АГРАРНИ ПОГЛЕДИ -Потребне акције, уместо стратегија

Сад се у Србији производи око 400.000 тона врста свих меса и троши по становнику око 30 килограма. Пре две и по деценије Србија је производила по становнику 650.000 тона меса и трошила по становнику 65 килограма. Србија је некад била испред САД, као убедљиво свињарски најразвијенија земља. Дакле, пољопривреди је потребна нова реиндустријализација, за превазилажење садашњег стања.Потребна је и нова прехрамбена индустрија. И тако, Србије је пре 150 година била веома упоредива са САД-ом као атрактивна локација за насељавање и са неограниченим могућностима за богаћење, уколико се хтело радити

Републици Србији за њених 570.000 газдинстава и око седам милиона становника потребна је нова и спроводљива аграрна политика. Они производе храну на 3,47 милиона хектара које чини 19 милиона парцела! Вредност те производње прошле године је била око 5,5 милијарди долара. Да би се то побољшало, потребан је нова аграрна политика, акциони план или стратегија, свеједно како ће се звати, али је важно да донесе резултате! Политика мора бити реална и остварива. То се најбоље показало у време када је стигао корона вирус и када је Србија имала довољно хране. Довољно и због тога што није извезла планиране количине кукуруза, пшенице, брашна, меса… Уместо у извоз те сировине за храну остале су у земљи па су политичари могли да се хвале како у сваком тренутку кризе имају огромне вишкове хране!
То указује на чињенице да је Србији потребна нова аграрна и социјална реформа, уз ослонац на сопствене снаге. Када се донесе, а то треба да се уради што пре, па да Парламент усвоји, па ће то онда бити дуготрајан докуменат који ће обавезивати и све будуће владе и министре. А, не само да траје од једног до другог министра. А, њих је од демократских промена 2000. године до избора са садашњим било чак 13! Пуно министара и кратко време да би се постигли неки бољи резултати у пољопривреди, осим да нам народ није био масовно гладан! Чак је и у кризним периодима као што је сада, поседовало се са огромним вишковима, најављиваним за наредних годину дана.

Стално се говори о могућностима
Република Србија је земља са 5,2 милиона хектара пољопривредних површина, обрадивих је 4,3 милиона хектара, али се користи тек 3,47 милиона хектара. Досадашње стратегије су приказивале да ће аграр имати раст производње, али је углавном био – пад. Највећи раскорак у плановима, односно жељама, и стварности је код последње стратегије, донете 21. јула 2014. године. Иначе, у првој деценији овог века пољопривреда је у Србији је имала просечан раст од само 0,6 одсто! Раст и пад се крећу од минус 12,8 до плус 16 одсто! Најбољи пример лоших процена је 2015. година, када је стратегија имала жељени раст од 9,1 одсто, а био је физички пад од осам одсто и пад од 7,34 одсто! Слични пад и раст се смењују сваке године. Тако је у 2019. години Србија имала раст БДП од око четири одсто, а само је пољопривреда имала пад од 0,1 одсто!
Када се погледа аграр у последње три деценије, стратегије су приказивале жељени раст, чак и од 9,1 одсто. Међутим, његова просечна стопа раста за три деценије је само 0,45 одсто! У 2015. години вредност аграрне производње је била само 4,75 милијарди долара. Жеља сваке власти последњих деценија била је да то буде више од 6,5 милијарди долара! Никада се томе нисмо приближили. Вредност производње у аграру Србије по једном хектару је око 1.000 евра, док је то рецимо у Холандији 17.000, а у Данској више од 14.000 евра по хектару. Због тога аграр Србије није конкурентан у свету. Први корак ка спасавању и препороду села у Србији учињен је формирањем Националног тима за препород села.
Идеја и акција која даје почетне резултате покренута је у Министарству за регионални развој који води Милан Кркобабић. Сад само после две и године рада и активности у будућности се назире светло на ,,крају тунела“. А, то је да се кроз развој задругарства и удруживања, постигну резултати у уједначеном регионалном развоју, да се повећа аграра производња, заустави исељавање из села и створе бољи услови за опстанака и останак на селу. То значи да се заустави нестајање села. Јер, од 4.700 села у Србији у фази нестајања је свако четврто или њих 1.200. За само две и по године у развој задругарства уложено је око 1,7 милијарди динара, и помогнут је рад у 153 старе и нове задруге у земљи. То је и створило услове за бољи живот у 6.120 породица. Формиран је и Национални тим за препород села Србије, у коме се налази близу 60 чланова. Међутим, треба указати и да се у тиму налазе и људи који су учествовали у уништавању села, протеклих деценија. Или да нису ништа учинили да то спрече, а да се и не говори о доприносу развоја и повратку живота у село о коме данас говоре и дају му подршку. Или они у својим излагањима говоре о великом и успешном развоју села и пољопривреде Србије и такви људи сад треба да препороде село. Није природно да они који су рушили села, сад да их граде И враћају у живот. За то су потребне нове снаге, неоптерећене прошлошћу. За то је потребно и да прође неколико деценија, или бар половина од оног времена када је село и задругарство уништавано. Запостављање је трајало више од седам деценија. За две и по године формирано је и око 700 нових задруга. То је почетак јер се враћа ,,задружни дух’’ и мења задружна мапа у Србији. То значи да се враћа и поверење. Тек после тога могу да се очекују бољи резултати. Јер, урушавање је трајало седам деценија. Од села која нестају треба одабрати она који имају шансе за самоодрживост, наравно уколико им се пружи помоћ то никако не могу бити сва села од њих 1.200 која нестају.
Одлазак без повратка
После Другог светског рата, па све до 2000. године са простора Југославије из села у град, трбухом за крухом, на тим просторима, отишло је осам милиона становника. Тек понеко се у трећем животном добру враћао у село да у њему заврши живот! Данас, одлазе више него икад са картом у једном правцу. Годишње оде око 60.000, младих и школованих. Одлазе у бели свет, са малом наде да ће се вратити. Дакле, некада су се селили на ове околне просторе на територији СФРЈ, одлазили у градове, било је наде за повратак. Ови сад што одлазе, тешко је поверовати да ће се враћати у том броју. Посебно на оно што им се нуди за бољи живот у Србији!
У 2015. години, првој примени актуелне валидне Стратегије развоја пољопривреде Србије од 2014. до 2024. године, уместо раста од 9,1 одсто или 6,1 одсто, био је пад од осам одсто! Затим у 2016. години производња у аграру је била за осам одсто већа него претходне године колики је био пад у 2015. години. У 2017. години пад је бо близу 11 одсто, а у 2018. раст је статистика забележила раст од 15,7 одсто. Годину дана касније, док цела привреда у Србији бележе и раст од четири одсто, аграр је имао пад од 0,1 одсто! За три деценије просечан стопа раста у аграру је само 0,45 одсто. Далеко је испод планираних жеља у стратегијама које и данас стоје као нереални планови у фиокама надлежних министара. Када смо имали већу производњу то је искључиво био дар Бога и временских услова, а не онога што је човек створио.
У 2019. години пшенице је родило око 2,5 милиона тона (са залихама остаје за извоз око 1,5 милиона тона), очекивао се род кукуруза и од осам милиона тона кукуруза, али је родило знатно мање. Сваке године из Србије може да се извезе око три милиона тона ,,жутог злата’’. Креатори агроекономске политике са тим извозом се и хвале да је Србија међу десет земаља у свету. То је тачно. Али, није за похвалу, јер се извозе сировине за производњу хране. Је купци, тог кукуруза хране стоку па нам касније продају месо, које Србија увози. А, кукуруз се извози јер Србија нема стоке која би то појела. Нама је потребно највише четири милиона тона кукуруза. Берићетан је род сунцокрета који се годишње сеје на налазио на више од 220.000 хектара, а такође и соје на нешто већим површинама. Воће и поврће су донели просечан род у 2019. години. Воћа је родило око 1,25 милиона тона, што је ниво просечно родних година,. Било их је када се годишњи род процењивао на два милиона тона.
За поврће још се рачуна колико ће га бити или ће се наставити огроман увоз као протеклих година. На просторима Србије сеје се укупно 41 повртарства врста, од којих је 30 економски значајних. Вредност извоз поврћа у 2019. години је 150 милиона долара. А увоз је нешто већи од 50 милиона долара. Годишње се извози више од 52.000 тона различитих врста поврћа, али се и бележи стални раст од два до три одсто. Стручњаци указују да је велики проблем са кромпиром који се гаји на мање од 28.000 хектара, а годишње се производи око 500.000 тона. Његова производња у Србији годишње опада за два до осам одсто, па често мора да се увози.
Пут до циља
За постизање циљева, праваца и мера у новом будућем стратешком документу и акцији за препород села Србије и њихово прилагођавање амбијенту, окружењу и најновијим резултатима у пољопривреди Србије, одмах се мора кренути ка стартној основи за израду акционих програма. Нису потребне стратегије, већ акције. У тим програмима хитно нам је потребан план за спасавање, односно препород села Србије. Његова израда је у току и припрема га Национални тим за препород села Србије. Јер, у Србији има око 4.709 насеља без КиМ ( у Уставу не постоје села!), а 1.200 њих је у фази нестајања. Јер, у 86 одсто опада број житеља.. Од укупног броја насеља у Србији чак 1.034 има мање од по 100 становника. Дакле, за деценију и по нестаће свако четврто село. Ако се хитно нешто не учини за спасавање села, нестаће нам и Србија!
Сад у конципирању нове политике треба започети реализацију стратешких пројеката, а то је повећање производње меса (пре свега јунећег), воћа и поврћа, ако и артикала који се могу продати на тржишту некадашњег несврстаног света од 1,6 милијарди становника (коме се годишње обрне трговина у храни од 650 милијарди долара). Треба се окренути пуњењу са говедима 200.000 празних кућа и стаја у Србији. Јер, Европској унији годишње недостаје 700.000 тона квалитетне јунетине. Изразили су вољу да у наредних пола века сваке године од Србије купе по 50.000 тона. Али, креатори економске политике су остали глуви на то. У 1990. години извезли смо 30.000 тона, а у 2015. години само 315 тона. Дакле, 100 пута мање! Разлог је што немамо јунади у тову! Истовремено, окренули смо се тову тову свиња (има их мање од 2,7 милиона комада). То је приближно довољно (треба нам највише пет милиона комада) за садашњу потрошњу Србији (троши се годишње 17 килограма по становнику), као и за извоз где се он може остварити. Стога нам  није потребно довођење ,,Тениса“ из Немачке са нових четири милиона товљеника! Из Србија нема извоза свињског меса у ЕУ, због досадашње вакцинације против свињске куге.
Вакцинација је престала 15. децембра 2019. године, али сад је потребно да прођу три године да би се обновио сточни фонд, па тек онда добила дозвола за извоз у земље ЕУ и преко њих у друге државе. За увоз вакцине сваке године држава је скоро три деценије плаћала по 25 милиона, долара, односно евра годишње. Тај увоз одговарао је увозном лобију, па ниједан од двадесетак последњих министара аграра у Србији није имао храбрости да то укине. Крајем прошле године урадио је Бранислав Недимовић. Свиње и свеже свињско месо нису се могле извозити у ЕУ, нити преко тих земаља у друге државе. Није било ни извоза у Русију јер тај транспорт бродом трајао 47 дана! Сад када је престала вакцинација, да су нас којим случајем примили у ЕУ, да би ушли у ову заједницу ,,благостања’’, мора да прође шест година, након укидања вакцинације!
Одмах се поставља и питање зашто вакцинација није раније укинута. Јер трајала је скоро три деценије. Сваке године држава је плаћа трошкове куповине вакцина, а то је било око 25 милиона долара. Познаваоци прилика знају да је ту понајвише профитирао увознички лоби. И да се међу њима и налазило највише противника за укидање вакцинације. Иначе, треба истаћи да је укидање  вакцинације за Србије крајем 2019. године представљало и вест, године и деценије.
Нови програм задругама за ‘дан после’ епидемије
Кабинет за регионални развој и Академијски одбор за село Српске академије наука и уметности, на челу с академиком Драганом Шкорићем, најавили су данас Нови програм помоћи задругама за „дан после“ епидемије корона вируса. Министар задужен за регионални развој и копредседник Националног тима за препород села Србије Милан Кркобабић истакао је да само добро организовани и удружени домаћини – пољопривредници у оквиру јаког задружног система Србије и Војводине могу да одоле свим изазовима, па и онима које доноси епидемија вируса корона.

„У сарадњи с академијским одбором за село Српске академије наука и уметности сачинили смо нови програм за помоћ задругама за ‘дан после’. Помоћи ћемо задругаре са око 600 милиона динара“, рекао је Кркобабић. Како је објаснио, није реч о кредиту, већ о директној помоћи. „Реч је о бесповратном новцу, који ће одмах после епидемије да помогну да се подстакне активност задруга. То чинимо јер се показало да је село успешно тамо где постоји и успешно ради задруга. У тим срединама присутни су самоиницијатива и снажна међугенерацијска солидарност“, казао је Кркобабић. Додао је да „управо те две сјајне особине задругара, које произилазе из основних задружних принципа самопомоћи и неутралности – да се помогне свима, без разлике на пол, националну припадност и религијску вероисповест, снажно препоручују задругаре за ту бесповратну помоћ“. „Настојаћемо да подстицајна средства добије што већи број старих и новооснованих задруга“, истакао је Кркобабић.

Он је најавио да ће појединости Новог програма помоћи задругама бити објављене чим се за то створе услови, а задруге и задругари имаће оптималан рок да се припреме и конкуришу.
У Србији тренутно ради око 1.700 задруга, од чега је чак 700 основано у протекле три године, од када се реализује пројекат доделе подстицајних средстава задругама „500 задруга у 500 села“.

До сада је Кабинет за регионални развој доделио 1,7 милијарди динара подстицајних средстава за куповину опреме, механизације, за унапређење технолошких поступака, заснивање основног стада оваца, коза, крава, као и вишегодишњих засада, а помоћ су добиле 152 задруге широм Србије. Поред Новог програма помоћи задругама за „дан после“, за препород села ће бити искоришћено и 300 милиона динара, што укупно износи 900 милиона динара улагања у задруге и села Србије, не рачунајући средства која ће у пољопривреду и сеоске средине бити уложена најновијим мерама Владе Србије, наводи се у саопштењу кабинета Кркобабића.

пише: Бранислав Гулан

Члан Друштва економиста Србије, Национално тима за препoрод села Србије, аналитичар и публициста Бранислав Гулан у указује на то да бригу о ,,развоју” села у Србији води више од 30 различитих институција.

фото: agroklub.rs

(Наставиће се)