziku, režiju, scenografiju itd., jer su im potrebni stručnjaci ovih profila za naučni i kulturni život“ (isto: 59-60). Od tih stručnjaka se, naravno, očekuje da istrajavaju na realizaciji Plana mera za rešavanje problema Ukrajinci-Rusini.

Brojne rasprave i podele u naučnom i kulturnom životu Rusina nisu proizašle iz unutrašnje-socijalne i kulturne prirode već definisanog i stabilizovanog etničkog bića ovdašnjih Rusina, niti iz stanja u lokalnom okruženju. Sve su donete  spolja,  kao posledica sukoba interesa drugih, u kojima je ovdašnja rusinska zajednica   instrumentalizovana, bez mogućnosti da na njih utiče. Iskusni ambasadar SFRJ Mihajlo Hornjak na pitanje zašto se Ukrajina oglušuje o zahteve ukrajinskih Rusina i preporuke evropskih institucija da im prizna etničku posebnost, kulturnu ako već ne i teritorijalnu autonomiju i odgovarajuća manjinska prava odgovara: „Ako se bačvansko-sremski Rusini, koji su najdalje otišli u kulturnom i drugom razvitku, u mnogočemu uzor ostalim, uključujući i one u Ukrajini, priklone shvatanju da su `deo ukrajinskog naroda` – šta preostaje onima drugima koji su tek pre neku  deceniju  dobili mogućnost da obnavljaju svoje etničko i kulturno nasleđe, pogotovu onima kojima se to još uvek osporava – nego da prihvate zvaničan stav i  izjasne se kao Ukrajinci!? I rešeno `Rusinsko nacionalno pitanje` u Ukrajini, uklonja jednu od veliku prepreku na putu približavanja Evropskoj Uniji. Na stranu što, pored toga, dobija svoju `dijasporu` u susednim zemljama i legitimno pravo zaštitnika njihovih prava“ (Hornjak 2006: 44-45).

3. Ostvarivanje Plana mera na planu nauke

Status Rusina i njihovog jezika kao nedijalekta utvrdila su na početku 21. veka uglavnom kapitalna dela Julijana Ramača – Gramatika rusinskog jezika (Ramač 2002), Rusinsko-srpski rečnik (Ramač i dr. 2010) i Rečnik rusinskog narodnog jezika (Ramač 2018). Značajan doprinos je u poslednje dve decenije dao i autor  delima Pravopisni rečnik rusinskog jezika (Feйsa 2017a), Pravopis rusinskog jezika (Feйsa 2019) i Rečnik kompjuterske terminologije (2020), kao i sa oko 200 naučnih i stručnih radova predstavljanih na brojnim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. U ovom kontekstu treba pomenuti i delo Jezik naš nasušni Helene Međeši (Medєši 2008), kao i set od njene četiri knjige na pravopisne teme (Medєši 2012; 2013; 2014; 2017). Svi relevantni rusinisti-lingvisti su jednoglasni u određivanju statusa rusinskog jezika, pa otud, i statusa književnosti i kulture. Kreću se u okvirima rusinističke teorije.

Jedino jedini član NANU u Srbiji, Julijan Tamaš, iako literata, a ne lingvista, rad Ramača, Fejse i Međešijeve „ocenjujuje“ kao rad kojim su ti lingvisti naneli štetu rusinistici (Tamaš 2018: 425). Pošto su njegovi naučni rezultati bazirani na sovjetskim naučnim rezultatima s početka 1980-ih godina (Tamaš 1984), u suštini mu smeta (u skladu sa Planom o rešavanju problema Ukrajinci-Rusini iz 1996) udaljavanje rusinskog jezika, književnosti i kulture uopšte od statusa za koji se on lično najviše četiri decenije faustovski zalagao. Iako je svestan da njegovo stanovište proizilazi iz Rezolucije Kongresa Kominterne održanog u Moskvi 1924. (Tamaš 1988: 341), on rusinsku književnost tretira kao deo zakarpatske književnosti, u sklopu ukrajinske književnosti, ne priznajući Rusinima samoizjašnjavanje kao naroda, ni tretiranje njihovog jezika kao jezika, ni tretiranje njihove književnosti kao književnosti. Svoje stanovište Tamaš nije osavremenio ni u verziji na rusinskom jeziku (Tamaš 1997). Udžbenicima za srednjoškolce, kojima je Tamaš autor (a koje se u suštini decenijama nisu menjali), takođe treba osavremenjivanje. Neophodno je u njih uneti savremene pisce s početka 21. veka, kako ovih u Srbiji tako i onih u Karpatskom arealu, o kojima piše profesor književnosti Univerziteta u Prešovu u Slovačkoj Valerij Pađak. O njima je počeo da piše i Stevan Kontantinović, ali ga je ukrajinizatorsko-nepotistička grupacija «uspešno» uklonila sa Odseka za rusinistiku Filozofskog fakulteta.

Tamaš je svoje stanovište prema položaju Rusina eksplicitno izrazio za vreme održavanje konferencije o manjinama u Srbiji koji je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti. U objavljenom apstraktu svog rada, između ostalog, piše: „Država je, konačno, iako istorijski neopravdano, pozivajući se na građanska prava da svako bude ono što hoće, podelila Rusine i Ukrajince na dve manjinske zajednice“ (Tamaš 2005: 35). Zameranju Tamaša državi da razdvaja Rusine od Ukrajinaca posvećuje pažnju i Zoran Milošević i, uzimajući u obzir 1. da je Tamaš decenijski šef unikatnog Odseka za rusinistiku («koja je rasadnik ukrajinštine među srpskim Rusinima»); 2. da Tamaš neće da razume da Rusini imaju u Evropi samo jednu gimnaziju koju finansira Srbija; 3. da je položaj vrednovanja manjinske problematike na rusinskom jeziku na listi naučnih časopisa isti kao i položaj vrednovanja većinske problematike na srpskom jeziku i da su za to krivi globalizacijski procesi; 4. da Tamaš drsko i teško optužuje državu («istočna despotija», «rigidna» država), s pravom zaključuje da, očigledno, Tamaš nije ni objektivan ni dobronameran čovek (Milošević 2009: 228-231).

Dok Tamaš na konferenciju u SANU nije ni došao (ali nije propustio da članove SANU etiketira sa «kabadahije iz SANU»), autor ovih redaka je učestvovao na toj konferenciji i u svom referatu ukazao na poluistine i netačnosti Tamaševih navoda u Knjizi rezimea, pogotovu onih koji se odnose na navodnu ogromnu ugroženost Rusina, i istakao da su Rusini u suštini ugroženi od onih koji ih ne priznaju, a to su pre svega Rusini ukrajinske svesti (Fejsa 2005: 36). Jedan od sagledanih citata bio je i Tamašev tekst objavljen na engleskom jeziku u zborniku radova sa konferencije organizovane povodom 250-godišnjice doseljenja Rusina u Bačku. Tamaš je tom prilikom napisao (iako o tome na konferenciji nije govorio):

– During the recent years I have had a lot of polemics with professor Paul Robert Magocsi and his followers; the polemics concerning the cultural and national identity of the Ruthenians in the Middle of Europe. The base of my disagreement is as follows: Professor Magocsi considers that Ruthenians are distinct (detached) people (1), that they should be given the status (rank) of a nation (2) and their own national state (3). The starting point of the Ruthenian identity, professor Magocsi bases upon anti-u(!)krainian phobia (4) which, in my opinion, has no roots in history (5) and not in science as well (6), and it is not in general interest of Ruthenians (7) and Ukrainians (8). In my opinion, Ruthenians are part of the Ukrainian nation (9), with their regional cultural and national identity (10). Here I make distinction between ethnical and political Ruthenianism (11). I think that prof. Magocsi’s conception is political but not scientific one (12), and that his ideas have failed to explain (to solve) the question of the Ruthenian language (13). I’m deeply convinced that it is not possible to create, to make Ruthenian national literary language on ground of (artificial) meta-languages (14) and it is even less possible to do it in somebody’s study-room (15) or by somebody’s pure intention (16). If it would be possible, Slav-Serbian (slavjano-serbski), then Ilyrian languages (old Balkan languages) or K(!)arpatho-Russian (!) languages would be today still living and spoken languages (17). But we know that they are dead languages of many literary monuments (18). At last, why nobody writes poetry in Esperanto (19) in spite the fact that many writers translate literary works into it (20) (Tamaš 1996: 335-336).

Najmanje 20 mesta u navedenom citatu zaslužuju komentar. (1) Da su karpatski Rusini poseban narod ne smatra samo kanadski akademik, nego i nekoliko desetina organizacija Rusina koje postoje u svetu. (2) Koliko je meni poznato, profesor Magoči ističe formiranje nacionalnog identiteta, a sve rusinske organizacije ističu da su Karpatski Rusini jedan narod i da im je neophodan status nacionalne manjine/zajednice, (3) a ne status nacije u smislu u kom se imputira, u smislu da taj narod mora imati svoju posebnu, vlastitu državu, za što bi trebalo cepati granice nekoliko država. Dok je, s jedne strane, profesor Magoči u više navrata eksplicitno pisao o bezdržavnim narodima, s druge strane, Vlada Ukrajine donosi Plan mera za rešavanje problema Ukrajinci-Rusini, koji predstavlja kompleks protivustavnih mera za etnolikvidaciju Rusina u Zakakarpatskoj oblasti Ukrajine, kao i za gušenje rusinstva iza granica Ukrajine, što predstavlja mešanje u unutrašnje stvari drugih država (Sulяk 2010: 41; Pauk 2010: 259-262). Prema infamnom Planu dužnost članova ukrajinskih organizacija, što znači i Saveza Rusina (bez i između) Ukrajinaca Srbije, koji su izbrisali to, kako ga nazivaju u Capovoj Švetlosci, „odiozno i koje njih katastrofalno deli“ da «svim sredstvima» reše problem Rusina na način na koji to nalaže Plan mera za rešavanje problema Ukrajinci-Rusini (Fejsa 2010: 175-178). U tom kontekstu govori/piše se o Rusinima kao o «subetnosu ukrajinskog naroda», «ukrajinskoj dijaspori» ili o «etnografskoj grupi» (Hornjak 2006: 41-43). (4) O antiukrajinskoj fobiji može biti govora samo ako se to odnosi na Rusine Karpatskog areala kojima je „preko noći“ u škole, protiv njihove volje, uveden  ukrajinski jezik (npr. samo u Slovačkoj u 265 škola 1952), znači, samo ako se to odnosi na Rusine koji su četiri decenije trpeli tešku presiju staljinizma; o fobiji kod bačko-sremskih Rusina teško da može biti govora (s malim izuzecima onih koji su upoznati sa sadržinom pisma potpisanim od strane 159 osoba, koje su takođe tražile administrativnu zamenu ruralnog rusinskog boljim, lepšim, književnim ukrajinskim jezikom, ili koji su upoznati sa „prekrštavanjem“ Rusina u Ukrajince npr. u Geografskoj monografiji Opštine Vrbas (1998). (5) I te kako ima korena u istoriji. Sve do Velikooktobarske pobede komunizma. (6) Prethodno važi i za nauku. (7, 8) Sasvim tačno. Takva kvazitumačenja samo nanose štetu i jednom i drugom narodu, i Rusinima i Ukrajincima, koje prvenstveno spaja Grkokatolička crkva. (9, 10) Sasvim tačno, pod uslovom da je naglasak na „In my opinion“ i ako se čita „I am a part of Ukrainian nation“. Niko nikome ne brani samoopredeljivanje. Svako može da bude šta hoće, ako mu to odgovara, kao što je autoru citiranog dela u nekoliko navrata odgovaralo i da se javno izjasni kao „Ukrajinac rusinske majke“, i još nešto slično. Prema međunarodnim dokumentima, svako ima pravo na svoje nacionalno opredeljenje, kao što ga imaju i njegovi sledbenici iz Saveza Rusina (bez i između) Ukrajinaca Srbije. Tu katastrofalnu deobu je, setimo se, na katastrofalan način rešio sovjetski, komunistički sklop mišljenja administrativnim rešenjem, koje je po njima idealno pa ga uopšte nije ni trebalo menjati u Karpatskom arealu. Sovjetsko administrativno «rešenje», po njima, treba primeniti i na Rusine u Vojvodini (koji, uzgred budi rečeno, predstavljaju istorijsku grešku, čiji je jezik «anahrona i reakcionarna pojava» (Kočiš 1978: 22). «Rešenje» Josipa Visarionoviča Staljina reflektuje se i na rusinsku književnost. Otud, npr. književnik Mihajlo Kovač (1979) ocenjuje da je narod «na delu ukrajinske zemlje koja se nalazi između Gornje Tise i leđa planina Karpata … prisajedinjen svojoj matičnoj zemlji Sovjetskoj Ukrajini». Na konferenciji posvećenoj 250-godišnjici doseljenja Rusina u Bačku sredinom 18. veka, Kovač je profesore Aleksandra Duličenka i Pola Roberta Magočija nazvao nepravim (čitati: lažnim) prijateljima, a mlade Rusine koji rade na Srpsko-rusinskom rečniku i Rusinsko-srpskom rečniku optužio za saučesništvo u asimilaciji Rusina u Srbe i sl. (Kovač 1996: 201-208). Prosto je neshvatljivo zašto pravo na samoopredeljenje, prema međunarodnim konvencijama, „Rusini sa rusinskom svešću“ širokogrudo dozvoljavaju „Rusinima ukrajinske svesti“, a „Rusini ukrajinske svesti“ to pravo osporavaju „Rusinima rusinske svesti“ (pogotovu je to u drastičnoj formi zastupljeno u Karpatskom arealu, što je u Slavistici, naučnom časopisu Filološkog fakulteta u Beogradu, plasirao i Viktor Mojsijenko; u Srbiji se to u najgorem obliku očitava u sputavanju prava i sloboda na javnu reč, odnosno na javno stručno i naučno ispoljavanje stavova u pisanom obliku, pa je lično meni onemogućeno da u Slavistici objavim reagovanje na neistine i floskule iznete u kvazinaučnoj kritici zbornika posvećenom mikrojezicima u Slaviji u kome argumentovano opvrgavam apriorne stavove ukrajinskog akademika – npr. da su vojvođanski Rusini potomci ukrajinskih doseljenika, da je bačvansko-sremski rusinski jezik nastao na osnovu strukture ukrajinskog jezika i sl.; Moйsiєnko 2018: 287). Što se pak tiče tačaka 10-13 koje se odnose na kolektivitet sa rusinskom svešću, neophodno je na engleskom reći sledeće: a) Ruthenians have never been Ukrainians; b) It may be said that Ruthenians are part of existing Rusyn nationality; c) both Ruthenians and Ukrainians, as well as Russians and White Russians, are parts of an old Rusyn (Rus’) nation). Videti i komentare 2-6. (13) Profesor Magoči je dao konstruktivno i praktično rešenje koje je zasad kulminiralo objavljivanjem izuzetno značajnog zbornika Rusinski jezik (Magocsi 2004) koji obuhvata rusinske varijante Zakarpatske oblasti Ukrajine (Igor Kerča), Prešovske oblasti Slovačke (Vasilj Jabur, Ana Pliškova), Lemkovine Poljske (Henrik Fontanskij, Olena Duc-Fajfer), Mađarske (Gergej Benedek), Vojvodine (Julijan Ramač, Mihajlo Fejsa), Amerike (Pavel Robert Magočij). Koliko je meni poznato, Tamaš (14-20) nije dao na rešavanju pitanja rusinskog jezika apsolutno ništa novo. On u suštini ne shvata Evropsku povelju za regionalne i manjinske jezike (European Charter for Regional or Minority Languages) koja iziskuje da svaka država potpisnica temelji svoju politiku, zakonodavstvo i praksu, između ostalih ciljeva i načela, i na „the recognition of the regional or minority languages as an expression of cultural wealth“, „the need for resolute action to promote regional or minority languages in order to safeguard them“ i „the maintenance and development of links … between the groups using a regional and minority language“ (Fejsa 2005: 38).

U širem kontekstu Tamaš je najvidljiviji eksponent ukrajinske spoljašnje politike (zajedno sa ukrajinskim ambasadorom) koji je sa mesta šefa Katedre za rusinski jezik i književnost/Odseka za rusinistiku (1981-2015) više razvijao ukrajinističku dimenziju Odseka za rusinistiku umesto, što bi bilo logično, rusinističku. Pored toga što je Tamaš postao član NANU odmah (1997) posle donošenja infamnog Plana mera za rešenje problema Ukrajinci-Rusini (1996), on je zbog svojih (ne)dela dobio i orden za konsolidovanje ukrajinstva i počasni doktorat Užgorodskog fakulteta, što nijednom „Ukrajincu-Rusinu“ iz Srbije nije pošlo za rukom. On je najveći deo svojih knjiga objavio u Novinsko-izdavačkoj ustanovi Ruske slovo, uz pomoć SRUS aktivista Mikole Capa i Mikole Šante.

Istim putem ide i dugogodišnji zamenik šefa Odseka za rusinistiku Julijana Tamaša, Janko Ramač, od 2015, kada je Tamaš otišao u penziju. Ramač, kao Tamašev naslednik, je istoričar i takođe deluje sa pozicija SRUS-a, u skladu sa infamnim Planom mera za rešenje problema Ukrajinci-Rusini. U funkciji odnarođavanja Ramač je stavio i svoju monografiju o Rusinima od doseljenja u Bačku sredinom 18. veka do 1918. u kojoj već na početku naglašava da Rusine tretira za deo ukrajinskog naroda. „Rusine na Zakarpatju, u Galiciji, i Rusine u Južnoj Ugarskoj u ovoj studiji se tretira kao deo ukrajinskog naroda“ (Ramač 2007: 23), iako takav njegov apriorni pristup sa istoriografske tačke nema smisla. Iz obrađivanog perioda ne postoji nijedan primarni istoriografski dokument u kome bi Rusini bili tretirani kao Ukrajinci. To je, kao što smo već isticali, direktna posledica Rezolucije Kongresa Kominterne iz 1924, koja je inkorporirana i u Plan mera iz 1996.

Zajednički imenitelj SRUS-ovaca je falsifikovanje istorije. Oni su npr. rukopis Ljubomira Beleja objavili čak dva puta u celini – jednom kao studiju  u zborniku (Beleй 2015), jednom kao monografiju. Drugi put je Izdavačko odeljenje NIU Ruske slovo Mikole Šante uložilo oroman trud da prevede sa ukrajinskog na rusinski dotični rukopis i da ga pompezno objavi kao monografiju. Za SRUS-ovce je najznačajnije što su uz naziv prve istorijske države, Rus, mogli da plasiraju novokomponovane sintagme Rus-Ukrajina (isto: 193) i Ukrajina-Rus (isto: 209), što će, naravno,  članovi SRUS-a citirati i recitirati, dajući i na takav način koliki-toliki doprinos realizaciji infamnog Plana. Treba napomenuti da je Janko Ramač i predsednik Komisije za nauku časopisa Švetlosc (M54) NIU Ruske slovo kome je glavni urednik Mikola Cap.

Najnovije potraživanje naučnih časopisa, koje se odnosi na anonimno recenziranje naučnih radova, SRUS-ovci „maestralno“ zloupotrebljavaju. Tako je autor ovih redaka samo u periodu od godinu dana onemogućen da objavi tri naučna rada. Jedan naučni rad, koji je posvećen najnovijem pravopisu rusinskog jezika prof. dr Mihajla Fejse, Janko Ramač je pred samo štampanje isključio iz sadržaja 4. broja naučnog časopisa Rusinističke studije/RuthenianStudies (M54) Odseka za rusinistiku. Drugi rad koji za temu ima poređenje hromatske terminologije u rusinskom i srpskom jeziku, a koji je prethodno izložen i pohvaljen na međunarodnoj konferenciji Polislav 2020, dobio je negativnu ocenu, na šta se prof. dr Mihajlo Fejsa žalio Uredništvu Polislava. U žalbi, između ostalog piše:

– Uzimajući u obzir sve navedeno, ne prihvatam preporuku autora recenzije da tražim „solidan korpus“, jer smatram da je i ovaj dovoljno solidan. Bačko-sremski rusinski nema bolji korpus, a ovaj je, ponavljam izgrađen, na najširoj mogućoj građi zaključno sa 2005. Korpus, i ovakav kakav je, omogućava relevantne i argumentovane zaključke rada. Te zaključke ne mogu da ospore paušalni komentari Negativnog recenzenta. Dakle, nemam nameru da prerađujem istraživanje, ali imam želju da još jedan ili dva recenzenta ocene moj rad. I, ukoliko ne bude iz grupacije koja rusinski jezik uopšte ne priznaje kao jezik, baš kao što ne priznaje ni Rusine (odakle i potiču animozitetni i cinički komentari), tvrdim da će rad biti pozitivno ocenjen (baš kao i od Pozitivnog recenzenta) i preporučen za objavljivanje bez potrebe za kreiranjem potpuno novog, „solidnog“ korpusa. To mi se nedavno prvi put desilo kada sam rad pod naslovom „Deklinacije imenica u bačko-sremskoj i prešovskoj varijanti rusinskog jezika“ ponudio za objavljivanje u Zborniku za jezike i književnosti (M52) Filozofskog fakulteta, ne želeći da otprilike slične prigovore u vezi sa „odabranim metodološkim postupkom“ prihvatim, rad sam objavio u Međunarodnom zborniku Univerziteta u Prešovu u Slovačkoj (M14) – bez izmene ijedne zapete! Bibliografska jedinica glasi: Feйsa, Mihaйlo (2018). Menovnїcki deklinaciї u bačko-srimskeй i prešovskeй variяnti rusinskogo яzika. U: K. Koporova red. 20 rokіv vыsokoškolьskoй rusinіstіkы na Slovakії / 20 rokovvysokoškolskejrusinistikynaSlovensku. Prяšіv: Prяšіvska unіverzіta v Prяšovі – Center яzыkіv і kultur narodnostnыh menšыn – Іnštіtut rusinьskogo яzыka і kulturы, 188-204. ISBN: 978-80-555-2081-0. Tačnost mojih reči možete proveriti u arhivi Zbornika za jezike i književnosti Filozofskog fakulteta, a dopis sa negativnom recenzijom prilažem u prilogu. Iako bi i ovaj recenzent voleo da povučem rad, ja to ovaj put nemam nameru da učinim. Neću dozvoliti da oni koji ne priznaju rusinski jezik likuju i ovom prilikom. Stoga, molim Uredništvo Polislava da mi omogući treće mišljenje.

Treći rad, koji predstavlja reagovanje na pomenute floskule Viktora Mojsijenka (člana NANU), prvo je vraćen na izbacivanje navodno uvredljivih delova, a nakon toga, iako je traženo i učinjeno, nekorektno je odbačen. Redakcija naučnog časopisa Slavistika (odn. glavna urednica Ljudmila Popović, šefica Katedre za ukrajinski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, sa kojom se Janko Ramač menja u nestručnom držanju časova/kurseva – Ljudmila Popović drži kurseve iz rusinske književnosti na Odseku za rusinistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, za šta je nekompetentna, a Janko Ramač drži kurseve iz ukrajinske književnosti na Katedri za ukrajinski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, za šta je takođe nekompetentan) naknadno se setila novog razloga/izgovora i u e-pismu poslala maksimalno kratak odgovor: „Kritički osvrt nije uključen jer nemamo rubriku za polemiku“.

4. Zaključak

Nestankom Sovjetskog saveza u svim zemljama Karpatskog areala, izuzev u Ukrajini, Rusinima je priznat njihov nacionalni i jezički identitet. To se odnosi na Poljsku, Slovačku, Mađarsku, Češku, Rusiju, Rumuniju, Moldaviju, Hrvatsku i Srbiju. Ni u jednoj od pomenutih zemalja nemaju takav status kakav imaju vojvođanski Rusini (Subotić 2018: 54). Pošto Rusini imaju proporcionalno veliki broj intelektualaca (isto: 50), oni mogu da se uspešno odupru Planu mera za rešenje problema Ukrajinci-Rusini (1996) i u konačnoj instanci onemoguće aktiviste SRUS-a, koji, uz inostranu podršku preko Ukrajinske ambasade, nastoje da Rusine pretoče u Ukrajince, a njihov jezik proglase za dijalekat ukrajinskog jezika.

I pored značajnog uspeha SRUS-a u ratnoj, poslednjoj deceniji 20. veka i u prvoj deceniji 21. veka, sovjetska ideologija je i u Ukrajini osuđena na propast. Mihajlo Hornjak je dobro primetio da, ukoliko Ukrajina zaista bude htela u Evropsku zajednicu, moraće da poštuje potpisane međunarodne dokumente, tj. moraće da prizna i Rusine i njihov jezik u svojoj Zakarpatskoj oblasti (Hornjak 2006: 30, 67). To znači da će slučajeva poput onih o kojima je bilo govora u radu biti sve manje.

Dok je samo pitanje vremena kada će infamni Plan završiti na smetlištu istorije, opasnost preti s druge strane. Na tu opasnost ukazuje i Biljana Dražović, analizirajući etnolingvističku vitalnost rusinskog jezika u Srbiji. Rusini imaju visoku svest o svom nacionalnom identitetu i maternjem jeziku, kao i o važnosti očuvanja tradicije i jezika. U borbi za očuvanjem jezika i njegovog aktivnog korišćenja rusinska zajednica ne bi smela da dozvoli promenu stavova prema maternjem jeziku kod mladih, jer ako oni počnu da percipiraju svoj maternji jezik kao otežavajuću okolnost i prihvate dominantni jezik kao jedini jezik ekonomskog napretka, to će neminovno dovesti do postepenog gašenja rusinskog jezika (Dražovič 2018: 112-113).

Literatura

Beleй Lюbomir (2015). Slovinьskъ ѩzыkъ: narodženя ta žittя mertvoї movi. U: Zbornik radova Međunarodne konferencije Uticaj porodice na formiranje kreativne ličnosti. Novi Sad: Filozofski fakultet, 187-308.

Gavrilović Slavko (1977). Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka. [U:] Godišnjak Društva istoričara Vojvodine. Novi Sad: Društvo istoričara Vojvodine, 153-215.

       Hornjak Mihajlo (2006). Bačko-sremski Rusini. U: M. Feйsa red. Rusini / Rusnaci / Ruthenians (1745–2005) I. Novi Sad: IK Prometej, Filozofski fakultet – Odsek za rusinistiku, KPD DOK, 23-73.

Gornяk Mihaйlo (2010). Ruthenians In Vojvodina Between Disputed Past And Uncertain Future. V: Rusinы Karpatskoй Rusi: Problemnыe voprosы istorii i sovremennostь. Novočerkassk: Lik, 192-200.

Dostalь,  M. Ю. (2010). Borьba zakarpatskih rusinov za svoю avtonomiю v postsovetskiй period. V: Rusinы Karpatskoй Rusi: Problemnыe voprosы istorii i sovremennostь. Novočerkassk: Lik, 210-217.

Dražovič Bilяna (2018). Etnolinґvistična vitalnosc ruskogo яzika u Serbiї. Novi Sad: Zavod za kulturu voйvodяnskih Rusnacoh.

Duličenko Aleksandr D., Motoki Nomati red. (2018). Slavяnskaяmikrofilologiя. Sapporo: Slavic-Eurasian Research Center, Hokkaido University.

Kamenїcki, Юliяn red. (1994). Ruski kalendar 1994. Novi Sad: NVU Ruske slovo.

Kostelьnik, G. (1975). Proza. Novi Sad: Ruske slovo.

Kočiš Mikola M. (1978). Linґvistični roboti. Novi Sad: Ruske slovo.

Magocsi Paul R. (1996). The Rusyn Language Question Revisited. In: P. R. Magocsi ed. A New Slavic Language Is Born.  New York: Columbia University Press, 19-47.

Magocsi Paul R. ed. (2004). Rusinьskый яzыk. Opole: Uniwersytet Opolski – Instytut Filologii Polskej.

Magocsi Paul R. (2006). The People From Nowhere. Uzhorod: Valerii Padiak Publishers.

Medješi Ljubomir (1993). The Problem of Cultural Borders In the History of Ethnic Groups: The Yugoslav Rusyns. In: Paul R. Magocsi ed. The Persistence of Regional Cultures: Rusyns And Ukrainians In Their Carpathian Homeland And Abroad. New York: Carpatho-Rusyn Research Center, 139-162.

Medєši Gelena (2008). Яziknašnasuщni. Novi Sad: Družtvo za ruski яzik, literaturu i kulturu.

Medєši Gelena (2012). Z červenim podcagnute. Novi Sad: Družtvo za ruski яzik, literaturu i kulturu.

Medєši Gelena (2013). Z červenim precagnute. Novi Sad: Družtvo za ruski яzik, literaturu i kulturu.

Medєši Gelena (2014). Z červenim vipravene. Novi Sad: Družtvo za ruski яzik, literaturu i kulturu.

Medєši Gelena (2017). Z červenim dopisane. Novi Sad: Družtvo za ruski яzik, literaturu i kulturu.

Milošević Zoran (2009). Rusini u Srbiji: prilog proučavanju rusinske politike u Srbiji. Politička revija / Political Review 22 (4), 225-234.

Moйsієnko Vіktor (2018). Mіkrofіlologія či dіalektologія? Slavяnskaя mi¬krofilologiя, red. Aleksandr D. Duličenko, Motoki Nomati. Slavistika HHII/2, 283-288.

Pauk V. I. (2010). Ukrainskiй gosudarstvennый „Plan meropriяtiй po rišeniю problem rusinov-ukraincov“ – splanirovannый genocid rusinov v XXI stoletii. V: Rusinы Karpatskoй Rusi: Problemnыe voprosы istorii i sovremennostь. Novočerkassk: Lik, 254-262.

Ramač Janko (2007). Rusini u Južnoj Ugarskoj (1745-1918). Novi Sad: VANU.

       Ramač Юliяn (2002). Ґramatikaruskogoяzika. Beograd:  Zavod  za  udžbenike  i  nastavna  sredstva.

       Ramač Юliяn, Oksana Timko-Dїtko, Gelena Medєši, Mihaйlo Feйsa (2010). Rusko-serbski slovnїk / Rusinsko-srpski rečnik. Novi Sad: Univerzitet u Novim Sadze ‒ Filozofski fakultet ‒ Katedra za ruski яzik i literaturu, Zavod za kulturu voйvodяnskih Rusnacoh.

Subotić Momčilo (2018). Rusini i Ukrajinci u Vojvodini. Politička revija 56 (2), 45-70. <https://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2018/09/PR-56-3.pdf>.

Sulяk, Sergeй Й. (2010). Rusinы: uroki tragičeskoй istorii. V: Rusinы Karpatskoй Rusi: Problemnыe voprosы istorii i sovremennostь. Novočerkassk: Lik, 11-48.

Tamaš Julijan (1984). Rusinska književnost, istoriя i status. Novi Sad: Matica srpska.

Tamaš Юliяn (1996). Uloga Rusinoh u evropskeй civilizaciї. U: Ю. Tamaš, S. Sabo red. Rusnaci / Rusini 1745-1995. Međunarodna naučna konferencija Doseljenje i život Rusina u Bačkoj, Sremu i Slavoniji 1745-1995. Beograd, Novi Sad: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Filozofski fakultet, 331-346.

Tamaš Юliяn (1997). Istoriя ruskeй literaturi. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva.

Tamaš Julijan (2005). Rusinska i ukrajinska nacionalna manjina u Srbiji: sinhronija i teleologija. Međunarodni naučni skup Položaj nacionalnih manjina u Srbiji, SANU, 24-26. novembra 2005, Beograd. U: Knjiga rezimea. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti – Međunacionalni odbor za proučavanje nacionalnih manjina i ljudskih prava, 34-35.

Fejsa Mihajlo (2000). Юgoslavяnski Rusini (Rusnaci) / Ruthènes de Yougoslavie / Yugoslav Rusyns (Ruthenians). In: Multilingual European Guide of Cultural Communities and of Maisons de Pays of Europe. Le Cannet: European Federation of the Maisons de Pays, 267-278.

Feйsa Mihaйlo (2004). Sociolinґvistični aspekt ruskogo яzika: Voйvodina. U: P. R. Magocsi ed. Rusinьskiй яzik. Opole: Uniwersytet Opolski, Instytut Filologii Polskiej, 373-383.

Fejsa, Mihajlo (2005). Položaj rusinske nacionalne manjine. Međunarodni naučni skup Položaj nacionalnih manjina u Srbiji, SANU, 24-26. novembra 2005, Beograd. U: Knjiga rezimea. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti – Međunacionalni odbor za proučavanje nacionalnih manjina i ljudskih prava, 36-38.

Feйsa Mihaйlo (2006a). Obrazovanє pri Rusnacoh. U: M. Kapralь red. Izučenя rusinsьkogo яzыka u Madяrщini i za її gatarami, Vsederžavna rusinska menšinska samouprava u Madяrskeй, 29-38.

Feйsa, Mihaйlo red. (2006b). Rusini/Rusnaci/Ruthenians (1745-2005) I. Novi Sad: Filozofski fakultet – Odsek za rusinistiku, IK Prometej, KPD DOK – Kucura.

Feйsa Mihaйlo (2009a). Naйvisši stupenь menšinskogo obrazovanя. U: Karpatskie rusinы v slavяnskom mire. Moskva – Bratislava: Univerzita Komenskeho v Bratislave – Filozofická fakulta – Katedra všeobecných dejín, Moskovskiй gosudarstvennый universitet imeni M. V. Lomonosova – Istoričeskiй fakulьtet – Kafedra istorii юžnыh i zapadnыh slavяn, 257-269.

Feйsa, Mihaйlo red. (2009b). Rusini/Rusnaci/Ruthenians (1745-2005) II. Novi Sad: Filozofski fakultet – Odsek za rusinistiku, IK Prometej, KPD DOK – Kucura.

Fejsa Mihajlo (2010). Nova Srbija i njena rusinska manjina / Nova Serbiя i єй ruska menšina / The New Serbia And Its Ruthenian Minority. Novi Sad: IK Prometej, KPD DOK, 236.

Fejsa Mihajlo (2016). The Preservation Factors of the Ruthenians in Serbia / Vojvodina. Studii de Stiinta si Cultura XII, 2 (45), 63-73.

Feйsa Mihaйlo (2017). Rusinskiй kak яzыk nacionalьnogo menьšinstva v Serbii. V: Sergeй S. Skorvid red. Minoritarnыe i regionalьnыe яzыki i kulьturы Slavii. Moskva: Rossiйskaя akademiя nauk ‒ Institut slavяnovedeniя, 77-97.

Feйsa, Mihaйlo (2017a). Pravopisnislovnїkruskogoяzika. Novi Sad: Filozofski fakultet ‒ Oddzelєnє za rusinistiku. <http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2017/978-86-6065-419-1>.

Fejsa, Mihajlo (2018a). Faktori opstanka rusinske nacionalne zajednice u Srbiji. Zbornik Matice srpske za društvene nauke 165 (1), 17-29.

Feйsa, Mihaйlo (2018b). Rozvivanє i dosяgnuca Oddzelєnя za rusinistiku. B: K. Koporova ed. Studium Carpato-Ruthenorum 2018: Študії z karpatorusinіstіkы. Prяšiv: Prяšіvska unіverzіta v Prяšovі – Center яzыkіv і kultur narodnostnыh menšыn – Іnštіtut rusinьskogo яzыka і kulturы, 144-157. <https://www.academia.edu/38435511/Studium_Carpato-Ruthenorum_2018.pdf>.

Feйsa, Mihaйlo (2019). Pravopis ruskogo яzika. Novi Sad: Filozofski fakultet ‒ Oddzelєnє za rusinistiku. <http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2019/978-86-6065-520-4>.

Hornjak, Mihajlo (2006). Bačko-sremski Rusini (poreklo, način života, položaj i prava, institucije i organizacije). U: M. Feйsa red. Rusini-Rusnaci-Ruthenians 1745-2005, I.  Novi Sad: Filozofski fakultet – Odsek za rusinistiku, IK Prometej, KPD DOK – Kucura.

piše: dr Mihalo Fejsa