Људи с три ока(48)- Слободан Маринковић- П О С Л Е Д Њ И М О С Т

Новосађанин Слободан Маринковић памти свог оца Миленка захваљујући јединој фотографији на којој је, као новорођенче, с њим снимљен пре очевог одласка на пут без повратка

Познато је безброј дефиниција фотографије, а једна од њих каже да је фотографија мост међу схватањима, опредељењима, уверењима, мислима, осећањима, да је спајање неспојивог, чин племенитошћу надахнутог, веза судбина кроз векове,…Једна фотографија је понекад читав роман, о судбини човека, па и целе генерације, део историје која би без ње, фотографије, била само привид. Трагом једне фотографије спаја се неспојиво, продужава се илузија живота и трајања.

Једини загрљај

У породичном албуму Слободана Маринковића, дипломираног технолога из Новог Сада, познатог стручњака за производњу алкохолних пића, међу безброј фотографија приметили смо и један симпатични снимак оца који у наручју држи тек рођеног сина у повоју.
– На слици смо ја и мој отац Миленко!- с нескривеним поносом вели Слободан, и додаје:- Рођен сам 19.марта 1942.године и с оцем сам фотографисан само неколико дана након рођења . После тога смо се заувек растали. Као учесник у борби против окупатора отац је ухапшен, осуђен и казну је издржавао у логору у Шатараујхељу у Мађарској. Погинуо је 22. марта 1944. године приликом масовног покушаја бегства из затвора .
Миленко Маринковић је рођени брат Соње Маринковић која је, такође, била борац против фашиста , убијена за време окупације и проглашена за народног хероја. По избијању Другог светског рата  Миленко се запослио у Сомбору ,где је као грађевински стручњак учествовао у изградњу мостова на Каналу. Истовремено, путујући често у Будимпешту, био је илегални мост покрета отпора окупатору, јер је на тој релацији преносио илегални материјал. Ухапшен је и спроведен у логор на издржавање казне .

Незаборавно писмо

Уз једину фотографију оца и сина из 1942.године сачувано је и занимљиво писмо које се налази у Музеју Војводине, а односи се управо на личности са те фотографије. Уочи погибије Миленко је сину Слободану, којем је и име подарио у сагласју са својим слободарским опредељењима, написао:
„Здравствуј, првенче мој!… Налазећи се далеко од тебе, даље неко икада, упућујем ти ово пар речи које ће ти бити честитка за други рођендан,19.март 1944.године. Сине мој драги, пуно, пуно те волим, мислим на тебе и изнад свега желим да те чврсто пригрлим на груди, да осетиш како ти отац дише.
Представе које будеш примао о разним стварима треба да су ти сасвим јасне и не прихватај ништа доклегод те јаким разлозима не убеде. Твоје васпитање ће умногоме зависити од првих представа које будеш имао о средини у којој живиш. Буди љубазан са људима и разговарај с њима твојим језиком. Желим ти много напретка и успеха, твој отац Миленко“.

Слободан је очев аманет запамтио. На њега га увек подсећа и једина фотографија са које му се отац осмехује. Исти осмех је и на лицу тетке-Соње чији се лик чува у истом породичном албуму. Заборављају људи шта је некад било, али је ту фотографија која их подсећа на оно што се никада не сме заборавити.

Пише: Боривој Миросављевић