AGRARNI POGLEDI -Bili ispred Amerike
U svetu se danas i razvoj jedne zemlje meri ako se uporedi broj stanovnika i svinja. Srednje razvijena zemlja treba da ima na svakog sanovnika po jednu svinju! Srbija ima manje od 2,7 miliona svinja zvanično, a to znači tek na tri stanovnika po jednu. Sad, kada se u zemlju vratilo oko 400.000 ljudi sa privremenog rada u inostranstvu u Srbiji ima oko sedam miliona stanovnika. Danska sa šest miliona stanovnika proizvede godišnje 32 miliona tovljenika. Dakle u njoj postoje pet svinja po stanovniku. Karakteristika je nerazvijenih zemalja ako po jednom stanovniku postoji po jedna svinja! Najbolji dokaz stanja gde se danas nalazimo su podaci da smo ne tako davno (1866. godine) po broju svinja na 1.000 stanovnika bili ispred SAD. Srbija je nekada bila ubedljivo svinjarski najrazvijenija zemlja sveta. Danas nam je mesto među nerazvijenim zemljama Afrike. Najbolji dokaz o tome su si sačuvana dokumenta u arhivama dve zemlje.
U Državopisu Srbije, sveska 4, obrađen je popis kućevne stoke u Srbiji iz 1866. godine. Srbija je tada bila naprednija nego danas, jer je spadala u grupu od dvadesetak zemalja koje su uopšte imale državnu statistiku, a sve da bi se njeno ljudstvo i stoka i ostala ekonomija što više i brže razvijale i množile. U Srbiji je još uvek vladala „grabežna privreda“ jer se trošila „otčevina od praotaca u gustim šumama nasleđena“. Posledice ovog divljeg zapada bile su katastrofalne u pogledu smanjivanja površina pod šumama, siromašenja kvaliteta zemljišta i drastičnog pada broja svinja, a kojima je finansiran ustanak protiv Turaka i izbavljenje iz viševekovnog ropstva.
Broj stanovnika Srbije je između 1859. i 1866. godine povećan je sa 1.083 hiljada na 1.216 hiljada (18.887 godišnje, pola od sadašnje dinamike smanjivanja), a broj svinja smanjen je sa 1.774 hiljada na 1.291 hiljada, te je broj svinja na 1000 stanovnika smanjen sa 1.637 na 1.061.
Ipak, i pri ovom drastičnom smanjenju odnosa svinje-ljudi Srbija je bila ispred Sjedinjenih Američkih Država kao ubedljivo svinjarski najrazvijenija zemlja.
Godina popisa /Ukupno Dolazi na 100.000 žitelja /Žitelja – Svinja
Vlaška i Moldavija 1859 3.867.000 1.088.737 28.155
Pirinejsko poluostrvo 1865 19.574.000 5.178.588 26.456
Austrija 1857 31.693.000 7.807.242 24.634
Pruska 1867 23.971.000 4.875.114 20.338
Nemačka 1861 14.268.000 2.737.204 19.184
Francuska 1866 38.068.000 5.889.624 15.471
Italija 1866 26.474.000 3.996.442 15.096
Rusija 1856 73.339.000 10.180.527 13.787
Skandinavske zemlje 1865 7.555.000 857.674 11.352
Velika Britanija 1868 30.518.000 3.189.167 10.450
Belgija 1856 4.530.000 458.418 10.119
Holandija 1865 3.697.000 366.680 9.918
Grčka 1865 1.378.000 55.776 4.048
Evropa 281.502.000 46.985.354 16.691
Srbija 1866 1.216.000 1.291.164 106.084
Bosna i Bugarska 1867 3.320.000 876.205 26.392
Severna Amerika 1866 31.720.000 31.555.267 99.480
??? 1866 34.506.000 13.616.876 39.480
Što se tiče ostalih kućevnih životinja stvari su stajale ovako:
Konjima najbogatije bile su SAD i Rusija, po 22.000 na 1000 žitelja, a od Srbije su bolje stajale Vlaška i Moldavija, Skandinavske zemlje, Austrija, Francuska i Bosna i Bugarska.
Veći broj goveda od Srbije (60.873) imala je samo Severna Amerika (80.831), a Srbija je bila naprednija i od Skandinavskih zemalja (57.270). Zli rasistički jezici bi rekli da su tamo bili boljeg kvaliteta. Krava muzara u Srbiji je bilo 200 na 1000 goveda dok je u Evropi prosek bio 464, što znači da su tamo više eksploatisane dok su naše uživale u slobodi.
Ovaca je oduvek bilo više u Bosni i u Bugarskoj (228.174) nego u Srbiji (220.174). Ali smo i ovde bili ubedljivo ispred svih zemalja sa statističkim podacima.
Grčka je bila najbogatija kozama (173.570), daleko ispred Srbije (37.044) na drugom mestu, koja je opet bila daleko ispred Pirinejskog poluostrva (27.925) na trećem mestu.
I tako, Srbije je pre 150 godina bila veoma uporediva sa SAD-om kao atraktivna lokacija za naseljavanje i sa neograničenim mogućnostima za bogaćenje, ukoliko se htelo raditi. I danas je Srbija prepoznatljiva u svetu po odlivu mozgova, jer iz nje godišnje ode 60.000 mladih i školovanih sa kartom u jednom pravcu.
Reindustrijalizacija i nova prehrambena industrija
Dakle, poljoprivredi je potrebna nova reindustrijalizacija, za prevazilaženje sadašnjeg stanja. Nužna je nova prehrambena industrija. Potrebna su nam strateška ulaganja. Njih je teško pronaći iz sveta, jer od 2000. godine do danas, od ukupnog ulaska stranih direktnih investicija u zemlju, u agrar je išlo samo 0,6 do 1,7 odsto! To je rezultat što poljoprivreda predstavlja neatraktivnu delatnost čak i za strance. Moramo se uzdati u sebe i u svoje ,,kljuse“, domaće investitore i mogućnosti. A, SDI od tada do 2020. godine kretale su se od 1,8 do 3,8 milijardi dolara koliko se političari Srbije hvale da je stiglo u 2019. godini.
Potrebno je izgraditi pet novih klanica za tovljenike u Srbiji. Za unapređenje izvoza goveđeg mesa, za koga imamo kupce, treba obezbediti korišćenje preko 1,4 miliona hektara pašnjaka i livada godišnje, na kojima bi se tovilo oko 200.000 junadi godišnje (sad ih imamo samo 15.000-20.000). Za klanje tih 200.000 junadi, koji bi se tovili u brdskim regionima potrebno je izgraditi, takođe nekoliko novih klanica. Godišnje sad proizvodimo do 76.000 tona junećeg mesa i trošimo po stanovniku četiri kilograma. Dakle, nema ga dovoljno ni za domaću potrošnju, a da i ne govorimo izvozu. Pored toga treba projektovati mogućnost za proizvodnju 200.000 tona živinskog mesa godišnje (sad proizvodimo oko 80.000 tona). Za to je potrebno izgraditi četiri nove klanice kapaciteta od po 50.000 tona.
Realizacijom ovih projekata ostvario bi se novi obim proizvodnje od svih vrsta mesa od oko 640.000 tona godišnje. Nova vrednost proizvodnje ovog mesa bila bi oko 5,5 milijardi evra (tolika je bila vrednost ukupne agrarne proizvodnje u 2019. godini). Sad se u Srbiji proizvodi najviše 440.000 tona vrsta svih mesa i troši po stanovniku oko 35 kilograma. Pre dve i po decenije Srbija je proizvodila po stanovniku 650.000 tona mesa i trošila po stanovniku 65 kilograma.
Partnerske investicije u proizvodnji svinjskog i živinskog mesa bi trebalo tražiti u saradnji sa Kinom, Rusijom i EU. Proizvodnju goveđeg i živinskog mesa treba organizovati u saradnji sa bivšim nesvrstanim svetom (Ujedinjenim Arapskim Emiratima) i Evropskom unijom. U Srbiji nam je katastrofalno stanje u stočarstvu (nalazi se na nivou 1910. godine), nestaju nam sela, ostaju prazne kuće, prazne staje… Četiri decenije stočarstvo ima godišnji pad proizvodnje od dva do tri odsto! Oni koji su do sada tovili stoku, to uglavnom rade samo za lične potrebe. Posledica takve agrarne politike je da stočarstvo u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede učestvuje tek nešto više od 30 odsto. Cilj je da to bude više od 60 odsto.
Mi se sad hvalimo sa izvozom hane (čitaj sirovina) u vrednosti od 3,6 milijardi dolara godišnje (2019. godine) i suficitom od oko 1,2 milijarde dolara. Godišnje nam umre više nego što se rodi, blizu 40.000 ljudi i još 40.000 mladih, prosečno svake godine ode u svet trbuhom za kruhom. Poslednjih godina i po 60.000 mladih, školovanih, sa kartom u jednom pravcu. A, školovanje svakog od njih koštalo je državu po 300.000 evra… Uložen novac, koji odlazi da služi drugima. Za vreme korona virusa u zemlju se vratilo 400.000 njih, želja nam je da deo i ostane. Kada bi Srbija imala više stanovnika (sad je oko 6,5 miliona), ne bi imali dovoljno hrane ni za sebe, a da se i ne govori o izvozu. Na to nas je upozorio i FAO. Jer, ukoliko se nastavi ekstenzivna proizvodnja Srbija će od izvoznika postati uvoznik hrane. Slično je i sa hlebom. Jer u poslednjih deset godina prosečna potrošnja hleba i peciva po glavi stanovnika u Srbiji smanjena je sa 101,5 kilograma na 83,71 kilogram. Dakle, manja je za 17,79 kilograma ili za 17,73 odsto. Takva potrošnja je na nivou Nemačke danas! E, po tom, bar smo tu u korak sa Evropom.
Proizvodnju pšenice u Srbiji treba stabilizovati na 600.000 hektara da bi se godišnje dobijalo oko tri miliona tona pšenice. Polovina je potrebna za sopstvene ishranu stanovništva i rezerve, a polovina će moći da se izvozi.Tom cilju smo se približili 2019. godine., kada je proizvedeno 2,55 miliona tona. Ipak, koliko je sve to malo, najbolje govori podatak Holandije koja je veličine Vojvodine (ima oko 1,6 miliona hektara poljoprivrednih površina) i izvozi hrane za 94 milijarde dolara godišnje!
Globalno posmatrano poljoprivrednu proizvodnju na teritoriji Republike Srbije treba organizovati u okviru tri velika regiona, pa obaviti i regionalizciju i to:
• Ravničarski region sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, koja bi obuhvatala područja do 250 metara nadmorske visine, a činila bi ga teritorija AP Vojvodine, Mačve, Pomoravlja, Stiga i Posavine;
• Brdski region koga bi činilo područje centralnog dela Republike Srbije sa poljoprivrednim površinama na nadmorskoj visini od 250 do 600 metara;
• Brdsko-planinski region koga bi činile poljoprivredne površine iznad 600 metara nadmorske visine;
Radi racionalnog korišćenja raspoloživih prirodnih potencijala u narednom periodu neophodno je regionalizovati poljoprivrednu proizvodnju na sledeći način:
• Ravničarski region – u ovom regionu bi se obavljala intenzivna proizvodnja:
• žita;
• industrijskog bilja;
• povrća, izuzev krompira;
• semenska proizvodnja žita i industrijskog bilja;
• intenzivna proizvodnja u svinjarstvu ;
• intenzivna proizvodnja u živinarstvu;
• Brdski region – u ovom regionu bi se obavljala sledeća proizvodnja:
• poluintenzivna proizvodnja žita za govedarsku i ovčarsku proizvodnju;
• ograničena proizvodnja industrijskog bilja;
• intenzivna proizvodnja u govedarstvu – meso, mleko;
• intenzivna proizvodnja u ovčarstvu – meso;
• intenzivna proizvodnja u voćarstvu, a posebno:
• šljive;
• maline;
• jagode;
• kupine;
• višnje;
• jabuke;
• kruške;
• Brdsko – planinski region – u ovom regionu prvenstveno treba iskoristiti raspoložive prirodne resurse – pašnjake i livade, poluintenzivnom proizvodnjom u ovčarstvu, kozarstvu i govedarstvu, uz plantažnu proizvodnju i sakupljanje i doradu lekovitog bilja i šumskih plodova, a kao alternativnu delatnost organizovati korišćenje i eksploataciju šumskog bogatstva, uz istovremeno i njegovu obnovu.
Prikazan model predstavlja grubu podelu koja treba da omogući racionalno korišćenje raspoloživih resursa za obavljanje poljoprivredne proizvodnje. Istovremeno, neophodna je intenzivna saradnja i dopuna proizvodnih programa između regiona, posebno u delu racionalnog korišćenja koncentrovane i kabaste stočne hrane namenjene razvoju stočarstva, pre svega, govedarske i ovčarske proizvodnje. To podrazumeva saradnju između ravničarskog i brdskog regiona u podeli rada u tovu junadi i proizvodnji junećeg mesa namenjenog izvozu, kao i eventualnu saradnju u proizvodnji ovčijeg mesa namenjenog izvozu, za šta postoje potencijali u zemljama Bliskog istoka. Da nešto nije u redu na ovom polju najbolje govore primeri da svet traži junetinu, ali kada je ima, a sad naši menadžeri nisu sposobni da nađu kupce. Sad se nudi 10.000 junadi, a ako se budu duže tovili, umesto boljitka to će doneti samo gubitke. Takođe ovih dana je stigla i vest da stočari na Staroj planini imaju u ponudi i 10.000 jagnjadi za prodaju pa i one čekaju kupce. A, zemlje bivšeg nesvrstanog sveta, čekaju baš takve proizvode iz Srbije, zemlje se oni dobijaju hranu bez GMO, ali nema ekonomskih diplomata i menadžera, koji bi to mogli da prodaju.
Stočari na mukama
Staroplaninski stočari, čija je ponuda ovog proleća oko 10.000 jaganjaca, na pravim su mukama. Potražnja za pirotskom jagnjetinom gotovo da i ne postoji: kafane i restorani ne rade, veliki klaničari još i ne pomišljaju da krenu u otkup, pa je pitanje kako će pastiri ekonomski izdržati ovu godinu, ali i naredne. Otuda ne čudi apel iz Gradskog štaba za vanredne situacije koji pojednostavljeno glasi: Kupujte pirotsku jagnjetinu! Goran Popović, pomoćnik gradonačelnika za poljoprivredu u Pirotu, kaže da niko nije mogao da predvidi šta će se desiti, ali ono što se dešava ostaviće dugoročne posledice na stočarstvo. Sitni ugostitelji i restorani ne rade, veliki klaničari, koji bi jagnjetinu mogli da plasiraju preko trgovinskih lanaca, ćute i ne otkupljuju jagnjad, pa su stočari u bezizlaznoj situaciji. Sada svega toga nema, uprkos ceni od 250 do 300 dinara po kilogramu žive mere. Ta cena je za nekih 50 dinara niža nego lane i pitanje je kako će se ovčari i sa njom uklopiti. Problem, je i slaba prodaja mleka i mlečnih proizvoda, zbog čega su i mlekare, ali i vlasnici krava dovedeni u nezgodnu situaciju. Prodaja ovih proizvoda je drastično pala, pa mlekari ne mogu da isplate preuzete količine mleka, zbog čega su obustavili otkup.
Ako Srbija krene u ostvarenje ove reindustrijalizacije agrara i ukupne privrede u ovoj delatnosti, model strukture proizvodnje u poljoprivredi i industriji za potrebe podmirenja sopstvenih potreba ishrane naroda i stalnog izvoza (koji je trebao 2020. godine da bude pet, a za desetak godina da dostigne 10 milijardi dolara godišnje), doživeće korenite promene. Sve ovo će predstavljati našu neostvarenu realnost. Ali, za to je potrebna politička odluka i volja u vrhu zemlje, a onda će lokalne samouprave to da sprovode u delo!
Faktori snažnog, realnog rasta, vrednosti agrarne proizvodnje i izvoza obuhvataju finalizaciju mesa, voćarstvo, povrtarstvo, proizvodnju i preradu industrijskog bilja i mleka. U proizvodnji mesa, voća i povrća faktor vrednosne multiplikacije iznosi više desetina u odnosu na žitarice. Na osnovu svega i sadašnjih cena na svetskim berzama, posebno kada je u padu cena žitarica, njihovu proizvodnju treba da svedemo na 25 do 30 odsto ukupnih površina u zemlji.
Za sprovođenje ovakve politike, nju treba da usvoji Skupština Srbije, pa će onda biti obavezujuća za svaku novu vladu i svakog novog ministra da je sprovodi. Za njeno sprovođenje ministar treba da dobije i dva mandata da bi bilo rezultata. Jer, dosadašnje agrarna politika je bila pogrešna, a dokaz toga je da je agrar od 2000. do 2020. godine vodi čak 13 ministara, a umesto rasta uglavnom imamo stagnaciju i pad proizvodnje. Rast proizvodnje u agraru Srbije za poslednje tri decenije je samo 0,45 odsto! Od demokratskih promena 2000. godine taj rast je samo 0,6 odsto godišnje. Najbolji dokaz je činjenica da je u 2019. godini umesto planiranog i željenog rasta, od 9,1 ili nešto blaže 6,1 odsto (kako piše u validnoj strategiji razvoja od 2014. do 2024. godine) ostvaren pad od 0,1 odsto!
Ako bi sve ovo primenili u praksi Srbija bi za pola decenije imala:
• PROIZVODNJU POVRŠINE/ha VREDNOST U 000/e
( cene iz 2015. – oko)
• Žitarica 1.900.000 2.500.000
• Uljarice, šeć. repa 403.000 550.000
• Krompir 75.000 800.000
• Grožđe i vino 55.000 550.000
• Voće 376.000 3.030.000
• Povrće 151.000 1.220.000
• Krmno bilje 346.000 350.000
• Proizvodnja mesa 650.000 tona 3.500.000
• Mleko 1.442.000.000 tona 550.000
Kada bi Srbija stvorila i vodila agrarnu politiku po ovim parametrima, imala bi snažan ekonomski rast, produktivno zapošljavanje u novim prerađivačkim kapacitetima i masovnu zaposlenost po raznim osnovama u seoskim sredinama kao i povećanje kupovne moći stanovništva. Sve to prioritetno zavisi od strukovnih partnerskih investicija koje će povećati obimna ulaganja u primarnu poljoprivrednu proizvodnju i prehrambenu industriju uz istovremeno osiguran izvoz na velika tržišta hrane. A, njih ima na svim stranama.Samo da se vrati zemljama bivšeg nesvrstanog sveta na kojem se obrne vrednost trgovine u hrani od 650 miliona dolara, obezbedila bi prodaju u narednim vekovima. U tim zemljama na rukovodećim mestima su ljudi koji su završili fakultete u zemljama bivše SFRJ. Za vreme bivše Jugoslavije ove je fakultete završilo 32.000 ljudi iz nesvrstanog sveta. Deo njih danas se nalazi na rukovodećim mestima i kada dolaze u Srbiju, sećaju se tih vremena, hoće da govore srpski, spremni su da pomognu. Hoće da ulažu i kupuju hranu proizvedenu na ovim prostorima. To se video prošle godine kada smo u Turku izvezli oko 3.600 tona junećeg mesa. Svima je tona plaćana po 3.900 evra, a samo Srbiji je to je bilo 34 odsto ili oko 5.400 evra po toni. Obrazloženje je da se stoka u Srbiji hranila prirodno, bez GMO hrane. To nismo iskoristili da bi dugoročno trasirali put za izvoz junetine. Taj izvoz omogućavao nam je da napunimo prazne staje u Srbiji, a ima ih oko 200.000 (jer ima 50.000 praznih kuća bez vlasnika i na njih 150.000 piše da trenutno u njima niko ne živi). To bi onda značilo da imamo i više junetine za sopstvenu ishranu, da imamo prirodnog đubriva za njive. Jer, ako toga ne bude, od žitnice Vojvodine stvorićemo pustinju. Ne afričku, već našu domaću, srpsku, po prinosima! Istovremeno nauka je stvorila visokorodne sorte i hibride ((više od 1.500), ali oni daju rekordne rezultate i prinose u zemljama gde se izvoze semena, ali kod nas oni stagniraju već tri decenije.