АГРАРНИ ПОГЛЕДИ -Били испред Америке
У свету се данас и развој једне земље мери ако се упореди број становника и свиња. Средње развијена земља треба да има на сваког сановника по једну свињу! Србија има мање од 2,7 милиона свиња званично, а то значи тек на три становника по једну. Сад, када се у земљу вратило око 400.000 људи са привременог рада у иностранству у Србији има око седам милиона становника. Данска са шест милиона становника произведе годишње 32 милиона товљеника. Дакле у њој постоје пет свиња по становнику. Карактеристика је неразвијених земаља ако по једном становнику постоји по једна свиња! Најбољи доказ стања где се данас налазимо су подаци да смо не тако давно (1866. године) по броју свиња на 1.000 становника били испред САД. Србија је некада била убедљиво свињарски најразвијенија земља света. Данас нам је место међу неразвијеним земљама Африке. Најбољи доказ о томе су си сачувана документа у архивама две земље.
У Државопису Србије, свеска 4, обрађен је попис кућевне стоке у Србији из 1866. године. Србија је тада била напреднија него данас, јер је спадала у групу од двадесетак земаља које су уопште имале државну статистику, а све да би се њено људство и стока и остала економија што више и брже развијале и множиле. У Србији је још увек владала „грабежна привреда“ јер се трошила „отчевина од праотаца у густим шумама наслеђена“. Последице овог дивљег запада биле су катастрофалне у погледу смањивања површина под шумама, сиромашења квалитета земљишта и драстичног пада броја свиња, а којима је финансиран устанак против Турака и избављење из вишевековног ропства.
Број становника Србије је између 1859. и 1866. године повећан је са 1.083 хиљада на 1.216 хиљада (18.887 годишње, пола од садашње динамике смањивања), а број свиња смањен је са 1.774 хиљада на 1.291 хиљада, те је број свиња на 1000 становника смањен са 1.637 на 1.061.
Ипак, и при овом драстичном смањењу односа свиње-људи Србија је била испред Сједињених Америчких Држава као убедљиво свињарски најразвијенија земља.
Година пописа /Укупно Долази на 100.000 житеља /Житеља – Свиња
Влашка и Молдавија 1859 3.867.000 1.088.737 28.155
Пиринејско полуострво 1865 19.574.000 5.178.588 26.456
Аустрија 1857 31.693.000 7.807.242 24.634
Пруска 1867 23.971.000 4.875.114 20.338
Немачка 1861 14.268.000 2.737.204 19.184
Француска 1866 38.068.000 5.889.624 15.471
Италија 1866 26.474.000 3.996.442 15.096
Русија 1856 73.339.000 10.180.527 13.787
Скандинавске земље 1865 7.555.000 857.674 11.352
Велика Британија 1868 30.518.000 3.189.167 10.450
Белгија 1856 4.530.000 458.418 10.119
Холандија 1865 3.697.000 366.680 9.918
Грчка 1865 1.378.000 55.776 4.048
Европа 281.502.000 46.985.354 16.691
Србија 1866 1.216.000 1.291.164 106.084
Босна и Бугарска 1867 3.320.000 876.205 26.392
Северна Америка 1866 31.720.000 31.555.267 99.480
??? 1866 34.506.000 13.616.876 39.480
Што се тиче осталих кућевних животиња ствари су стајале овако:
Коњима најбогатије биле су САД и Русија, по 22.000 на 1000 житеља, а од Србије су боље стајале Влашка и Молдавија, Скандинавске земље, Аустрија, Француска и Босна и Бугарска.
Већи број говеда од Србије (60.873) имала је само Северна Америка (80.831), а Србија је била напреднија и од Скандинавских земаља (57.270). Зли расистички језици би рекли да су тамо били бољег квалитета. Крава музара у Србији је било 200 на 1000 говеда док је у Европи просек био 464, што значи да су тамо више експлоатисане док су наше уживале у слободи.
Оваца је одувек било више у Босни и у Бугарској (228.174) него у Србији (220.174). Али смо и овде били убедљиво испред свих земаља са статистичким подацима.
Грчка је била најбогатија козама (173.570), далеко испред Србије (37.044) на другом месту, која је опет била далеко испред Пиринејског полуострва (27.925) на трећем месту.
И тако, Србије је пре 150 година била веома упоредива са САД-ом као атрактивна локација за насељавање и са неограниченим могућностима за богаћење, уколико се хтело радити. И данас је Србија препознатљива у свету по одливу мозгова, јер из ње годишње оде 60.000 младих и школованих са картом у једном правцу.
Реиндустријализација и нова прехрамбена индустрија
Дакле, пољопривреди је потребна нова реиндустријализација, за превазилажење садашњег стања. Нужна је нова прехрамбена индустрија. Потребна су нам стратешка улагања. Њих је тешко пронаћи из света, јер од 2000. године до данас, од укупног уласка страних директних инвестиција у земљу, у аграр је ишло само 0,6 до 1,7 одсто! То је резултат што пољопривреда представља неатрактивну делатност чак и за странце. Морамо се уздати у себе и у своје ,,кљусе“, домаће инвеститоре и могућности. А, СДИ од тада до 2020. године кретале су се од 1,8 до 3,8 милијарди долара колико се политичари Србије хвале да је стигло у 2019. години.
Потребно је изградити пет нових кланица за товљенике у Србији. За унапређење извоза говеђег меса, за кога имамо купце, треба обезбедити коришћење преко 1,4 милиона хектара пашњака и ливада годишње, на којима би се товило око 200.000 јунади годишње (сад их имамо само 15.000-20.000). За клање тих 200.000 јунади, који би се товили у брдским регионима потребно је изградити, такође неколико нових кланица. Годишње сад производимо до 76.000 тона јунећег меса и трошимо по становнику четири килограма. Дакле, нема га довољно ни за домаћу потрошњу, а да и не говоримо извозу. Поред тога треба пројектовати могућност за производњу 200.000 тона живинског меса годишње (сад производимо око 80.000 тона). За то је потребно изградити четири нове кланице капацитета од по 50.000 тона.
Реализацијом ових пројеката остварио би се нови обим производње од свих врста меса од око 640.000 тона годишње. Нова вредност производње овог меса била би око 5,5 милијарди евра (толика је била вредност укупне аграрне производње у 2019. години). Сад се у Србији производи највише 440.000 тона врста свих меса и троши по становнику око 35 килограма. Пре две и по деценије Србија је производила по становнику 650.000 тона меса и трошила по становнику 65 килограма.
Партнерске инвестиције у производњи свињског и живинског меса би требало тражити у сарадњи са Кином, Русијом и ЕУ. Производњу говеђег и живинског меса треба организовати у сарадњи са бившим несврстаним светом (Уједињеним Арапским Емиратима) и Европском унијом. У Србији нам је катастрофално стање у сточарству (налази се на нивоу 1910. године), нестају нам села, остају празне куће, празне стаје… Четири деценије сточарство има годишњи пад производње од два до три одсто! Они који су до сада товили стоку, то углавном раде само за личне потребе. Последица такве аграрне политике је да сточарство у бруто домаћем производу пољопривреде учествује тек нешто више од 30 одсто. Циљ је да то буде више од 60 одсто.
Ми се сад хвалимо са извозом хане (читај сировина) у вредности од 3,6 милијарди долара годишње (2019. године) и суфицитом од око 1,2 милијарде долара. Годишње нам умре више него што се роди, близу 40.000 људи и још 40.000 младих, просечно сваке године оде у свет трбухом за крухом. Последњих година и по 60.000 младих, школованих, са картом у једном правцу. А, школовање сваког од њих коштало је државу по 300.000 евра… Уложен новац, који одлази да служи другима. За време корона вируса у земљу се вратило 400.000 њих, жеља нам је да део и остане. Када би Србија имала више становника (сад је око 6,5 милиона), не би имали довољно хране ни за себе, а да се и не говори о извозу. На то нас је упозорио и ФАО. Јер, уколико се настави екстензивна производња Србија ће од извозника постати увозник хране. Слично је и са хлебом. Јер у последњих десет година просечна потрошња хлеба и пецива по глави становника у Србији смањена је са 101,5 килограма на 83,71 килограм. Дакле, мања је за 17,79 килограма или за 17,73 одсто. Таква потрошња је на нивоу Немачке данас! Е, по том, бар смо ту у корак са Европом.
Производњу пшенице у Србији треба стабилизовати на 600.000 хектара да би се годишње добијало око три милиона тона пшенице. Половина је потребна за сопствене исхрану становништва и резерве, а половина ће моћи да се извози.Том циљу смо се приближили 2019. године., када је произведено 2,55 милиона тона. Ипак, колико је све то мало, најбоље говори податак Холандије која је величине Војводине (има око 1,6 милиона хектара пољопривредних површина) и извози хране за 94 милијарде долара годишње!
Глобално посматрано пољопривредну производњу на територији Републике Србије треба организовати у оквиру три велика региона, па обавити и регионализцију и то:
• Равничарски регион са интензивном пољопривредном производњом, која би обухватала подручја до 250 метара надморске висине, а чинила би га територија АП Војводине, Мачве, Поморавља, Стига и Посавине;
• Брдски регион кога би чинило подручје централног дела Републике Србије са пољопривредним површинама на надморској висини од 250 до 600 метара;
• Брдско-планински регион кога би чиниле пољопривредне површине изнад 600 метара надморске висине;
Ради рационалног коришћења расположивих природних потенцијала у наредном периоду неопходно је регионализовати пољопривредну производњу на следећи начин:
• Равничарски регион – у овом региону би се обављала интензивна производња:
• жита;
• индустријског биља;
• поврћа, изузев кромпира;
• семенска производња жита и индустријског биља;
• интензивна производња у свињарству ;
• интензивна производња у живинарству;
• Брдски регион – у овом региону би се обављала следећа производња:
• полуинтензивна производња жита за говедарску и овчарску производњу;
• ограничена производња индустријског биља;
• интензивна производња у говедарству – месо, млеко;
• интензивна производња у овчарству – месо;
• интензивна производња у воћарству, а посебно:
• шљиве;
• малине;
• јагоде;
• купине;
• вишње;
• јабуке;
• крушке;
• Брдско – планински регион – у овом региону првенствено треба искористити расположиве природне ресурсе – пашњаке и ливаде, полуинтензивном производњом у овчарству, козарству и говедарству, уз плантажну производњу и сакупљање и дораду лековитог биља и шумских плодова, а као алтернативну делатност организовати коришћење и експлоатацију шумског богатства, уз истовремено и његову обнову.
Приказан модел представља грубу поделу која треба да омогући рационално коришћење расположивих ресурса за обављање пољопривредне производње. Истовремено, неопходна је интензивна сарадња и допуна производних програма између региона, посебно у делу рационалног коришћења концентроване и кабасте сточне хране намењене развоју сточарства, пре свега, говедарске и овчарске производње. То подразумева сарадњу између равничарског и брдског региона у подели рада у тову јунади и производњи јунећег меса намењеног извозу, као и евентуалну сарадњу у производњи овчијег меса намењеног извозу, за шта постоје потенцијали у земљама Блиског истока. Да нешто није у реду на овом пољу најбоље говоре примери да свет тражи јунетину, али када је има, а сад наши менаџери нису способни да нађу купце. Сад се нуди 10.000 јунади, а ако се буду дуже товили, уместо бољитка то ће донети само губитке. Такође ових дана је стигла и вест да сточари на Старој планини имају у понуди и 10.000 јагњади за продају па и оне чекају купце. А, земље бившег несврстаног света, чекају баш такве производе из Србије, земље се они добијају храну без ГМО, али нема економских дипломата и менаџера, који би то могли да продају.
Сточари на мукама
Старопланински сточари, чија је понуда овог пролећа око 10.000 јагањаца, на правим су мукама. Потражња за пиротском јагњетином готово да и не постоји: кафане и ресторани не раде, велики кланичари још и не помишљају да крену у откуп, па је питање како ће пастири економски издржати ову годину, али и наредне. Отуда не чуди апел из Градског штаба за ванредне ситуације који поједностављено гласи: Купујте пиротску јагњетину! Горан Поповић, помоћник градоначелника за пољопривреду у Пироту, каже да нико није могао да предвиди шта ће се десити, али оно што се дешава оставиће дугорочне последице на сточарство. Ситни угоститељи и ресторани не раде, велики кланичари, који би јагњетину могли да пласирају преко трговинских ланаца, ћуте и не откупљују јагњад, па су сточари у безизлазној ситуацији. Сада свега тога нема, упркос цени од 250 до 300 динара по килограму живе мере. Та цена је за неких 50 динара нижа него лане и питање је како ће се овчари и са њом уклопити. Проблем, је и слаба продаја млека и млечних производа, због чега су и млекаре, али и власници крава доведени у незгодну ситуацију. Продаја ових производа је драстично пала, па млекари не могу да исплате преузете количине млека, због чега су обуставили откуп.
Ако Србија крене у остварење ове реиндустријализације аграра и укупне привреде у овој делатности, модел структуре производње у пољопривреди и индустрији за потребе подмирења сопствених потреба исхране народа и сталног извоза (који је требао 2020. године да буде пет, а за десетак година да достигне 10 милијарди долара годишње), доживеће корените промене. Све ово ће представљати нашу неостварену реалност. Али, за то је потребна политичка одлука и воља у врху земље, а онда ће локалне самоуправе то да спроводе у дело!
Фактори снажног, реалног раста, вредности аграрне производње и извоза обухватају финализацију меса, воћарство, повртарство, производњу и прераду индустријског биља и млека. У производњи меса, воћа и поврћа фактор вредносне мултипликације износи више десетина у односу на житарице. На основу свега и садашњих цена на светским берзама, посебно када је у паду цена житарица, њихову производњу треба да сведемо на 25 до 30 одсто укупних површина у земљи.
За спровођење овакве политике, њу треба да усвоји Скупштина Србије, па ће онда бити обавезујућа за сваку нову владу и сваког новог министра да је спроводи. За њено спровођење министар треба да добије и два мандата да би било резултата. Јер, досадашње аграрна политика је била погрешна, а доказ тога је да је аграр од 2000. до 2020. године води чак 13 министара, а уместо раста углавном имамо стагнацију и пад производње. Раст производње у аграру Србије за последње три деценије је само 0,45 одсто! Од демократских промена 2000. године тај раст је само 0,6 одсто годишње. Најбољи доказ је чињеница да је у 2019. години уместо планираног и жељеног раста, од 9,1 или нешто блаже 6,1 одсто (како пише у валидној стратегији развоја од 2014. до 2024. године) остварен пад од 0,1 одсто!
Ако би све ово применили у пракси Србија би за пола деценије имала:
• ПРОИЗВОДЊУ ПОВРШИНЕ/ха ВРЕДНОСТ У 000/е
( цене из 2015. – око)
• Житарица 1.900.000 2.500.000
• Уљарице, шећ. репа 403.000 550.000
• Кромпир 75.000 800.000
• Грожђе и вино 55.000 550.000
• Воће 376.000 3.030.000
• Поврће 151.000 1.220.000
• Крмно биље 346.000 350.000
• Производња меса 650.000 тона 3.500.000
• Млеко 1.442.000.000 тона 550.000
Када би Србија створила и водила аграрну политику по овим параметрима, имала би снажан економски раст, продуктивно запошљавање у новим прерађивачким капацитетима и масовну запосленост по разним основама у сеоским срединама као и повећање куповне моћи становништва. Све то приоритетно зависи од струковних партнерских инвестиција које ће повећати обимна улагања у примарну пољопривредну производњу и прехрамбену индустрију уз истовремено осигуран извоз на велика тржишта хране. А, њих има на свим странама.Само да се врати земљама бившег несврстаног света на којем се обрне вредност трговине у храни од 650 милиона долара, обезбедила би продају у наредним вековима. У тим земљама на руководећим местима су људи који су завршили факултете у земљама бивше СФРЈ. За време бивше Југославије ове је факултете завршило 32.000 људи из несврстаног света. Део њих данас се налази на руководећим местима и када долазе у Србију, сећају се тих времена, хоће да говоре српски, спремни су да помогну. Хоће да улажу и купују храну произведену на овим просторима. То се видео прошле године када смо у Турку извезли око 3.600 тона јунећег меса. Свима је тона плаћана по 3.900 евра, а само Србији је то је било 34 одсто или око 5.400 евра по тони. Образложење је да се стока у Србији хранила природно, без ГМО хране. То нисмо искористили да би дугорочно трасирали пут за извоз јунетине. Тај извоз омогућавао нам је да напунимо празне стаје у Србији, а има их око 200.000 (јер има 50.000 празних кућа без власника и на њих 150.000 пише да тренутно у њима нико не живи). То би онда значило да имамо и више јунетине за сопствену исхрану, да имамо природног ђубрива за њиве. Јер, ако тога не буде, од житнице Војводине створићемо пустињу. Не афричку, већ нашу домаћу, српску, по приносима! Истовремено наука је створила високородне сорте и хибриде ((више од 1.500), али они дају рекордне резултате и приносе у земљама где се извозе семена, али код нас они стагнирају већ три деценије.