ПАТУЉЦИ ПОЈМА НЕМАЈУ
У утакмици одабраних
Жарко Петровић никада није био мали и, као Богом дан, био је предодређен за велика постигнућа – јер нигде није био, а да је, већ самом горостасном појавом, остао незапажен, још више учињеним делом, надраставши свако место у којем би се обрео
Ходећи, закратко, земљом – вазда се држао неба.
Једини син оца Тихомира и мајке Божице, скромних радника на пољопривредном добру у Маглићу, био је, и занавек је остао, њихов првенац, али и јединствени (по)јединац свеколиког одбојкашког спорта.
И за оно мало живота више је провео летећи к небу у висине, без обзира куда га је све – од Италије, Грчке, Јапана, Словеније и још даље дуж читавог земаљског шара – пут славе наводио.
Али, није носом парао облаке, јер нигде није био, а да је, већ самом горостасном појавом, остао незапажен, још више учињеним делом, надраставши свако место у којем би се за неко време обрео.
Откако је дошао на свет тако је било. Био је одувек велики дечко, Богом дан за велика постигнућа.
Највећи бисер из Вошиног ђердана
А могао је – онако узрастао и стасит, а притом и скочан, зачуђујуће окретан и задивљујуће меке руке, са урођеним смислом за игру и предводничким, победничким поривом – са подједнаким успехом играти кошарку, рукомет.. чак и фудбал (што је потом доказивао запаженим учешћем на „Дневниковим“ турнирима), камо су га вукли и отимали се о њега сви на концу ојађени што су из руку испустили такав бисер који се у овој равници ретко налази.
Јер, посветио се одбојци – спорту који је још кадгод, на опште запрепашћење мештана, са проказаним и прокаженим узапћеницима Удбе на кажњеничкој државној економији у негдашњем Буљкесу, јавно и без икаквог зазора, у ретким тренуцима одмора, заиграла Вера Петровић. Ништа мање чудо није било ни када су босоноги одбојкаши из тек основаног клуба, догодине (1953) освојили првенство Војводине, одмах потом и првенство Србије да би, 1956, као први сеоски клуб, постали члан Прве савезне лиге, а онда се задуго потом устали као увек солидни друголигаши.
Досегавши бар 206 центиметара увис (Зоран Гајић, његов некадашњи тренер у „Војводини“, а онда и у репрезентацији, помиње и свих 210), а раскриљеним рукама, као крилима сурог орла крсташа – смечујући са висине 365 и блоком од 345 цм – нама се причињавао као задивљујући, а супарницима као застрашујући призор, постављајући над мрежом, као Петроварадинска тврђава висок, непробојни и непрелазни бедем, док им је одгоре, с висине, тачним, добро одмереним и снажно упућеним волејима разарао темеље безуспешно постављене одбране.
Мало ко је од њега био одважнији када је у најнеизвеснијим тренуцима утакмице требало преокренути или преломити резултат и, из изгледног пораза, пронаћи пут до победе.
Почев од завршног турнира у Ријеци, обележеним наступом до тада незнаног шеснаестогодишњег дугајлије из Маглића са паперјастим брковима, закрилци су му нарасли на меморијалном турниру „Мартиновић-Петровић-Чулић“ у Брчком, а онда и на Мајском турниру градова у Београду, када је, међу 300 најдаровитијих одбојкашких јуноша из 32 града ондашње братске и јединствене Југославије, проглашен за најбољег од најбољих.
А крила је, као осамнаестогишњак, размахнуо 1981/82. у јату које је по повратку „Војводине“ у Прву лигу (1979) окупио Рајко Кијац са Срђаном Илићем, потом и Дарком Калајџићем, као предводницима стручног штаба.
Иако је „Војводина“ 1983. изборила треће место у Купу европских купова, градски и ондашњи спортски оци, пре свега оваквог подвига недостојни одбојкашки жреци, обесмислили су тај до тада непојамни успех одустајући од даљег похода у Европу под изговором да је прескуп. Одјавом учешћа у престижном такмичењу за Куп CEV-а охоло су се, непромишљено и незахвално, поиграли не само са угледом државе, града и клуба него и са спортским и животним судбинама играча из ове даровите генерације одбојкаша.
И, први пут, онеспокојен Жаре одлази на одслужење војног рока.
Пророчки заноси
– За „Војводину“ је, напокон, дошло шампионско време – самоуверено је изрекао неочекивано смелу тврдњу – потпуно у складу са својим плаховитим карактером (без којег нема ни врхунског спортисте) – повратком из војске 1985.
– Немој ми од њега правити пророка – успротивио се уредник и, уместо његових речи, дописао стављајући му у уста никад изговорену, баналну и излизану поштапалицу како је спреман да „..са саиграчима остави срце на паркету“.
Да би порекао све сумње оноликих неверника и одржао задату реч, игра као у заносу и постаје најбољи нападач домаће лиге. Упркос томе „Војводина“ не успева да освоји толико жељену шампионску, а ни титулу победника Купа.
Јесам ли ти лепо рекао.. – подсмехивао се уредник, пун себе, ликујући због свог обистињеног „свезнадарског“ малодушног убеђења. Две године потом, тек кад су изабраници Дороша Лешека освајањем „дупле круне“ 1987. заувек срушили мит о непобедивости загребачке „Младости“, руских, италијанских и пољских екипа и прекинули причу о само надареној и амбициозној екипи недораслој да понесе терет врхунских резулатата (јер су до тада трофеје увек освајали други) стасали су у узданице новосадског спорта, миљенике све многобројније публике која их је сад почела препознавати не по бројевима на дресу него по именима, играчком умећу и личним, карактерним особинама.
Убрзо се тражила карта више, а Мала сала Спортског и пословног центра „Војводина“, илити у новосадском жаргону СПЕНС-а, одистински је постала мала, крцата поносом којим су посвајали успехе задуго још свог јединог шампиона.
Закриљујући све остале саиграче 1987, са златном медаљом освојеном на Универзијади у Загребу, Жаре је проглашен за најбољег играча и спортисту Војводине.
Настављајући шампионски лет, како у првенству тако и у купу, „Вошини“ високолетачи угњездили су се на победничким ловорикама, а тада је настало неписано правило да је тиму у којем игра Жарко Петровић гарантовано освајање титуле!
И обрнуто, тако да је „Астибо“, један од тада водећих италијанских клубова, за његове услуге понудио највећу цену за једног југословенског одбојкаша – 120.000 долара (данас десетоструко мању од најплаћенијег нашег интернационалца).
Ипак, сан који је, као наречени репрезентативац пред XXIV летње Олимпијске игре, будан сневао на Игману, није му се остварио, јер „стара гарда“, поклекнувши у квалификацијма, није изборила учешће у Сеулу1988.
Након још једног разочарања 1989. одлази у новоосновани тим италијанског прволигаша Оlio Venturi из Сполета, који је, одрешивши кесу, надмашио већ постојећу понуду свог тамошњег ривала.
Свет који га је окружавао и спорт у њему, за који је живео и осећао се лично одговорним, још једном се погубно раздешавао у неверици на његове очи – наши репрезентативци у колективним спортовима изопштени су из учешћа на летњим Олимпијским играма у Барселони 1992.
Калаисање злата
Овенчан бронзаном медаљом са првенства Европе у Атини 1995. и сребрном медаљом са Медитеранских игара у Загребу 1996, исте године, напокон, после два силом „прескочена“ олимпијска циклуса, на XXVI летњим Олимпијским играма у Атланти, привио је на груди бронзано одличје.
- Јесте бакрeна, али са мало више среће могли смо је златом
калаисати – вајкао се над првим олимпијским знамењем наше репрезентације због испуштеног финала и самоуверено најавио да је (уз седморицу његових негдашњих саиграча и тренером из „Војводине“) наша одбојка „само захваљујући онима које је уздигао новосадски клуб, изашла на златни пут“.
Као доказ и ове смеоне тврдње мало потом је донео и златно одличје са Светског купа у Јапану.
Осим неприкосновености у домаћим првенствима, такмичењу за национални куп и све успешнијим наступима на међународној сцени (Жаре је освојио четири титуле првака и два наслова победника националног купа, као и треће место у Купу европских купова) „Војводина“ је ту „самодовољност“ посебно истицала приређујући на крају такмичарске сезоне ревијалне сусрете „Шампион против шампиона“ на којима су се надметале поставе (у последњој деценији 20. века) увек истог, актуелног државног првака са саставима који су чинили њени бивши играчи који су наступали у иностраним и другим домаћим тимовима, а у којима је Жаре, потврђен као један од водећих играча у свету, имао своју незаобилазну улогу.
- Исти сам као што сам био. И даље тежим највећим дометима, а
на овакву светковину одбојке у нашем граду изгледа се чекало да ја одем – говорио је, на себи својствен начин, са препознатљивим загонетним осмехом.
Та незлобива подсмешљивост му је, ваљда, била мајчински урођена, као давнашњи усађени пелцер њених пређа из херцеговачког Поповог поља, да онако, изокола, готово наивно отпочне причу и сасвим ненадано је преобрати у неочекивану поенту.
Феномен одбојке толико се свезао и срастао са Новим Садом да је у годинама опхрваним општим безнађем непобедива „Војводина“ била малте не једина искрена радост које се Новосађани никако нису хтели одрећи пркосно истичући крилатицу „Београде све си нам узео, одбојку ти не дамо“!
Европа и свет сјатили су се у новосадску престоницу одбојке тако да је често поред 10.000 гледалаца у дупком (пре)пуној Великој сали СПЕНС-а безмало још толико остајало пред њеним вратима.
Тај победоносни „новосадски модел успеха“ визионарски је успоставио Мирослав Виславски доласком на чело клуба 31. децембра 1991. и, са одабраним сарадницима – спортским директором Николом Марићем и тренером Милорадом Мишком Кијцем, наследником Зорана Гајића, а потом и Слободаном Галешевим – у нас до тада беспримерним самопрегором и несебичном посвећеношћу надмоћно одржавао клуб на завидној европској висини, све до за многе неочекиваног одласка након XXVII олимпијских игара у Сиднеју 2000. када је у саставу, уз селектора и статистичара, било чак 10 играча пониклих у „Војводини“.
Последња одбрана
А изгледало је као да је само годину дана пре, 1999, рат однео све. У данима када је осим наде остала једино још храброст, Жаре је на протестима јасно ставио до знања да је због одбране отаџбине спреман да наново обуче униформу, а на мостовима својим крупним телом попуњавао празнину насталу изостанком неких својих саиграча и свих оних осталих који нусу смели или нису хтели да се сврстају уз њега.
Онда, ипак, одлази у изгнанство у Марибор где се, сад већ као тридесетдвогодишњак, опростио од активног играња, али не и од помисли о другачијем наставку одбојкашке каријере.
Тешко се мирио са прошлошћу што му је кварило преварну садашњост препуну оноликим патуљастим притворицама, ситничавих телом и нишчим духом, који су проживели и уздигли се на његовој слави, а онда настојали да му омаловажавањем умање величину.
Насталом наопаком времену, забреклом од лагарија и олако датих обећања, није дао више времена.
У том рату нерава, они који нису били ни достојни да са њим попију чашу вина, доводили су га, злорабећи његову добродушну спремност да изрекне и оне речи због којих ће га потом нападати, у неприлику и тако правдали одустајање од својих испразних обећања.
Кад је изгледало да су се сви злодуси подавили у запечаћеној боци осветио се свом животу.
И живот је изгубио последњу утакмицу са Жаретом.
Ненаданом смрћу Жарка Петровића свеколико српско спортско братство остало је, 2. априла 2007, без своје најуздигнутије мушке главе. Тај губитак се не тиче само одбојке, него нашег укупног спорта и олимпизма, јер овде, у лоптачким спортовима, од њега немамо већег имена.
Враћајући се са пијететом на тај почетак и на то полазиште вратили би се себи и лакше препозна(ва)ли непролазне вредности.
Јер, мало је заслужника са споменицом одбојкашких великана.
И већ она /споменица/ сведочи да је Жарко Петровић вечник који је успео да пређе, за множину нас, онај једини непрелазни брег који гробом називамо.
Само да у близини постоји неко повеће каменито узвишење, као један од ретких који би заслужио да му се лик на њему исклеше и занавек овековечи сигурно би то био Жарко Петровић, кад је већ у Новом Саду, својевременој престоници одбојке, пропало залагање да се подигне споменик јединим, једанаеструким узастопним првацима Савезне Републике Југославије на којем је, по замисли вајара Јована Солдатовића, средишња фигура оличавала Жарета.
Оглушио се Нови Сад, по други пут, неблагодарним неуважавањем молилаца да се Велика сала СПЕНС-а назове његовим именом, као што су то урадили у Маћерати убрзо пошто је престао да игра за тамошњи Лубе.
А требало је..
Епилог
Зато саучешће треба изјавити свима онима из клике алавих, себичних грошичара који су са стране накупили заслуге које им не припадају, који су се без нарочитог личног удела окитили и његовим колајнама и признањима. Отуда, пошто нема истинског поштовања међу њима нема ни истинског добра без којег, опет, нема ни истинске људске правде ни праве љубави – нити било чега истинског што може донети чисту, непомућену радост и искрену захвалност.
Овако ће, само заслугом др Велимира Шешума, његово у бронзи изливено попрсје, на крају, красити парк у родном Буљкесу, садашњем Маглићу, на чијем улазу почива табла која сваког намерника обавештава да улази у „Село које има све, па и више од тога“ – тек да би покољења знала ко је, одакле је и ко је био Жарко Петровић.
Али и шта смо све Ми били њему, а шта Он нама!
Младен Булут