RASHIVANJE-reč kritike

Na samom zalasku 162. sezone u Srpskom narodnom pozorištu, prvi put se uživo izvela koreodrama Rašivanje. Na programu koji je svaki posetilac dobio pre ulaska na Kamernu scenu u subotu 10. juna 2023., pisalo je:

RASHIVANJE – živa instalacija, koreodrama, nastala je kao odgovor na nemogućnost umetničkog izražavanja 2020. Iste godine predstava koja je snimljena u Kulturnoj stanici „Svilara“ u Novom Sadu, na portalu ove kulturne stanice je pušten link snimka predstave i za samo dva dana koliko je trajalo emitovanje za publiku, predstava je imala 13.500 pregleda. Uživo, na Kamernoj sceni gde je gledalište bilo ispunjeno do poslednjeg mesta, ova koreodrama nas je vodila kroz elemente mitskog i epskog, kao kroz prošlost koja se doživljava u sadašnjosti a kroz preispitivanje i samopronalaženje.

Idejni tvorac i scenograf Suzana Rudić kroz svoj tekst kazuje da su reči izgubile vrednost, dok telo ipak teže može da slaže. Po njenom mišljenju reči su u svakodnevnom životu sve češće vid manipulacije i raznih varki, a ono što se želi reći često je potisnuto, usled čega se stvaraju nataložene emocije za koje se traži način za njihovo oslobađanje. Telo trpi, ali govori istinu. Ove reči, svakako su bile dovoljne da se u njih uklopi koreograf Saša Krga, nekad profesionalni baletski igrač u Baletu Srpskog narodnog pozorišta, koji je proveo deset godina igrajući u kompletnom baletskom, operskom i dramskom repertoaru u saradnji sa brojnim pedagozima, kompozitorima i koreografima iz zemlje i inostranstva. Uz njegovo ime u afiši stoji da je Saša Krga radio i kostim i režiju što je u ovakvim projektima neizostavno. I vidi se. Kretnje koje su režijski deo posla, vodile su izvođače smišljeno, svetlosne promene odvijale su se u skladu sa prelazima na određenu temu, a sveukupna radnja uklopljena je uz muziku. Nije nikakvo iznenađenje videti sliveni sklop pokreta i svih koraka koje je Saša povezao svojim darom za igru. I spori i brzi igrački elementi tekli su jedan za drugim i stapali se u povezane linije prijemčive za oko gledaoca. I mirne kretnje po sceni su koreografija ili se to još zove i scenski pokret, ali nijedan korak nije prazan, suvišan ili slučajan, svaki je biran sa smislom i porukom. Saša je odabrao pokrete primerene kazivanju na pesmu „Gradovi“ autorke Suzane Rodić, koju govori Rada Stevanović, na pesmu istog naziva koju na japanskom govori Hioraki Matsušita u prevodu Nade Vitić, i za pevački glas Tatjane Valjevac pesme „Što te nema“, koju pamtimo da je nekada izvodila Jadranka Stojaković*.

Izbor muzike je raznolik, ali su klavirske kompozicije veoma talentovanog kompozitora i sjajnog pijaniste Dimitrija Beljanskog, vođene inspirativnim instrukcijama Saše Krge, ipak ona prijatnost na koju reaguju svi prisutni. Dimitrije Beljanski je završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu na odseku za kompoziciju u klasi profesora Zorana Mulića, a kao odličan pijanista bio je pod mentorstvom pijanistkinje Branke Parlić i postao baletski korepetitor* u Baletu SNP-a. Nekoliko numera za koje je bilo potrebno dodati različite zvuke i aranžman uradio je Veljko Cvetić, a sveukupno se uz note i koreografija uklopila donoseći pravi pozorišni doživljaj. Veljko Cvetić potpisuje i numeru pod nazivom Ritual, dinamičnu muziku koja se pojavljuje posle jedne scene Diskoteka. U svakom dobrom muzičkom komadu, Saša Krga je čuo prizvuk i narodne izvorne pesme, kao što je, na primer, ona u nacionalnom baletu Ohridska legenda Stevana Hristića ili ona koja se javlja u Vltavi Bedžiha Smetane. Kroz raščlanjenje i povratak korenima on je želeo da jedna kompozicija na tekst pesme Alekse Šantića „Što te nema“ ima osnovu, protkanu kroz DNK ljudi sa prostora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. I u pesmi „Gradovi“ Suzane Rudić, ona kaže: „U gradove, modrije od kiše, ponekad se vratim da čujem nokturno blede mesečine, osuđujem paučinu što je paučina.“ Verovanje, da je želja za migracijom odraz ličnog nezadovoljstva, iskorišćeno je za libreto u svrhu stvaranja savremenog neverbalnog pozorišta koje priča priču kroz pokret i ritam. Dala je smernice, kao vajarka, i izrazila želju da se pokaže koliko smo spremni da se iscrpimo i suočimo sa iscrpljenošću. Otvorila je pitanje povezivanja publike sa glumcima, a u uzor joj je bio Jernej Lorencije, koji u svojim predstavama koristi elemente iz prošlosti. Za razliku od Lorencija, Suzana u ovom mediju, kao polazište rada i umesto epa,  koristi ličnu pesmu u koju je utkala emociju i detinjstvo prožeto čestim selidbama.

Tokom 45 minuta trajanja predstave, vratolomne podrške, igračke bravure i neprekidno prisustvo na sceni, uz očigledan napor izvela je izuzetna mešovita petorka: Anđela Pećinar, diplomirana u klasi Jasne Đuričić, Jelena Vasić, koja je uz Ružicu Bojović, producentkinju predstave „Rašivanje“, učila glumu u dečijim predstavama u pozorištu i školi glume „Teatrilo“ iz Novog Sada, Sonja Stekić, koja je od ranog uzrasta glumila u amaterskom pozorištu „Branislav Nušić“ u Šidu kod Cvetina Aničića, Aleksa Jovčić, glumac iz klase Borisa Lješevića i Milan Radovanović, svestrani umetnik koji se bavi dečijom animacijom i savremenim cirkusom više od 10 godina i učenik je savremenog plesa kod Saše Krge. Plakat je uradio Uroš Dožić, fotografijom se bavio Miljan Sekulić, a maskama Nikola Vučetić.

Kroz svoj dvadesetogodišnji rad, Saša Krga stvorio je jednu vrstu izmodeliranog anti-stres plesa, a kao neko ko se 17 godina bavi alternativnom medicinom, rešio je da rašije svoje verovanje da su najveći iscelitelji šamani. Tokom tog ličnog preispitivanja došao je do zaključka da su ulogu šamana zamenili današnji Di džejevi. Isto tako, veruje i da je klubska muzika potreba mladog čoveka u pronalaženju svog identiteta, pripadnosti i sličnosti sa drugima, kako bi mogao da započne novu komunikaciju. Kroz realizaciju ovog dela, Saša Krga je  „rašio“ ali i oživeo libreto* Suzane Rudić, istražio mogućnost stvaranja nove publike, doprineo povezivanju dalekih krajeva i preplitanju dve daleke kulture kao što su srpska i japanska, i na kraju, iskazavši još jedan svoj talenat, sašio je i kostime za RASHIVANJE.

Gabriela Teglaši Jojkić

fotografije : Miljan Sekulić

• Jadranka Stojaković – (Sarajevo, Bosna i Hercegovina 24.07.1950. – 3.maj.2016. Banja Luka, Republika srpska), jugoslovenska kantautorka zabavne muzike i autorka brojnih urbanih šansona i šlagera iz kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina.
• libreto (italijanski: libretto) – Knjižica. Tekstualna osnova operskog, operetskog ili baletskog dela. Libreto je po svom književnom obliku drama, komedija ili tragedija, u stihovima ili (ređe) u prozi. Njegova specifičnost je prilagođenost književne forme potrebama muzičke obrade u obliku opere, operete, baleta… Libreto može biti orginalno književno delo ili obrada nekog već postojećeg pozorišnog komada, romana, poeme i slično. Književnik koji piše libreto, zove se libretista, a libreto za muzičko scensko delo može napisati i kompozitor. Najčešće je rezultat saradnje obojice. Vodeći računa o proporcijama u muzičkom obliku scena i činova, kompozitor postavlja libretisti određene zahteve kojima on treba da se prilagodi pri kreiranju svoje literarne forme.
• korepetitor (neolatinski: correpetitor) – Muzičar koji uz sviranje na klaviru uvežbava đake, pevače, pevačice horske ili baletske grupe. U većim ansamblima i muzičkim ustanovama, operama, kulturnoumetničkim društvima i školama, tesno sarađuje sa dirigentom, odnosno u baletu sa koreografom.