Људи с три ока(57): Здравко Исијанов-У  С Е Н Ц И  „З Л А Т Н О Г  О К А „

Новосађанин Здравко Исијанов, синдикални и политички радник, дао је велики допринос развоју Фото-кино клуба „Бранко Бајић“, који је седамдесетих година прошлог века, био један од најбољих у тадашњој социјалистичкој Југославији

Много је љубитеља фотографије, широм света, који су дали велики допринос њеној афирамацији у породици ликовних уметности, али и других сегмената савременог живота, а да при том улога тих стожера фотографске велике цивилизацијске моћи никада није адекватно друштвено валоризована. Један од њих је, свакако и несумњиво, Здравко Исијанов, новосадски фирмописац, родољуб, првоборац, синдикални и партијски функционер, друштвено-политички радник, волонтер, чији је допринос друштвеном развоју, најчешће остајао у сенци великих успеха акција и пројеката, у којима је његов допринос био немерљив.

Промењене улоге

 Као предратни борац за права радника Исијанов је постао Скојевац одмах по избијању Другог светског рата и мађарске фашистичке окупације Војводине, а већ 1942. године је примљен у Комунистичку партију Југославије и активно се укључио у рад чланова партијске ћелије у новосадској Подбари. Било је то у најкритичнијем тренутку, када је проваљена илегална штампарија „Слободне Војводине“ и погибије Бранка Бајића и  Светозара Тозе Марковића. Непријатељ је у Новом Саду ухапсио око стотину активиста Народноослободилачког покрета, а међу њима и Здравка Исијанова који је дивљачки мучен у истражном затвору. Није ништа признао па је осуђен на пет година затвора. Казну је служио у Будимпешти и Вацу, где је  организовао бегство из злогласне казнионице.

Још док је трајао рат злочинци из Новог Сада су се разбежали и покушали да се крију у Мађарској, али их је стигла потера у којој се налазио и Здравко Исијанов, који је заслужан за успешно хапшење Јожефа Јосипа Хеђија, ратног злочинца. Исијанов је свог крвника довео пред суд правде у Нови Сад, где му је изречена најтежа казна. Јавно је обешен, а на претходним саслушањима је признао да је мучио Исијанова јер није хтео, након хашења комуниста 1942. године, ништа да призна током саслушања у злогласној „Армији“.

Поуздана подршка

 Већ у пролеће 1945. године, кад су утихнули топови на ратиштима широм Европе, Здравко Исијанов је на градилишту Моста маршала Тита у Новом Саду. Било је то једно од уских грла саобраћаја у тек ослобођеној земљи па су сви грађевински приоритети дати том великом градилишту на Дунаву. Ангажовано је око 200 домаћих радника и исто толико заробљених војника поражене немачке војске. Планирано је да челична грдосија премости Дунав за шест месеци!

– Била је то сулуда обавеза на коју смо се тада заклели Титу и Партији, али смо је уз надчовеканске напоре остварили,- рекао нам је својевремено Исијанов, који никада није истицао своје личне заслуге у остваривању „колективних“ циљева. На градилишту моста је несумњиво био веома значајан фактор, не само као економ у послератној сиротињској ситуацији, него и идејни, друштвено политички радник, синдикални и партијски руководилац.

Кад је право из мађарских казамата стигао на градилиште моста, најпре је са никада незалеченим  дрхтавим рукама, тешко повређеним приликом свирепог мучења у затвору, на зидовима друштвених просторија новоформираног градилишта, насликао своје партијске иконе, ликове Маркса, Енглеска, Лењина и Тита. Потом је формирао синдикалну и партијску организацију. Састанке руководстава тих организација, којима је био челник, Исијанов је одржавао у свом стану. Трајали су, често, и ноћу, до раних јутарњих сати. Закључци су се морали неприкосновено извршавати. Заклетва Титу, била је приоритетни задатак, који је испуњен 20. јануара 1946. године.

 

– Био је то наш најсрећнији тренутак-говорио је усхићено Исијанов. – Тито је био наш гост, а ја сам му се нашао при руци као најсрећнији домаћин, испред око 15.000 присутних Новосађана. У свом говору се захвалио радницима на изузетном пожртвовању и великом поклону који су подарили народима Југославије. Приликом закуске у нашим друштвеним просторијама дао нам је свој лични поклон, 200.000 динара, с тим да се сваком раднику исплати по 1.000 динара. Другу Титу су се сувише приближиле  неке припаднице лепшег пола које су почеле да чупају крзно са његове лепе бунде, па сам морао да их спречавам у том непланираном скупљању „сувенира за срећу“.

Након успешно обављеног задатка на изградњи моста Здравко Исијанов је биран у највиша  синдикална, борачка и партијска руководства, а веома значајан допринос је дао и развоју Фото-кино клуба „Бранко Бајић“ у Новом Саду, нарочито од 1970. до 1980. године, када је клуб био један од најбољих у тадашњој Југославији. Исијанов је био  иницијатор штампања прве фотомонографије Новог Сада, која је истовремено и темељ Едиције фотомонографија „Златно око“ у којој је до сада објављено 27 књига. Била је то прва фотомонографија једног фото клуба у нашој земљи и на простору некадашње Југославије. Већ 1973. године Нови Сад је био домаћин Прве светске изложбе фотографија „Златно око“, под покровитељством ФИАП-а(Међународне организације за уметничку фотографију) и тадашњег Председника Републике Југославије Јосипа Броза Тита. Изложба је имала традицију од 30 година и сматрана је најуспешнојом смотром фотографског стваралаштва света, на највишем нивоу. Улога Здравка Исијанова и данас се памти јер је дао немерљив допринос не само развоју фотографије него и целокупне културе града који се сада дичи ласкавом титулом Града културе Европе.

НА ТИТОВОМ ПУТУ Здравко Исијанов је рођен у селу Беличићи код Гостивара у Македонији, 11.априла 1911. године, а умро у Новом Саду 17. јула 1985. године. У свом родном крају је завршио основну школу, а потом је у Суботици изучио фирмописачки занат и завршио Занатско-трговачку школу. Потом је дошао у Нови Сад и сарађивао с разним предузимачима, прикључио радничком покрету, а одмах на почетку окупације приступио је ослободилачком покрету па је носилац Партизанске споменице 1941. Већ 1942. године је ухапшен и након страховитих мучења осуђен на пет година затвора. Казну је издржавао у Будимпешти и Вацу, а након ослобођења вратио се у Нови Сад и као економ и синдикални функционер радио је на градњи Моста маршала Тита. Имао је два хобија: фотографисање и одгајивање егзотичних кактуса. Као истакнути друштвено политички радник учествовао је у раду руководства новосадског Фото-кино клуба „Бранко Бајић“ и дао велики допринос развоју ове друштвене организације, нарочито седамдесетих година прошлог века када је Нови Сад, као домаћин Светске изложбе уметничких фотографија „Златно око“(под покровитељством Јосипа Броза Тита), више деценија, био стециште најбољих аутора фотографија са свих континената. Исијанов је успешно сакупљао грађу за историју Народноослободилачког и синдикалног покрета. Један део те грађе је књижевник Живан Милисавац преточио у своју познату књигу „Поруке иза решетака“ у „Дневниковој“ серији „Логори и затвори“, објављеној 1968. године.

Пише:  Боривој Миросављевић