Autorske večeri Ante Grgina, dela za flautu

Među ne tako čestim autorskim koncertima domaćih muzičkih stvaralaca obradovala su i veliku pažnju izazvala dva najnovija, posvećena delima za flautu jednog od naših najznačajnijh i najsvestranijih umetnika Ante Grgina, bez sumnje i najvećih klarinetista svoje generacije, koji se komponovanjem bavi od mladosti, napisavši preko 130 opusa solističkih, kamernih i koncertantnih ostvarenja.

Stoga nas je posebno obradovala prilika da u samo nekoliko dana razmaka u protekloj sedmici prisustvujemo njegovim vrhunskim večerima u beogradskom „Artgetu“ i novosadskoj Galeriji Matice srpske. Ako smo imali zadovoljstvo da od dosadašnjih šest umetnikovih autorskih programa pratimo bar polovinu, uvek sa ponovo potvrđenim uverenjem u vrednosti njegovog kompozitorskog umeća (poznatog u profesionalnom krugu naših interpretatora, a možda još značajnije ocenjenog u međunarodnim relacijama) prvenstveno u delima namenjenim njegovom primarnom, ali i drugim duvačkim instrumentima, onda nam je ova dvostruka prilika otkrila impresivne izvođačke sposobnosti novosadske flautistkinje Aleksandre Horvat i njenog izvanrednog klavirskog saradnika Saše Svijića, upravo kao tumača Grginovog opusa za flautu.

U manjem prostoru „Artgeta“, a potom i u inspirativnom, dupke ispunjenom i akustički veoma primerenom izložbenom okruženju matičine Galerije, nadahnuti umetnici, oboje poznati i kao vrsni pedagozi Muzičke škole „Isidor Bajić“ i nekadašnji zapaženi studenti novosadske Akademije umetnosti, bili su za mnoge posetioce pravo otkrovenje. Oba programa povezivala je živa voditeljska reč, u Beogradu dozirani komentari i asocijacije prilagođeni zahtevu događaja muzikološkinje Sonje Marinković, Grginove koleginice, profesora Fakulteta muzičke umetnosti na kojoj je i on delovao kao veliki nastavljač čuvene jugoslovenske škole klarineta Bruna Bruna, a u Novom Sadu Mirjane Rastović, muzičke urednice Radio-televizije Vojvodine, koja svoje drugove Aleksandru i Sašu poznaje od zajedničkih đačkih dana, što je njenom kazivanju davalo i toplu ličnu notu. A baš ta posebna personalna kreativnost krasila je i primarno idealan spoj plemenitog zvuka flaute i klavira izražen u svim kontrastima odabranih kompozicija, od privlačne melodike do neupitnog virtuoziteta, što su Aleksandra Horvat i Saša Svijić predstavili izrazito muzikalno, u celini savršeno usklađenim tonskim balansom i dubokim međusobnim razumevanjem. No, ipak više nego tehničkom dorađenošću, a to je svakako značajnije (jer onih koji nepogrešivo tačno i brzo sviraju ima ponajviše), oni su prvenstveno osvajali senzibilnošću, ujedinjenom energijom i maštovitošću, a iznad svega predanošću muzici i izvođenju. I u tom predavanju, počev od Male priče ispripovedane prekrasnim flautskim tonom, mirno ujednačenom, uverljivom i autentičnom naracijom koju je sam autor podržao  svirajući pijanističku partiju, sva potonje interpretacije plenile su dubokom osećajnošću, pa i meditativnošću, često i vedrinom i skercoznim raspoloženjima, autoru bliskim džez standardima ali i prozračnim harmonijama i bogato rascvetanim i prijemčivo pevnim kantilenama. Uvek s posvetom određenom umetniku, temi ili samoj profesiji, programski izbor je na beogradskom koncertu sadržao i Kapričo za solo flautu, svojevrsni omaž Debisijevom kultnom ostvarenju Sirinks, prepoznatljivom već po prvim tonovima, ali i besprekornom vladanju instrumentom i mogućnostima prikazivanja izvođača u punom sjaju i vrhunskoj formi. U tehnički briljantnoj, a opet nenametljivo protumačenoj Fantaziji za flautu i klavir (posvećenoj Ljubiši Jovanoviću), takođe bliskoj idiomima džeza, napisanoj poput niza varijacija, čuli smo i bluz i valcer i puno improvizacionih, melanholično raspevanih, nežnih i najsitnije ukrašenih, „cvrkutavih“ melodija i međusobnih, podjednako i u registrima pojedinačnih instrumenata duhovito osmišljenih dijaloga. Raritet obema večerima dalo je i premijerno predstavljanje dela za solo flautu, koje je Ante Grgin napisao misleći prvenstveno na izuzetne sviračke i emotivno ekspresivne sposobnosti Aleksandre Horvat, poklanjajući joj pregledno srukturisanu Svitu blisko povezanih delova i visoke virtuoznosti, koristeći sva svoja iskustveno stečena kompozitorska znanja, podjednako povezana s ličnim izvođačkim sazrevanjem i učenjem od sjajnih kolega iz Beogradske filharmonije u kojoj je i sam godinama delovao kao prvi klarinetista, paralelno koncertirajući i kao internacionalno priznati solista i kamerni muzičar.

Ove strane njegove plodonosne izvođačke karijere predstavljene su na novosadskom koncertu Svitom „Hameum“ Božidara Miloševića (u aranžmanu koji je Ante Grgin priredio za flautu, klarinet i klavir) u kom se duu Horvat-Svijić u bogaćenju zvučnog kolorita pridružio vrsni klarinetista Đuro Pete. Njegov doprinos finom oblikovanju fraza, popunjavanju i minucioznom nijansiranju raskošne dinamičke palete, povezivanju arhetipskih melodijsko-ritmičkih obrazaca s Grginovim koautorskim pogledom u evociranju „sličica“ s juga Srbije i naših nekadašnjih širih, pa i mediteranskih prostora (s kojih je i sam potekao), a naročito u solističkoj klarinetskoj kadenci, prizvao je sećanje na takođe zapažene Peteove umetničke kvalitete koje on danas srećom, posvećeno i uspešno prenosi na svoje darovite učenike u Muzičkoj školi „Isidor Bajić“.

Oslikavajući obe večeri jedno od lica Grginovog svojevrsnog stvaralačkog portreta oblikovanog izborom nekih od njegovih kompozicija za flautu, kako ga je dr Sonja Marinković nazvala „simfonijskim pogledom na njegovu mladost“, umetnici su na kraju predstavili još jednu autorovu počast izvođačima, koje s višedecenijskim iskustvom, iskreno ih ceneći, s najvišim profesionalizmom uvek iznova pokazuje. Među onim najzahvalnijim i najposvećenijim bez sumnje je i „novootkriveni“ duo Horvat – Svijić koji je pasionirano demonstrirao Grginovo odlično poznavanje njihovih instrumenata (prvobitno je i sam obrazovan kao pijanista), negovanje tradicije i pedagogije, oduševivši do kraja slušaoce beskrajno muzikalnim tumačenjem njegove u svakom smislu pa i stilski reprezentativne Sonate za flautu i klavir. Delikatna isprepletenost i zvučna ravnoteža pretežno lirski raspevanih, ali i duhovito „začikujućih“ i potpuno simbiotičkih deonica, raznovrsnost ritmova i tempa, vedrina prvog stava, „ravelovski“ bluz  u sredini, žovijalna lakoća, ali i zahuktalost i „zaigravanje“ finalnog valcera zaokružili su kompozitorov „čarobni krug znakova“ (kombinovan od džeza, popularne, filmske, i muzike klasičnog prosedea), do kraja su oduševili publiku koja je na oba mesta dugo aplaudirala i autoru i iskusnim interpretacijama njegove muzike ostvarenim zavidnim sposobnostima i imaginacijom.

tekst i fotografije: Marija Adamov