Писац Миомир Петровић: Опасан увод у још опаснија времена

Петровићев роман „Black light“ објављен пре годину и по дана представља дистопијску верзију будуће Европе и данас је актуелнији него икада.

Цењени писац наглашава да мере изолације имају и други страну огледала за човечанство у целини.

„С друге стране овакве глобалне мере ће само повећати страх обичног човека од поједностављених, сензационалистичких и хистеријом прокрвљених медијских слика која нам се намећу последњих двадесетак година. Управо те мере делују као опасан увод у политичком смислу још опаснијих времена. Уосталом, шта ако ова криза послужи да се на глобалном нивоу замаскира и алибира економска криза која је и пре појаве глобалног вируса почела да се назире“, пита се Петровић.

„Солидарност и једнакост држава чланица ЕУ на којима је, као на основној доктрини ова Унија и формирана заправо, гле чуда, не постоје. А то смо и претпостављали. Човек је човеку вук, политички блокови гео-стратешки ривали. Либерални капитализам не познаје никакав облик солидарности, тоалет папир у мојим рукама је у „мојим“ а не у „твојим“ и тако ће остати док год могу да анимално браним сваку ролну. Сада се види оно што знамо али се бојимо да о томе гласно причамо: друштво једнаких је друштво горњих 12% и нас осталих несрећника“, поручује Петровић.

Он се осврнуо на парадокс доживљаја апсолутне беспомоћности човека у 21. веку без обзира на све израженију технолошку револуцију.

„Лепо је што у карактеристичном емоционалном тону заточени Италијани певају своју химну са балкона али одјек те химне не може бити већи од неколико блокова зграда. Јер та химна у политичком и националном не представља више ништа. Није представљала ни пре појаве короне, наравно. Нема нације или химне у глобалистичком пројекту који живимо. Шта уколико сада учествујемо у трећем, четвртом чину представе“, каже Петровић и наглашава да је тешко претпоставити шта ће бити свет након короне или током ње.

Тврди, међутим, да ће економски систем свакако бити промењен.

„Шта ако се човек, и поред тренутно исказане личне солидарности након свега овога попне на нови ниво супер-егоизма? Становник Запада то одавно увежбава. Њему је објашњено да нема где да оде у просторном смислу, уосталом на његов простор се емигрира. У идеолошком смислу, објашњено му је да ван овакве демократије такође не сме да оде. Јер не постоји ништа друго“, каже Петровић.

О смислу уметности након катастрофа и историјских пасажа које сада проживљавамо Петровић каже да уметност апсолутно увек има смисла и имаће га заувек.

„Историјске околности у којима сада живимо се понављају. Додуше сада су увијене у софистицирани технолошки огртач. Задатак уметника је да упозорава макар се испоставило да његове мрачне слутње нису тачне“