Вода добар слуга, зао господар
Највећа мртва инвестиција у Европи је хидросистем ДТД. Обухвата 960 километара каналске мреже, 24 регулационе и пет сигурносних устава, шест црпних станица и 84 моста
У Републици Србији у 2018. години наводњавана су само 46.823 хектара пољопривредних површина, што је за седам одсто мање него у 2017. години, саопштио је Републички завод за статистику почетком ове године. Дакле, наводњава се мање од 1,5 одсто обрадивих површина, а у свету је то чак 17 одсто. У Србији се наводњавају оранице и баште (95,3 одсто) и оне имају највећи удео у укупно наводњаваним површинама, а следе воћњаци (са 4,3 одсто) и остале пољопривредне површине (са уделом од 0,4 одсто). Наводњавањем је у 2018. години укупно захваћено 54.540 кубних метара воде, што је за 27,5 одсто мање него у 2017. години. Највише воде црпело се из водотокова – 88,3 одсто, док су преостале количине захваћене из подземних вода, језера, акумулација и из водоводне мреже. Најзаступљенији тип наводњавања било је орошавање. Од укупне површине орошавањем се наводњавало 93,9 одсто површине, капањем шест одсто, а површински се наводњавало свега 0,1 одсто њива. У сушним годинама вода се показала као добар слуга, али је и зао господар, кад је има превише.
Протеклих деценија владало је мишљење да се наводњава бар 100.000 хектара. У свакој сушној години штете од суша буду веће од по милијарду долара. Тако је у Србији било 2003, 2005, затим 2012, па 2017. године, кад је штета била 1,5 милијарди долара, уз пад производње од 10,7 одсто. Лоша ће бити и 2019. година. За новац који само у једној години однесе суша, могли би се изградити системи за наводњавање.
Научници су забринути за судбину пољопривреде у Србији, поготово сточарства, које годишње опада по стопи од два до три одсто. Доказ вишедеценијског уништавања сточарства је да оно у годишњем бруто производу аграра учествује у Србији са 30 одсто, док то у свету није мање од 60 одсто. Сад је почело да се гради 18 система за наводњавање у Војводини. То је добро. Али уколико хитно у стајама не буде најмање 100.000 грла говеда, биће већа штета него корист. Јер, ако у наредних пола века будемо заливали плодне оранице, чији квалитет земљишта стално опада (сад у земљишту имамо мање од три одсто хумуса), а не буде природног ђубрива, од житнице земље, по приносима, створићемо пустињу.
Да се у Србији не користи природно богатство вода, али ни оно што је човек створио, најбољи доказ је хидросистем ДТД. Ако је газдовање водама једно од основних мерила цивилизације, онда не треба да чуди то што је бечком двору 1791. године било потребно само десет дана да одобри план инжењера Јожефа Киша о спајању Дунава са Тисом, каналом дугим 100 километара. Канал је требало да скрати водени пут између те две реке за 260 километара, а изнад свега „да оцеди” плодну бачку земљу. План је двору упућен 12. децембра, а разматран је и повољно оцењен 22. децембра исте године. Канал Дунав–Тиса–Дунав, познатији као Франц Јозефов или Велики бачки канал, почео је да се гради 1793. године, а пуштен је у рад 1802. године.
Тада је то био највећи захват у Југоисточној Европи, на којем је 150 година касније, 1947. године, зачета идеја о премрежавању читаве војвођанске равнице. Јер, Никола Мирков, идејни творац Хидросистема ДТД, схватао је режим као „живи организам”. Канал је пуштен у рад 1977. године. Данас обухвата 960 километара каналске мреже, 24 регулационе и пет сигурносних устава, 16 малих и шест великих црпних станица и 84 моста. У току његове изградње ископано је 135 милиона кубика земље и уграђено пола милиона тона кубика бетона. Данас у њему има око 15 милиона кубика муља који треба да се очисти. Процењује се да је тада у канал уложено укупно око милијарду долара.
То је данас највећа мртва инвестиција у Европи. Потребно га је оживети како би њиме пловили бродови и заливале се њиве у Војводини, где има 1,7 милиона хектара ораница. Дакле, ако се узме да у Војводини има 22.000 километара под каналском мрежом, ако би са једне и друге стране канала обухватили по 100 метара, може се наводњавати 44.000 хектара. Циљ његове изградње био је да одводи сувишне воде са милион хектара и да наводњава 500.000 хектара. Прву функцију је испуњавао све до 2005. године, а другу није никада.
Аутор: Бранислав Гулан
(Члан Научног друштва економиста Србије и публициста)
фотографија: википедија