Ljudi s tri oka(48)- Slobodan Marinković- P O S L E D NJ I M O S T
Novosađanin Slobodan Marinković pamti svog oca Milenka zahvaljujući jedinoj fotografiji na kojoj je, kao novorođenče, s njim snimljen pre očevog odlaska na put bez povratka
Poznato je bezbroj definicija fotografije, a jedna od njih kaže da je fotografija most među shvatanjima, opredeljenjima, uverenjima, mislima, osećanjima, da je spajanje nespojivog, čin plemenitošću nadahnutog, veza sudbina kroz vekove,…Jedna fotografija je ponekad čitav roman, o sudbini čoveka, pa i cele generacije, deo istorije koja bi bez nje, fotografije, bila samo privid. Tragom jedne fotografije spaja se nespojivo, produžava se iluzija života i trajanja.
Jedini zagrljaj
U porodičnom albumu Slobodana Marinkovića, diplomiranog tehnologa iz Novog Sada, poznatog stručnjaka za proizvodnju alkoholnih pića, među bezbroj fotografija primetili smo i jedan simpatični snimak oca koji u naručju drži tek rođenog sina u povoju.
– Na slici smo ja i moj otac Milenko!- s neskrivenim ponosom veli Slobodan, i dodaje:- Rođen sam 19.marta 1942.godine i s ocem sam fotografisan samo nekoliko dana nakon rođenja . Posle toga smo se zauvek rastali. Kao učesnik u borbi protiv okupatora otac je uhapšen, osuđen i kaznu je izdržavao u logoru u Šataraujhelju u Mađarskoj. Poginuo je 22. marta 1944. godine prilikom masovnog pokušaja begstva iz zatvora .
Milenko Marinković je rođeni brat Sonje Marinković koja je, takođe, bila borac protiv fašista , ubijena za vreme okupacije i proglašena za narodnog heroja. Po izbijanju Drugog svetskog rata Milenko se zaposlio u Somboru ,gde je kao građevinski stručnjak učestvovao u izgradnju mostova na Kanalu. Istovremeno, putujući često u Budimpeštu, bio je ilegalni most pokreta otpora okupatoru, jer je na toj relaciji prenosio ilegalni materijal. Uhapšen je i sproveden u logor na izdržavanje kazne .
Nezaboravno pismo
Uz jedinu fotografiju oca i sina iz 1942.godine sačuvano je i zanimljivo pismo koje se nalazi u Muzeju Vojvodine, a odnosi se upravo na ličnosti sa te fotografije. Uoči pogibije Milenko je sinu Slobodanu, kojem je i ime podario u saglasju sa svojim slobodarskim opredeljenjima, napisao:
„Zdravstvuj, prvenče moj!… Nalazeći se daleko od tebe, dalje neko ikada, upućujem ti ovo par reči koje će ti biti čestitka za drugi rođendan,19.mart 1944.godine. Sine moj dragi, puno, puno te volim, mislim na tebe i iznad svega želim da te čvrsto prigrlim na grudi, da osetiš kako ti otac diše.
Predstave koje budeš primao o raznim stvarima treba da su ti sasvim jasne i ne prihvataj ništa doklegod te jakim razlozima ne ubede. Tvoje vaspitanje će umnogome zavisiti od prvih predstava koje budeš imao o sredini u kojoj živiš. Budi ljubazan sa ljudima i razgovaraj s njima tvojim jezikom. Želim ti mnogo napretka i uspeha, tvoj otac Milenko“.
Slobodan je očev amanet zapamtio. Na njega ga uvek podseća i jedina fotografija sa koje mu se otac osmehuje. Isti osmeh je i na licu tetke-Sonje čiji se lik čuva u istom porodičnom albumu. Zaboravljaju ljudi šta je nekad bilo, ali je tu fotografija koja ih podseća na ono što se nikada ne sme zaboraviti.
OD ŠIBENIKA DO RAKOVCA Slobodan Marinković je rođen 19.marta 1942.godine u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju je pohađao u Zagrebu i Šibeniku. Studirao je građevinu u Beogradu a tehnologiju diplomirao u Novom Sadu, na katedri za enologiju. Postao je uvaženi stručnjak za proizvodnju alkoholnih pića. Radio je u novosadskoj „Agroindustriji“, zatim „Intereksportu“ u Beogradu i „Tehnoprocesu“. |