Људи с три ока(54):Мирослав АНТИЋ- МИКИНИ „БИСЕРИ“

Наш незаборавни поета Мирослав Антић имао је у свом стану врата која су била исписана цитатима умних људи и самога домаћина који је својим блиским пријатељима даровао понеку мудрост написану на предметима за свакодневну употребу

Крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века, у  редакцији новосадског „Дневника“је стасавао  млади новинар и поета Мирослав Антић који се већ прославио својим првим књигама поезије. Волео је фотографију и филм, који су најчешће били и тема  разговора са колегама и пријатељима. Занимљив Антићев лик све чешће је био мета филмских и фотографских камера. Његове фотографије су штампане у књигама и као илустрација у разним новинама и часописима. У то време је имао црне бркове који су га чинили старијим и ауторитативнијим када је пред младом публиком, на књижевним вечерима, рецитовао своју поезију.

Зависи од учитељице

 Са појавом «Плавог чуперка» и «Војводине» Мирослав Антић је годинама био најомиљенији гост на честим усменим новинама широм Војводине. Редакције «Дневника», »Трибине», »Мађарсоа» и других листова и часописа слале су своје екипе новинара и сарадника на популарне усмене новине које су се одржавале у културним центрима градова и села, али и у бројним радним колективима и школама. Новинари су доводили и своје госте, актуелне политичаре, естрадне звезде, спортисте,…Главна звезда најчешће је био Мирослав Антић који је поздрављан бурним аплаузима морао на бис да изводи свој део програма. Одлазило се и у најзабитије крајеве и остајало до касних вечерњих сати. Најчешће се путовало «Дневниковим» џипом чији је волан обично био у рукама возача Ивана Лера. Он би по доласку на одредиште одмах ишао да види учитељицу да би знао када ће се екипа вратити у Нови Сад.

 

– Кад год сам возио некуда Мику Антића увек сам имао са њим проблема да га вратим кући. Ако нас је дочекала лепа учитељица одмах сам знао да могу мирне душе да спавам у џипу јер повратка брзо неће бити. Мика се свакој лепој жени упорно  удварао. Његовом шарму и неизмерној упорности тешко су одолевале, – својевремено је говорио чика Иван Лер коме су жене, такође, биле слаба тачка у животу.

Једном приликом у Ивановом џипу, после гостовања у Бачу, нашли су се Мика Антић, који се поприлично наћефлеисао, Љиљана Петровић ,наша представница на такмичењу за песму Евровизије . Поноћ је већ давно прошла кад су у смрзнутом џипу кренули ка Новом Саду. Под утицајем алкохола Мики очигледно није било хладно јер је своје изливе нежности усмерио ка  гошћи. Возач Иван је као прави каваљер уступио своју топлу шоферску бунду Љиљани, али је насртљиви Мика ипак проналазио пут за своје прсте до гошћиног утопљеног тела. Када је она видела да је враг однео шалу замолила  је да промени место у џипу. Мика се прво љутио али је убрзо преморен задремао  Сутрадан  је рекао да се ничега не сећа, али се, ипак, Љиљани извинуо и са њом остао у трајним пријатељским односима.

Паметна врата

Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине је  организовало  хуманитарну изложбу фотографија под називом «Стазе». Цео приход са изложбе намењен је пострадалима у катастрофалним поплавама у Индији. Мика Антић , као велики љубитељ фотографије, се са   одушевљењем укључио у реализацију ове изложбе не само из колегијалних и другарских разлога него и зато што су га дубоко потресле фотографије настрадале деце у Индији. На свој начин  је потписима испод фотографија прокоментарисао сваки снимак што је целој изложби дало посебну драж. На само отварање изложбе Мика  је донео и специјални поклон-пса, дрвену играчку на точковима, на чијим је леђима својеручно написао: »Ко више није дете-већ је мртав».

Објаснио је да је то мисао Константина Бранкусија, један од многобројних «бисера» исписаних на вратима собе у Антићевом стану. Врата  су била фломастерима исписана мислима његових пријатеља и познатих личности: Молијера, Лењина, Сенеке, Лафонтена, Кондинског, Црнчевића,…

На једном месту је записано: »Није Нушић једини који од власти прави комедију!» То је рекао наш колега, хумориста и карикатуриста, Љубомир Шовљански , а затим:

«Немој се никада бојати првог-него оног до њега» – Мирко Петковић

«Срце државника мора бити у глави « – Наполеон

« Мрав је радио целог живота и остао мрав, а мајмун се измотавао па је од њега постао човек» – Брана Црнчевић

«Своју храброст треба да извлачимо из сопствене безнадежности» – Сенека.

«У животу је као у оркестру: такт дају они који лупају» – Лазар Довниковић.

«Жена је као чичак: кад је бациш она се чврсто залепи « – Волтер

У обиљу цитата, на вратима која мисле, Мика Антић  је прстом показао који му се највише допада:

«Да је вода добра не би је вадили из плућа и колена!»

У фотомонографији Боривоја Миросављевића „Фотографије на којима живот траје“, објављеној у Едицији „Златно око“ , штампано је преко стотину ауторских фотографија, које су биле излагане и награђиване  на изложбама фотографије широм света. Оне  су изложене и на пригодној изложби одржаној поводом промоције фотомонографије. Испод одабраних фотографија  су пратећи песнички стихови Мирослава Антића који су увеличали несвакидашњи фотографско-песнички пројекат који се памти.

„Неподобан“

 

Загрејана песничка душа Миросава Антића није се задовољавала само освајањем бескраја поезије. Драшко Ређеп је у једној од многих Антићевих књига покушао да наброји шта је све још прослављени поета био :  „…боем, уметник речи, усмењак, певач, сликар, драматичар, сценариста, велики спавач, капетан брода, путник, пустолов, љубавник завичаја, астроном, али и астролог, паор, дечак, Банаћанин, саговорник Превера, партнер Таља, наследник Змаја, бостанџија, филмаџија,..“ Намерно смо овде прекунили бескрајно набрајање једног од најбољих познавалаца Антићевог живота и дела, да бисмо се присетили првих филмских корака „мајстора свакојаких вештина“.

Кад је Никола Радошевић снимао  антиратну  „Атомску бајку“ Антић му се придружио својом већ препознатљивом поезијом. Нажалост, режимска цензура је била немилосрдна па је филм забрањен за приказивање.Ни следећа два критичка остварења, дугометражни филмови „ Свети песак“ и „Доручак с ђаволом“, нису прошла боље од првог, па је Антић , као филмаџија, више остао запажен по краткометражним поетским филмовим „Тројица из старог Сомбора“(1967), „Друга обала“ (1967) и „Споменик“ о Новосадској рацији(1968) .

„У Антићевом стваралачком потезу, једнако у стиху, прози, као и у драми и филму, било је увек нечег ненадокнадиво завереничког.“ (Др Драшко Ређеп) Песмом и сликом испеван живот Мирослав Антић(Мокрин, 14 марта 1932- Нови Сад, 24. јуна 1986), књижевник, новинар, филмски редитељ, сликар , учио је основну школу у родном банатском селу и Панчеву, где је матурирао у гимназији а потом је студирао славистику на Филозофском факултетуу Београду. Почео је да ради у панчевачком Народном позоришту а прве кораке новинарства начинио је у листу „Панчевац“ , потом је прешао у новосадски „Дневник“ у којем је  радио до последњег дана у животу. Био је сарадник, уредник, слободан и врстан репортер, коментатор. Упоредо се бавио и књижевним радом, највећим делом поезијом која му је донела, још за живота, велику славу. Књига „Плави чуперак“ брзо се нашла на списку обавезне школске лектире, а песма „Војводина“ постала је незванична химна заувек његове слободарске и вазда широке и племените Војводине. Уз новинарство и књижевност Антић је настојао да се бави уметношћу, као сликар и као филмаџија. Дружећи се с  редитељем Николом Радошевићем постао је сценариста , члан Редакције  и уредник часописа „Фотографија и филм“, а снимио је и неколико играних и документарних филмова. Освојио је „Златну арену“, на култном фестивалу југословенског филма у Пули, као и читав низ других награда и друштвених признања.

Пише:  Боривој Миросављевић