Дуо Вемић Глигорић на Коларцу
Још један леп, велики, у пуном значењу „капиталан“ глас, за баса још увек врло младог, самоуверено-самосвесног, тек 34-годишњег Саве Вемића, „загрмео“ је 20.априла с подијума Коларчеве задужбине, само пет недеља после вечери на којој смо се у истој дворани одушевили великим интерпретативним умећем његовог мало старијег колеге, изузетно експресивног, раскошно тембрираног баритона Давида Бижића, одавно веома цењеног госта највећих оперских кућа, поштованог и међу респектабилним музичким критичарима угледних штампаних гласила. Разумљиво је што је Вемић (импресиониран и сам сопственим вокалним волуменом огромног дијапазона, богатог тамног колорита и снажне „носивости“, али и својом појавом, кошаркашком висином и пријатним изгледом), најпре настојао да све ове очигледне компоненте пласира и истакне у први план, да би се доста брзо „позабавио“ и разноликошћу и истанчаношћу предавања, пажљиво и осмишљено растућег до краја концерта. Учећи прво у класама Тање Обреновић и Николе Мијаиловића, каријеру је започео 2013. у земунском „Мадлениануму“ улогом Сарастра коју је касније тумачио и у Јапану, а игра је и у Минхену где је ангажован у текућој сезони. Попут неколицине наших певача, сада већ међународно тражени бас је усавршавање, музикалност, поузданост техничке припреме, сигурност наступа и креативност представљања, спремност да да све од себе и извуче максимум, такође развијао на светским сценама, градећи улоге примерене свом професионалном „узрасту“, и разуме се, фаху. Некима, попут Гремина, Рамфиса, Великог свештеника и Закарије, по једном се представио и у Београдској опери, а оне „крупније“ га очекују у наредним сезонама. Једну од њих, Хенрика VIII у Доницетијевој „Ани Болен“ већ је остварио у полуконцертној продукцији ове опере у минхенском Гертнерплацтеатру, чије смо „стримовање“ могли „ухватити“ на својим рачунарима крајем прошле године.
Најављен као раритетан, Вемићев концерт соло песама за бас и клавир, што је уистину и био (мало ко је присуствовао реситалима легендарног баса Мирослава Чангаловића и пијанисте Душана Трбојевића пре више од четири деценије), достигао је високи извођачки ниво захваљујући и савршеној подршци потпуно комплементарног, и у свакој суштаственој вокалној и изражајној нијанси подстицајног и сагласног Владимира Глигорића, у нас јединственог пијанисте у овој врсти камерног музицирања. Ако је програм већим делом био конципиран као хронолошки след композиција српских аутора, обухватајући остварења Стевана Мокрањца, Исидора Бајића и Станислава Биничког, па преко Марка Тајчевића и Николе Херцигоње и младог ствараоца Александра Седлара, штета је што је изостављен наш најзначајнији романтичарски композитор соло песме Јосиф Маринковић, иначе и родоначелник овог жанра у српској музици. Такође и неки од савремених креатора одличних дела насталих „на његовом трагу“ на досадашњих осам Позивних композиторских конкурса за соло песму, већ три деценије старе манифестације Обзорја на Тиси у Новом Бечеју организованих у његову част. Посвету скоро половине реситала песмама руских композитора, Чајковском и Мусоргском, осим јасног дивљења овим великанима, доживели смо и као покушај успостављања или тражења спона између Бајићевог романтичарског сентиментализма с Чајковским, односно Херцигоњине пластичне музичке карактеризације и речитативног третмана вокалне линије, с Мусоргским.
Отворено клавирском октавом дубоке сонорности Мокрањчеве баладе „Лем Едим“, у чијој се гами одвијао у обе линије (мелодијски разбокореније у инструменталној деоници) дикцијски беспрекорно испеван ламент старог Турчина о неоствареној љубави према „ђауркињи“ у младости, вече je настављено популарном, вокално „сомотски“ осенченом Бајићевом песмом „Веруј да те љубим“, с деликатно подвученом емотивношћу у нежним клавирским прелазима и уводу. Да Вемићев моћан глас има и својеврсну лакоћу, па чак и грациозност емисије, подржану „зачикујућом“ пијанистичком партијом, показало се у „наизменично несташној и источњачки страсној“, познатој песми „Да су мени очи твоје“ Биничког. Уследила је и једна од најпопуларнијих соло песама у српској литератури, речитативно вођена Тајчевићева „Прича“ (обликована из баладе „Отац и син“ Ђуре Јакшића), ономатопејски уверљиво контрапунктирана у оба медија, подједнако упечатљива у реалистичкој нарацији као и њеном колико патетичном, толико и хумористичком, но увек духовитом тону и изразу. Продубљивање ове шаљиве равни бриткошћу сатире, уметници су наставили с три од „Шест Змајевих сатиричних песама“ Николе Херцигоње које јасно говоре о људским слабостима актуелним у свим временима и друштвима. Управо илустративно тумачење текста и партируре у целини, најпре у речитативно изговореном „Шаљивчини добошару“ опетовано акцентоване, одсечне акордске „подлоге“, потом у наглашеној „кинеској пентатоници“ песме „Јуен-Јуен-Мен- Јуен“, заокружено је снажно подцртаном ироничном патетиком „Јутутунске народне химне“. Утисак сталног присуства театарског амбијента и окружења, које је сваком тумачењу давало карактер заокружене музичко – сценске минијатуре, кулминирало је премијерним представљањем композиције „Мачкоња“ Александра Седлара, писане на сопствени текст који с пуно духа слика догодовштине насловног јунака и „његово сналажење у страној земљи, у Калифорнији“. У складно извођење овог шармантног и пријемчивог камерног остварења спретно су се уклопили одлични млади дувачи, флаутисткиња Ања Малков и фаготиста Алекса Маринковић. Инсистирање на разумљивости сваке речи, опису карактера и осећања, финоћа контраста, искричавост живахних одсека, лакоћа вокалне и инструменталних реплика, лиричност кантилена, најзад и порука дела да је љубав осим што је непредвидљива и невидљива, „лепа кад је права“, учинили су да пожелимо да га с радошћу чујемо поново, а шта више од тога значи за сваког аутора. На крају, због просторног ограничења додајмо још само да су круну овог нестандардног догађаја чиниле распевано екстатичне песме Петра Чајковског, којима су уметници с пуно изражајних и тонских нијанси још једном исказали свој добар укус, склоности и квалитет.