Ljudi s tri oka(57): Zdravko Isijanov-U  S E N C I  „Z L A T N O G  O K A „

Novosađanin Zdravko Isijanov, sindikalni i politički radnik, dao je veliki doprinos razvoju Foto-kino kluba „Branko Bajić“, koji je sedamdesetih godina prošlog veka, bio jedan od najboljih u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji

Mnogo je ljubitelja fotografije, širom sveta, koji su dali veliki doprinos njenoj afiramaciji u porodici likovnih umetnosti, ali i drugih segmenata savremenog života, a da pri tom uloga tih stožera fotografske velike civilizacijske moći nikada nije adekvatno društveno valorizovana. Jedan od njih je, svakako i nesumnjivo, Zdravko Isijanov, novosadski firmopisac, rodoljub, prvoborac, sindikalni i partijski funkcioner, društveno-politički radnik, volonter, čiji je doprinos društvenom razvoju, najčešće ostajao u senci velikih uspeha akcija i projekata, u kojima je njegov doprinos bio nemerljiv.

Promenjene uloge

 Kao predratni borac za prava radnika Isijanov je postao Skojevac odmah po izbijanju Drugog svetskog rata i mađarske fašističke okupacije Vojvodine, a već 1942. godine je primljen u Komunističku partiju Jugoslavije i aktivno se uključio u rad članova partijske ćelije u novosadskoj Podbari. Bilo je to u najkritičnijem trenutku, kada je provaljena ilegalna štamparija „Slobodne Vojvodine“ i pogibije Branka Bajića i  Svetozara Toze Markovića. Neprijatelj je u Novom Sadu uhapsio oko stotinu aktivista Narodnooslobodilačkog pokreta, a među njima i Zdravka Isijanova koji je divljački mučen u istražnom zatvoru. Nije ništa priznao pa je osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je služio u Budimpešti i Vacu, gde je  organizovao begstvo iz zloglasne kaznionice.

Još dok je trajao rat zločinci iz Novog Sada su se razbežali i pokušali da se kriju u Mađarskoj, ali ih je stigla potera u kojoj se nalazio i Zdravko Isijanov, koji je zaslužan za uspešno hapšenje Jožefa Josipa Heđija, ratnog zločinca. Isijanov je svog krvnika doveo pred sud pravde u Novi Sad, gde mu je izrečena najteža kazna. Javno je obešen, a na prethodnim saslušanjima je priznao da je mučio Isijanova jer nije hteo, nakon hašenja komunista 1942. godine, ništa da prizna tokom saslušanja u zloglasnoj „Armiji“.

Pouzdana podrška

 Već u proleće 1945. godine, kad su utihnuli topovi na ratištima širom Evrope, Zdravko Isijanov je na gradilištu Mosta maršala Tita u Novom Sadu. Bilo je to jedno od uskih grla saobraćaja u tek oslobođenoj zemlji pa su svi građevinski prioriteti dati tom velikom gradilištu na Dunavu. Angažovano je oko 200 domaćih radnika i isto toliko zarobljenih vojnika poražene nemačke vojske. Planirano je da čelična grdosija premosti Dunav za šest meseci!

– Bila je to suluda obaveza na koju smo se tada zakleli Titu i Partiji, ali smo je uz nadčovekanske napore ostvarili,- rekao nam je svojevremeno Isijanov, koji nikada nije isticao svoje lične zasluge u ostvarivanju „kolektivnih“ ciljeva. Na gradilištu mosta je nesumnjivo bio veoma značajan faktor, ne samo kao ekonom u posleratnoj sirotinjskoj situaciji, nego i idejni, društveno politički radnik, sindikalni i partijski rukovodilac.

Kad je pravo iz mađarskih kazamata stigao na gradilište mosta, najpre je sa nikada nezalečenim  drhtavim rukama, teško povređenim prilikom svirepog mučenja u zatvoru, na zidovima društvenih prostorija novoformiranog gradilišta, naslikao svoje partijske ikone, likove Marksa, Engleska, Lenjina i Tita. Potom je formirao sindikalnu i partijsku organizaciju. Sastanke rukovodstava tih organizacija, kojima je bio čelnik, Isijanov je održavao u svom stanu. Trajali su, često, i noću, do ranih jutarnjih sati. Zaključci su se morali neprikosnoveno izvršavati. Zakletva Titu, bila je prioritetni zadatak, koji je ispunjen 20. januara 1946. godine.

– Bio je to naš najsrećniji trenutak-govorio je ushićeno Isijanov. – Tito je bio naš gost, a ja sam mu se našao pri ruci kao najsrećniji domaćin, ispred oko 15.000 prisutnih Novosađana. U svom govoru se zahvalio radnicima na izuzetnom požrtvovanju i velikom poklonu koji su podarili narodima Jugoslavije. Prilikom zakuske u našim društvenim prostorijama dao nam je svoj lični poklon, 200.000 dinara, s tim da se svakom radniku isplati po 1.000 dinara. Drugu Titu su se suviše približile  neke pripadnice lepšeg pola koje su počele da čupaju krzno sa njegove lepe bunde, pa sam morao da ih sprečavam u tom neplaniranom skupljanju „suvenira za sreću“.

Nakon uspešno obavljenog zadatka na izgradnji mosta Zdravko Isijanov je biran u najviša  sindikalna, boračka i partijska rukovodstva, a veoma značajan doprinos je dao i razvoju Foto-kino kluba „Branko Bajić“ u Novom Sadu, naročito od 1970. do 1980. godine, kada je klub bio jedan od najboljih u tadašnjoj Jugoslaviji. Isijanov je bio  inicijator štampanja prve fotomonografije Novog Sada, koja je istovremeno i temelj Edicije fotomonografija „Zlatno oko“ u kojoj je do sada objavljeno 27 knjiga. Bila je to prva fotomonografija jednog foto kluba u našoj zemlji i na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Već 1973. godine Novi Sad je bio domaćin Prve svetske izložbe fotografija „Zlatno oko“, pod pokroviteljstvom FIAP-a(Međunarodne organizacije za umetničku fotografiju) i tadašnjeg Predsednika Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita. Izložba je imala tradiciju od 30 godina i smatrana je najuspešnojom smotrom fotografskog stvaralaštva sveta, na najvišem nivou. Uloga Zdravka Isijanova i danas se pamti jer je dao nemerljiv doprinos ne samo razvoju fotografije nego i celokupne kulture grada koji se sada diči laskavom titulom Grada kulture Evrope.

Piše:  Borivoj Mirosavljević