Ljudi s tri oka(54):Miroslav ANTIĆ- MIKINI „BISERI“
Naš nezaboravni poeta Miroslav Antić imao je u svom stanu vrata koja su bila ispisana citatima umnih ljudi i samoga domaćina koji je svojim bliskim prijateljima darovao poneku mudrost napisanu na predmetima za svakodnevnu upotrebu
Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, u redakciji novosadskog „Dnevnika“je stasavao mladi novinar i poeta Miroslav Antić koji se već proslavio svojim prvim knjigama poezije. Voleo je fotografiju i film, koji su najčešće bili i tema razgovora sa kolegama i prijateljima. Zanimljiv Antićev lik sve češće je bio meta filmskih i fotografskih kamera. Njegove fotografije su štampane u knjigama i kao ilustracija u raznim novinama i časopisima. U to vreme je imao crne brkove koji su ga činili starijim i autoritativnijim kada je pred mladom publikom, na književnim večerima, recitovao svoju poeziju.
Zavisi od učiteljice
Sa pojavom «Plavog čuperka» i «Vojvodine» Miroslav Antić je godinama bio najomiljeniji gost na čestim usmenim novinama širom Vojvodine. Redakcije «Dnevnika», »Tribine», »Mađarsoa» i drugih listova i časopisa slale su svoje ekipe novinara i saradnika na popularne usmene novine koje su se održavale u kulturnim centrima gradova i sela, ali i u brojnim radnim kolektivima i školama. Novinari su dovodili i svoje goste, aktuelne političare, estradne zvezde, sportiste,…Glavna zvezda najčešće je bio Miroslav Antić koji je pozdravljan burnim aplauzima morao na bis da izvodi svoj deo programa. Odlazilo se i u najzabitije krajeve i ostajalo do kasnih večernjih sati. Najčešće se putovalo «Dnevnikovim» džipom čiji je volan obično bio u rukama vozača Ivana Lera. On bi po dolasku na odredište odmah išao da vidi učiteljicu da bi znao kada će se ekipa vratiti u Novi Sad.
– Kad god sam vozio nekuda Miku Antića uvek sam imao sa njim problema da ga vratim kući. Ako nas je dočekala lepa učiteljica odmah sam znao da mogu mirne duše da spavam u džipu jer povratka brzo neće biti. Mika se svakoj lepoj ženi uporno udvarao. Njegovom šarmu i neizmernoj upornosti teško su odolevale, – svojevremeno je govorio čika Ivan Ler kome su žene, takođe, bile slaba tačka u životu.
Jednom prilikom u Ivanovom džipu, posle gostovanja u Baču, našli su se Mika Antić, koji se poprilično naćefleisao, Ljiljana Petrović ,naša predstavnica na takmičenju za pesmu Evrovizije . Ponoć je već davno prošla kad su u smrznutom džipu krenuli ka Novom Sadu. Pod uticajem alkohola Miki očigledno nije bilo hladno jer je svoje izlive nežnosti usmerio ka gošći. Vozač Ivan je kao pravi kavaljer ustupio svoju toplu šofersku bundu Ljiljani, ali je nasrtljivi Mika ipak pronalazio put za svoje prste do gošćinog utopljenog tela. Kada je ona videla da je vrag odneo šalu zamolila je da promeni mesto u džipu. Mika se prvo ljutio ali je ubrzo premoren zadremao Sutradan je rekao da se ničega ne seća, ali se, ipak, Ljiljani izvinuo i sa njom ostao u trajnim prijateljskim odnosima.
Pametna vrata
Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine je organizovalo humanitarnu izložbu fotografija pod nazivom «Staze». Ceo prihod sa izložbe namenjen je postradalima u katastrofalnim poplavama u Indiji. Mika Antić , kao veliki ljubitelj fotografije, se sa oduševljenjem uključio u realizaciju ove izložbe ne samo iz kolegijalnih i drugarskih razloga nego i zato što su ga duboko potresle fotografije nastradale dece u Indiji. Na svoj način je potpisima ispod fotografija prokomentarisao svaki snimak što je celoj izložbi dalo posebnu draž. Na samo otvaranje izložbe Mika je doneo i specijalni poklon-psa, drvenu igračku na točkovima, na čijim je leđima svojeručno napisao: »Ko više nije dete-već je mrtav».
Objasnio je da je to misao Konstantina Brankusija, jedan od mnogobrojnih «bisera» ispisanih na vratima sobe u Antićevom stanu. Vrata su bila flomasterima ispisana mislima njegovih prijatelja i poznatih ličnosti: Molijera, Lenjina, Seneke, Lafontena, Kondinskog, Crnčevića,…
Na jednom mestu je zapisano: »Nije Nušić jedini koji od vlasti pravi komediju!» To je rekao naš kolega, humorista i karikaturista, Ljubomir Šovljanski , a zatim:
«Nemoj se nikada bojati prvog-nego onog do njega» – Mirko Petković
«Srce državnika mora biti u glavi « – Napoleon
« Mrav je radio celog života i ostao mrav, a majmun se izmotavao pa je od njega postao čovek» – Brana Crnčević
«Svoju hrabrost treba da izvlačimo iz sopstvene beznadežnosti» – Seneka.
«U životu je kao u orkestru: takt daju oni koji lupaju» – Lazar Dovniković.
«Žena je kao čičak: kad je baciš ona se čvrsto zalepi « – Volter
U obilju citata, na vratima koja misle, Mika Antić je prstom pokazao koji mu se najviše dopada:
«Da je voda dobra ne bi je vadili iz pluća i kolena!»
U fotomonografiji Borivoja Mirosavljevića „Fotografije na kojima život traje“, objavljenoj u Ediciji „Zlatno oko“ , štampano je preko stotinu autorskih fotografija, koje su bile izlagane i nagrađivane na izložbama fotografije širom sveta. One su izložene i na prigodnoj izložbi održanoj povodom promocije fotomonografije. Ispod odabranih fotografija su prateći pesnički stihovi Miroslava Antića koji su uveličali nesvakidašnji fotografsko-pesnički projekat koji se pamti.
„Nepodoban“
Zagrejana pesnička duša Mirosava Antića nije se zadovoljavala samo osvajanjem beskraja poezije. Draško Ređep je u jednoj od mnogih Antićevih knjiga pokušao da nabroji šta je sve još proslavljeni poeta bio : „…boem, umetnik reči, usmenjak, pevač, slikar, dramatičar, scenarista, veliki spavač, kapetan broda, putnik, pustolov, ljubavnik zavičaja, astronom, ali i astrolog, paor, dečak, Banaćanin, sagovornik Prevera, partner Talja, naslednik Zmaja, bostandžija, filmadžija,..“ Namerno smo ovde prekunili beskrajno nabrajanje jednog od najboljih poznavalaca Antićevog života i dela, da bismo se prisetili prvih filmskih koraka „majstora svakojakih veština“.
Kad je Nikola Radošević snimao antiratnu „Atomsku bajku“ Antić mu se pridružio svojom već prepoznatljivom poezijom. Nažalost, režimska cenzura je bila nemilosrdna pa je film zabranjen za prikazivanje.Ni sledeća dva kritička ostvarenja, dugometražni filmovi „ Sveti pesak“ i „Doručak s đavolom“, nisu prošla bolje od prvog, pa je Antić , kao filmadžija, više ostao zapažen po kratkometražnim poetskim filmovim „Trojica iz starog Sombora“(1967), „Druga obala“ (1967) i „Spomenik“ o Novosadskoj raciji(1968) .
„U Antićevom stvaralačkom potezu, jednako u stihu, prozi, kao i u drami i filmu, bilo je uvek nečeg nenadoknadivo zavereničkog.“ (Dr Draško Ređep) Pesmom i slikom ispevan život Miroslav Antić(Mokrin, 14 marta 1932- Novi Sad, 24. juna 1986), književnik, novinar, filmski reditelj, slikar , učio je osnovnu školu u rodnom banatskom selu i Pančevu, gde je maturirao u gimnaziji a potom je studirao slavistiku na Filozofskom fakultetuu Beogradu. Počeo je da radi u pančevačkom Narodnom pozorištu a prve korake novinarstva načinio je u listu „Pančevac“ , potom je prešao u novosadski „Dnevnik“ u kojem je radio do poslednjeg dana u životu. Bio je saradnik, urednik, slobodan i vrstan reporter, komentator. Uporedo se bavio i književnim radom, najvećim delom poezijom koja mu je donela, još za života, veliku slavu. Knjiga „Plavi čuperak“ brzo se našla na spisku obavezne školske lektire, a pesma „Vojvodina“ postala je nezvanična himna zauvek njegove slobodarske i vazda široke i plemenite Vojvodine. Uz novinarstvo i književnost Antić je nastojao da se bavi umetnošću, kao slikar i kao filmadžija. Družeći se s rediteljem Nikolom Radoševićem postao je scenarista , član Redakcije i urednik časopisa „Fotografija i film“, a snimio je i nekoliko igranih i dokumentarnih filmova. Osvojio je „Zlatnu arenu“, na kultnom festivalu jugoslovenskog filma u Puli, kao i čitav niz drugih nagrada i društvenih priznanja. |