LOVAC USPOMENA
Bilo da gledaju kroz objektiv ili preko nišana i fotograf i lovac odlikuju se bistrinom oštrog oka i sigurnom rukom da bi ulovili taj pravi nezaboravni trenutak
U pretpraznično popodne, pred proslavu Dana Maglića, u Domu lovačkog društva „Fazan“,priređeno je izložba fotografija dr Mihajla Ljikara kojom je posvedočio ne samo nastale lovačke priče iz dugogodišnjeg drugovanja sa Maglićanima nego i o svojim doživljajima sa safarija sa najudaljenijih meridijana.
Autora i sve prisutne pozdravila je Marica Stojanović, predsednica MZ Maglić,a obraćajući se gostima dodatno je ukazala da su u davnašnjem Buljkesu – od nekadašnje naseobine Mađara i Nemaca u pustari u 18. veku, potom 1945. eksteritorijalnog prihvatilišta za izbeglica iz Grčke i okončanjem kolonizacije 1954. –vrednim radom bezmalo 3.500 žitelja, među kojima su pripadnici bar 15 nacionalnih zajednica, u današnjem Magliću stvoreni svi neophodni uslovi za skladni suživot i sveopšti napredak u izgradnji modernog i razvijenog naselja nadomak Novog Sada.
Potvrda ovih reči još mnogo ranije je vidno istaknuta na tabli koja, već na samom skretanju sa glavnog druma ka Vrbasu i dalje za Sombor, svakog namernika obaveštava da ulazi u „Selo koje ima sve, pa i više od toga“ – dom kulture, školu, bazen i sportske terene, poljoprivredno dobro, zadrugu, pogone male privrede, prodavnice..
Predsednik LD „Fazan“ Zoran Marušić naveo je da je Mihajlo Ljikar bio više od četvrt veka član društva i da mu je, kao pravdoljubivom i principijelnom članu,u nekoliko navrata poveravana dužnost predsedavajućeg lovačkog Suda časti i posebno zahvalio na doslednosti kojom je beležio sve značajnije događaje iz lova i da će, sigurno, njegovim fotografijama biti obogaćena monografija koju pripremaju za naredni jubilej.
O autoru i njegovom delu govorio je Mladen Bulut, član UO Društva novinara Vojvodine.
– Životopis Mihajla Ljikara –koji je nedavno u korice sadenuo njegov dugogodišnji saborac i saputnik Borivoj Mirosavljević,novinar, publicista i majstor umetničke fotografije kao svoju 26 monografiju o svevidećim trookim ljudima i zlatookim svetlopiscima, a koju je 2017. objavilo Društvo novinara Vojvodine kao prigodan omaž dobitniku Spomenice „Dušan Šijački“ za dugogodišnji doprinos unapređenju fotografije u medijima – ispisan je, bez ikakvog ostatka, od A do Š:od atletike i 9 osvojenih medalja u 4 discipline, i akcija poratne omladine na izgradnji zemlje – koje trepere igrom svetlosti i senki na oznojanim, mišićavim telima akcijaša, do putopisnih zapisa iz dalekih krajeva i nadahnutih umetničkih uzleta,do novosadskog Štranda –beskrajnog dečjeg igrališta i razbibrige odraslih,i štampe koja bespogovorno svedoči o njegovom časnom putu društveno-političkog radnika, uglednog privrednika i naučnika sa mnoštvom, za zajednicu, ostvarenih zasluga.
Može se sa sigurnošću reći da su matematika, informatika i telekomunikacije bili Ljikarovi najveći životni izazovi i da im je – upisan velikim slovima – sa doktorskom titulom, a još više vrednim i korisnim delom, pridodao svoje ime.
Ali, i da nisu bile male obaveze koje su uvek zahtevale mnogobrojna odricanja.
Zadovoljstvo mu je – bila i ostala – fotografija sa kojom nerazdvojno druguje, evo, bezmalo 7 decenija.
Jer, svaka je slika jedna prikazana priča. Čitana očima savremenika ona je satkana od hiljada reči i isto toliko uspomena njihovih potonjih sledbenika.
Uslikavanje života je, u suštini – kreativna redukcija, iliti svođenje pojedinačnog saznanja/prizora na osnovno i opšte, izvod iz stvarnog okruženja do kojeg se – ukoliko se nađete u pravom trenutku na pravom mestu – dolazi umešnom postavkom fotoaparata između sebe i objekta…tačno podešenom ekspozicijom (vremenom trajanja osvetljenja negativa – koji se koristio do pojave digitalnih aparata)i dubinskom oštrinom, čime se uočeno svodi na kadar, format u dve (umesto tri) dimenzije… onda je još trebalo u laboratoriji precizno umeriti razvijač i fiksir…da bi ostao neizbrisiv trag vremena.
Ponekad – oni skloni istraživanju, kojim ni naš Miša nije mogao odoleti – odlazili su još dalje i izostavljajući ili pojačavajući boju, uklanjajući ili dodavajući osenčenja otiskivali se u svet grafike i likovnosti…
I onda se dogodi da bolje razumeš svet oko sebe, ali i samog sebe.
Prava čarolija nastaje kad neko sasvim drugi – bez obzira gde i kad – shvati šta si hteo i na fotografiji oseti miris, oseti ukus, začuje zvuk…uoči, i kao svoju prihvati tvoju uslikanu spontano nastalu ili unapred osmišnjenu misao.
Makar kao dragu uspomenu.
Prepoznaćete u rečenom – po neophodnoj bistini oštrog oka i sigurnoj ruci, u beskrajnom strpljenju, upornosti bez obzira na postojeće okolnosti i sve neizvesnosti iščekivanja pravog, samo nakratko ukazanog trena – neizostavnu sličnost pasioniranog fotografa koji vreba kroz fotoobjektiv i predanog lovca koji poravnava nišan sa mušicom.
Da, Ljikar je ceo život bio strastveni lovac.I sa puškom i sa fotoaparatom!
I sad – kad je pušku obesio o klin – uz pomoć savremene elektronske tehnike ponovo oživljava svoje drage fotografije, koje kao ulomci duše, kao otrgnuti listići sa drveta večnog sećanja, kao sačuvane sličice pojedinih događaja, svedoče o (ne)prolaznosti.
Zahvalan što sam počastvovan da Vam se ovom prilikom obratim – proglašavam izložbu otvorenom!
Sve se završilo za trpezom i nagrađenim kotlićem lovačkog paprikaša sa takmičenja koje je priredio Duško Ilić, direktor JKP Maglić, inače i sam strastveni lovac.