Ауторске вечери Анте Гргина, дела за флауту

Међу не тако честим ауторским концертима домаћих музичких стваралаца обрадовала су и велику пажњу изазвала два најновија, посвећена делима за флауту једног од наших најзначајнијх и најсвестранијих уметника Анте Гргина, без сумње и највећих кларинетиста своје генерације, који се компоновањем бави од младости, написавши преко 130 опуса солистичких, камерних и концертантних остварења.

Стога нас је посебно обрадовала прилика да у само неколико дана размака у протеклој седмици присуствујемо његовим врхунским вечерима у београдском „Артгету“ и новосадској Галерији Матице српске. Ако смо имали задовољство да од досадашњих шест уметникових ауторских програма пратимо бар половину, увек са поново потврђеним уверењем у вредности његовог композиторског умећа (познатог у професионалном кругу наших интерпретатора, а можда још значајније оцењеног у међународним релацијама) првенствено у делима намењеним његовом примарном, али и другим дувачким инструментима, онда нам је ова двострука прилика открила импресивне извођачке способности новосадске флаутисткиње Александре Хорват и њеног изванредног клавирског сарадника Саше Свијића, управо као тумача Гргиновог опуса за флауту.

У мањем простору „Артгета“, а потом и у инспиративном, дупке испуњеном и акустички веома примереном изложбеном окружењу матичине Галерије, надахнути уметници, обоје познати и као врсни педагози Музичке школе „Исидор Бајић“ и некадашњи запажени студенти новосадске Академије уметности, били су за многе посетиоце право откровење. Оба програма повезивала је жива водитељска реч, у Београду дозирани коментари и асоцијације прилагођени захтеву догађаја музиколошкиње Соње Маринковић, Гргинове колегинице, професора Факултета музичке уметности на којој је и он деловао као велики настављач чувене југословенске школе кларинета Бруна Бруна, а у Новом Саду Мирјане Растовић, музичке уреднице Радио-телевизије Војводине, која своје другове Александру и Сашу познаје од заједничких ђачких дана, што је њеном казивању давало и топлу личну ноту. А баш та посебна персонална креативност красила је и примарно идеалан спој племенитог звука флауте и клавира изражен у свим контрастима одабраних композиција, од привлачне мелодике до неупитног виртуозитета, што су Александра Хорват и Саша Свијић представили изразито музикално, у целини савршено усклађеним тонским балансом и дубоким међусобним разумевањем. Но, ипак више него техничком дорађеношћу, а то је свакако значајније (јер оних који непогрешиво тачно и брзо свирају има понајвише), они су првенствено освајали сензибилношћу, уједињеном енергијом и маштовитошћу, а изнад свега преданошћу музици и извођењу. И у том предавању, почев од Мале приче исприповедане прекрасним флаутским тоном, мирно уједначеном, уверљивом и аутентичном нарацијом коју је сам аутор подржао  свирајући пијанистичку партију, сва потоње интерпретације плениле су дубоком осећајношћу, па и медитативношћу, често и ведрином и скерцозним расположењима, аутору блиским џез стандардима али и прозрачним хармонијама и богато расцветаним и пријемчиво певним кантиленама. Увек с посветом одређеном уметнику, теми или самој професији, програмски избор је на београдском концерту садржао и Капричо за соло флауту, својеврсни омаж Дебисијевом култном остварењу Сиринкс, препознатљивом већ по првим тоновима, али и беспрекорном владању инструментом и могућностима приказивања извођача у пуном сјају и врхунској форми. У технички бриљантној, а опет ненаметљиво протумаченој Фантазији за флауту и клавир (посвећеној Љубиши Јовановићу), такође блиској идиомима џеза, написаној попут низа варијација, чули смо и блуз и валцер и пуно импровизационих, меланхолично распеваних, нежних и најситније украшених, „цвркутавих“ мелодија и међусобних, подједнако и у регистрима појединачних инструмената духовито осмишљених дијалога. Раритет обема вечерима дало је и премијерно представљање дела за соло флауту, које је Анте Гргин написао мислећи првенствено на изузетне свирачке и емотивно експресивне способности Александре Хорват, поклањајући јој прегледно сруктурисану Свиту блиско повезаних делова и високе виртуозности, користећи сва своја искуствено стечена композиторска знања, подједнако повезана с личним извођачким сазревањем и учењем од сјајних колега из Београдске филхармоније у којој је и сам годинама деловао као први кларинетиста, паралелно концертирајући и као интернационално признати солиста и камерни музичар.

Ове стране његове плодоносне извођачке каријере представљене су на новосадском концерту Свитом „Хамеум“ Божидара Милошевића (у аранжману који је Анте Гргин приредио за флауту, кларинет и клавир) у ком се дуу Хорват-Свијић у богаћењу звучног колорита придружио врсни кларинетиста Ђуро Пете. Његов допринос фином обликовању фраза, попуњавању и минуциозном нијансирању раскошне динамичке палете, повезивању архетипских мелодијско-ритмичких образаца с Гргиновим коауторским погледом у евоцирању „сличица“ с југа Србије и наших некадашњих ширих, па и медитеранских простора (с којих је и сам потекао), а нарочито у солистичкој кларинетској каденци, призвао је сећање на такође запажене Петеове уметничке квалитете које он данас срећом, посвећено и успешно преноси на своје даровите ученике у Музичкој школи „Исидор Бајић“.

Осликавајући обе вечери једно од лица Гргиновог својеврсног стваралачког портрета обликованог избором неких од његових композиција за флауту, како га је др Соња Маринковић назвала „симфонијским погледом на његову младост“, уметници су на крају представили још једну ауторову почаст извођачима, које с вишедеценијским искуством, искрено их ценећи, с највишим професионализмом увек изнова показује. Међу оним најзахвалнијим и најпосвећенијим без сумње је и „новооткривени“ дуо Хорват – Свијић који је пасионирано демонстрирао Гргиново одлично познавање њихових инструмената (првобитно је и сам образован као пијаниста), неговање традиције и педагогије, одушевивши до краја слушаоце бескрајно музикалним тумачењем његове у сваком смислу па и стилски репрезентативне Сонате за флауту и клавир. Деликатна испреплетеност и звучна равнотежа претежно лирски распеваних, али и духовито „зачикујућих“ и потпуно симбиотичких деоница, разноврсност ритмова и темпа, ведрина првог става, „равеловски“ блуз  у средини, жовијална лакоћа, али и захукталост и „заигравање“ финалног валцера заокружили су композиторов „чаробни круг знакова“ (комбинован од џеза, популарне, филмске, и музике класичног проседеа), до краја су одушевили публику која је на оба места дуго аплаудирала и аутору и искусним интерпретацијама његове музике оствареним завидним способностима и имагинацијом.

текст и фотографије: Марија Адамов