PATULJCI POJMA NEMAJU

U utakmici odabranih

 Žarko Petrović nikada nije bio mali i, kao Bogom dan, bio je predodređen za velika postignuća – jer nigde nije bio, a da je, već samom gorostasnom pojavom,ostao nezapažen, još više učinjenim delom, nadrastavši svako mesto u kojem bi se obreo

 Hodeći, zakratko, zemljom – vazda se držao neba.

Jedini sin oca Tihomira i majke Božice, skromnih radnika na poljoprivrednom dobru u Magliću, bio je, i zanavek je ostao, njihov prvenac, ali i jedinstveni (po)jedinac svekolikog odbojkaškog sporta.

I za ono malo života više je proveo leteći k nebu u visine, bez obzira kuda ga je sve – od Italije, Grčke, Japana, Slovenije i još dalje duž čitavog zemaljskog šara – put slave navodio.

Ali, nije nosom parao oblake, jer nigde nije bio, a da je, već samom gorostasnom pojavom, ostao nezapažen, još više učinjenim delom, nadrastavši svako mesto u kojem bi se za neko vreme obreo.

Otkako je došao na svet tako je bilo. Bio je oduvek veliki dečko, Bogom dan za velika postignuća.

Najveći biser iz Vošinog đerdana

A mogao je – onako uzrastao i stasit, a pritom i skočan,  začuđujuće okretan i zadivljujuće meke ruke, sa urođenim smislom za igru i predvodničkim, pobedničkim porivom – sa podjednakim uspehom igrati košarku, rukomet.. čak i fudbal (što je potom dokazivao zapaženim učešćem na „Dnevnikovim“ turnirima), kamo su ga vukli i otimali se o njega svi na koncu ojađeni što su iz ruku ispustili takav biser koji se u ovoj ravnici retko nalazi.

Jer, posvetio se odbojci – sportu koji je još kadgod, na opšte zaprepašćenje meštana, sa prokazanim i prokaženim uzapćenicima Udbe na kažnjeničkoj  državnoj  ekonomiji u negdašnjem Buljkesu,  javno i bez ikakvog zazora, u retkim trenucima odmora, zaigrala Vera Petrović. Ništa manje čudo  nije bilo ni kada su bosonogi odbojkaši iz tek osnovanog kluba, dogodine (1953) osvojili prvenstvo Vojvodine, odmah potom i prvenstvo Srbije da bi, 1956, kao prvi seoski klub,  postali član Prve savezne lige, a onda se zadugo potom ustali kao uvek solidni drugoligaši.

Dosegavši bar 206 centimetara uvis (Zoran Gajić, njegov nekadašnji trener u „Vojvodini“, a onda i u reprezentaciji, pominje i  svih 210),  a raskriljenim rukama,  kao krilima surog orla krstaša – smečujući sa visine 365 i blokom od 345 cm – nama se pričinjavao kao zadivljujući, a suparnicima kao zastrašujući prizor, postavljajući nad mrežom, kao Petrovaradinska tvrđava visok, neprobojni i neprelazni bedem, dok im je  odgore, s visine, tačnim, dobro odmerenim i snažno  upućenim volejima razarao temelje  bezuspešno postavljene odbrane.

Malo ko je od njega bio odvažniji kada je u najneizvesnijim trenucima utakmice trebalo preokrenuti ili prelomiti rezultat i, iz izglednog poraza, pronaći put do pobede.

Počev od završnog turnira u Rijeci, obeleženim nastupom do tada neznanog šesnaestogodišnjeg dugajlije iz Maglića sa paperjastim brkovima, zakrilci su  mu narasli na memorijalnom turniru „Martinović-Petrović-Čulić“ u Brčkom, a onda i na Majskom turniru gradova u Beogradu, kada je, među 300 najdarovitijih odbojkaških junoša iz 32 grada ondašnje bratske i jedinstvene Jugoslavije, proglašen za najboljeg od najboljih.

A krila je, kao osamnaestogišnjak, razmahnuo 1981/82. u jatu koje je po povratku „Vojvodine“ u Prvu ligu (1979) okupio Rajko Kijac sa Srđanom Ilićem, potom i Darkom Kalajdžićem,  kao predvodnicima stručnog štaba.

Iako je „Vojvodina“ 1983. izborila treće mesto u Kupu evropskih  kupova, gradski i ondašnji sportski oci, pre svega ovakvog podviga nedostojni odbojkaški žreci, obesmislili su taj do tada nepojamni uspeh odustajući od daljeg pohoda u Evropu pod izgovorom da je preskup. Odjavom učešća u prestižnom takmičenju za Kup CEV-a oholo su se, nepromišljeno i nezahvalno, poigrali ne samo sa ugledom države, grada i kluba nego i sa sportskim i životnim sudbinama igrača iz ove darovite generacije odbojkaša.

I, prvi put, onespokojen Žare odlazi na odsluženje vojnog roka.

Proročki zanosi

– Za „Vojvodinu“ je, napokon, došlo šampionsko vreme – samouvereno  je izrekao neočekivano smelu tvrdnju – potpuno u skladu sa svojim plahovitim karakterom (bez kojeg nema ni vrhunskog sportiste) – povratkom iz vojske 1985.

– Nemoj mi od njega praviti proroka – usprotivio se urednik i, umesto njegovih reči, dopisao stavljajući mu u usta nikad izgovorenu, banalnu i izlizanu poštapalicu kako je spreman da „..sa saigračima ostavi srce na parketu“.

Da bi porekao sve sumnje onolikih nevernika i održao zadatu reč, igra kao u zanosu i postaje najbolji napadač domaće lige. Uprkos tome „Vojvodina“ ne uspeva da osvoji toliko željenu šampionsku, a ni  titulu pobednika Kupa.

Jesam li ti lepo rekao.. – podsmehivao se urednik, pun sebe, likujući zbog svog obistinjenog „sveznadarskog“ malodušnog ubeđenja.  Dve godine potom, tek kad su izabranici Doroša Lešeka  osvajanjem „duple krune“ 1987. zauvek srušili mit o nepobedivosti zagrebačke „Mladosti“, ruskih, italijanskih i poljskih ekipa i prekinuli priču o samo nadarenoj i ambicioznoj ekipi nedorasloj  da ponese teret vrhunskih rezulatata (jer su do tada trofeje uvek osvajali drugi) stasali su u uzdanice novosadskog sporta, miljenike sve mnogobrojnije publike koja ih je sad počela prepoznavati ne po brojevima na dresu nego po imenima, igračkom umeću i ličnim, karakternim osobinama.

Ubrzo se tražila karta više, a Mala sala Sportskog i poslovnog centra „Vojvodina“, iliti u novosadskom  žargonu SPENS-a, odistinski je postala mala, krcata ponosom kojim su posvajali uspehe zadugo još svog jedinog šampiona.

Zakriljujući sve ostale saigrače 1987, sa zlatnom medaljom osvojenom na Univerzijadi u Zagrebu, Žare je proglašen za najboljeg igrača i sportistu Vojvodine.

Nastavljajući šampionski let, kako u  prvenstvu tako i u kupu, „Vošini“ visokoletači ugnjezdili su se na pobedničkim lovorikama, a tada je nastalo nepisano pravilo da je timu u kojem igra Žarko Petrović garantovano osvajanje titule!

I obrnuto, tako da je „Astibo“, jedan od tada vodećih italijanskih klubova, za njegove usluge ponudio najveću cenu za jednog jugoslovenskog odbojkaša – 120.000 dolara (danas desetostruko manju od najplaćenijeg našeg internacionalca).

Ipak, san koji je, kao narečeni reprezentativac pred XXIV letnje Olimpijske igre, budan snevao na Igmanu, nije mu se ostvario, jer „stara garda“, pokleknuvši u kvalifikacijma, nije izborila učešće u Seulu1988.

Nakon još jednog razočaranja 1989. odlazi u novoosnovani tim italijanskog prvoligaša Olio Venturi iz Spoleta, koji je, odrešivši kesu, nadmašio već postojeću ponudu svog tamošnjeg rivala.

Svet koji ga je okružavao i sport u njemu, za koji je živeo i osećao se lično odgovornim, još jednom se pogubno razdešavao u neverici na njegove oči – naši reprezentativci u kolektivnim sportovima  izopšteni su iz učešća na letnjim Olimpijskim igrama u Barseloni 1992.

Kalaisanje zlata

Ovenčan bronzanom medaljom sa prvenstva Evrope u Atini 1995. i srebrnom medaljom sa Mediteranskih igara u Zagrebu 1996, iste godine, napokon, posle dva silom „preskočena“ olimpijska ciklusa, na XXVI letnjim Olimpijskim igrama u Atlanti, privio je na grudi bronzano odličje.

• Jeste bakrena, ali sa malo više sreće mogli smo je zlatom

kalaisati – vajkao se nad prvim olimpijskim znamenjem naše reprezentacije zbog ispuštenog finala i samouvereno najavio da je (uz sedmoricu njegovih negdašnjih saigrača i trenerom iz „Vojvodine“) naša odbojka „samo zahvaljujući onima koje je uzdigao novosadski klub, izašla na zlatni put“.

Kao dokaz i ove smeone tvrdnje malo potom je doneo i zlatno odličje sa Svetskog kupa u Japanu.

Osim neprikosnovenosti u domaćim prvenstvima, takmičenju za nacionalni kup i sve uspešnijim nastupima na međunarodnoj sceni (Žare je osvojio četiri titule prvaka i dva naslova pobednika nacionalnog kupa, kao i treće mesto u Kupu evropskih kupova)  „Vojvodina“ je tu „samodovoljnost“ posebno isticala priređujući na kraju takmičarske sezone revijalne susrete „Šampion protiv šampiona“ na kojima su se nadmetale postave (u poslednjoj deceniji 20. veka) uvek istog, aktuelnog državnog prvaka sa sastavima koji su činili njeni bivši igrači koji su nastupali u inostranim i drugim domaćim timovima, a u kojima je Žare, potvrđen kao jedan od vodećih igrača u svetu, imao svoju nezaobilaznu ulogu.

• Isti sam kao što sam bio. I dalje težim najvećim dometima, a

na ovakvu svetkovinu odbojke u našem gradu izgleda se čekalo da ja odem – govorio je, na sebi svojstven način, sa prepoznatljivim zagonetnim osmehom.

Ta nezlobiva podsmešljivost mu je, valjda, bila majčinski urođena, kao davnašnji usađeni pelcer njenih pređa iz hercegovačkog Popovog polja,   da onako, izokola,  gotovo naivno otpočne priču i sasvim nenadano je preobrati u neočekivanu poentu.

Fenomen odbojke toliko se svezao i srastao sa Novim Sadom da je u godinama ophrvanim opštim beznađem nepobediva „Vojvodina“ bila malte ne jedina iskrena radost koje se Novosađani nikako nisu hteli odreći prkosno ističući krilaticu „Beograde sve si nam uzeo, odbojku ti ne damo“!

Evropa i svet sjatili su se u novosadsku prestonicu odbojke tako da je često pored 10.000 gledalaca u dupkom (pre)punoj Velikoj sali SPENS-a bezmalo još toliko ostajalo pred njenim vratima.

Taj pobedonosni „novosadski model uspeha“ vizionarski je uspostavio Miroslav Vislavski dolaskom na čelo kluba 31. decembra 1991. i, sa odabranim saradnicima – sportskim direktorom Nikolom Marićem i trenerom Miloradom Miškom Kijcem, naslednikom Zorana Gajića, a potom i Slobodanom Galeševim – u nas do tada besprimernim samopregorom i nesebičnom posvećenošću nadmoćno održavao klub na zavidnoj evropskoj visini, sve do za mnoge neočekivanog odlaska nakon XXVII olimpijskih igara u Sidneju 2000. kada je u sastavu, uz selektora i statističara, bilo čak 10 igrača poniklih u „Vojvodini“.

Poslednja odbrana

A izgledalo je kao da je samo godinu dana pre, 1999, rat odneo sve. U danima kada je osim nade ostala jedino još hrabrost, Žare je na protestima jasno stavio do znanja da je zbog odbrane otadžbine spreman da nanovo obuče uniformu, a na mostovima svojim krupnim telom popunjavao prazninu nastalu izostankom nekih svojih saigrača i svih onih ostalih koji nusu smeli ili nisu hteli da se svrstaju uz njega.

Onda, ipak, odlazi u izgnanstvo u Maribor gde se, sad već kao tridesetdvogodišnjak, oprostio od  aktivnog igranja, ali ne i od pomisli o drugačijem nastavku odbojkaške karijere.

Teško se mirio sa prošlošću što mu je kvarilo prevarnu sadašnjost prepunu  onolikim patuljastim pritvoricama, sitničavih telom i niščim duhom, koji su proživeli i uzdigli se na njegovoj slavi, a onda nastojali da mu omalovažavanjem umanje veličinu.

Nastalom naopakom vremenu, zabreklom od lagarija i olako datih obećanja, nije dao više vremena.

U tom ratu nerava, oni koji nisu bili ni dostojni da sa njim popiju čašu vina, dovodili su ga, zlorabeći njegovu dobrodušnu spremnost da izrekne i one reči zbog kojih će ga potom napadati, u nepriliku  i tako pravdali odustajanje od svojih ispraznih obećanja.

Kad je izgledalo da su se svi zlodusi podavili u zapečaćenoj boci osvetio se svom životu.

I život je izgubio poslednju utakmicu sa  Žaretom.

Nenadanom smrću Žarka Petrovića svekoliko srpsko sportsko bratstvo ostalo je, 2. aprila 2007, bez svoje najuzdignutije muške glave. Taj gubitak  se ne tiče samo odbojke, nego našeg ukupnog sporta i olimpizma, jer ovde, u loptačkim sportovima, od njega nemamo većeg imena.

Vraćajući se sa pijetetom na taj početak i na to polazište vratili bi se sebi i lakše prepozna(va)li neprolazne vrednosti.

Jer, malo je zaslužnika sa spomenicom odbojkaških velikana.

I već ona /spomenica/ svedoči da je Žarko Petrović večnik koji je uspeo da pređe, za množinu nas, onaj jedini neprelazni breg koji grobom nazivamo.

Samo da u blizini postoji neko poveće kamenito uzvišenje, kao jedan od retkih koji bi zaslužio da mu se lik na njemu iskleše i zanavek ovekoveči sigurno bi to bio Žarko Petrović, kad je već u Novom Sadu, svojevremenoj prestonici odbojke, propalo zalaganje da se podigne spomenik jedinim, jedanaestrukim uzastopnim prvacima Savezne Republike Jugoslavije na kojem je, po zamisli vajara Jovana Soldatovića, središnja figura oličavala Žareta.

Oglušio se Novi Sad, po drugi put, neblagodarnim neuvažavanjem molilaca da se Velika sala SPENS-a nazove njegovim imenom, kao što su to uradili u Maćerati ubrzo pošto je prestao da igra za tamošnji Lube.

A trebalo je..

Epilog

Zato saučešće treba izjaviti svima onima iz klike alavih, sebičnih grošičara koji su sa strane nakupili zasluge koje im ne pripadaju, koji su se bez naročitog ličnog udela okitili i njegovim kolajnama i priznanjima. Otuda, pošto nema istinskog poštovanja među njima nema ni istinskog dobra bez kojeg, opet, nema ni istinske ljudske pravde ni prave ljubavi – niti bilo čega istinskog što može doneti čistu, nepomućenu radost i iskrenu zahvalnost.

Ovako će, samo zaslugom dr Velimira Šešuma, njegovo u bronzi izliveno poprsje, na kraju, krasiti park u rodnom Buljkesu, sadašnjem Magliću, na čijem ulazu počiva tabla koja svakog namernika obaveštava da ulazi u „Selo koje ima sve, pa i više od toga“ – tek da bi pokoljenja znala ko je, odakle je i ko je bio Žarko Petrović.

Ali i šta smo sve Mi bili njemu, a šta On nama!

Mladen Bulut