Људи с три ока(38): Никола Игић-„КАДИЈА“ НА ЧЕЛУ КОЛОНЕ

Никола Игић, судија из фрушкогорског села Черевић, позирао је нашем славном сликару Паји Јовановићу приликом израде чувене слике „Сеоба Србаља“, по наруџбини Патријаршије из Сремских Карловаца

 Љубитељи сликарства имају прилику да у Патријаршији у Сремским Карловцима виде прву оригиналну верзију чувене  слике „Сеоба Србаља“ Паје Јовановића. Зна се да је слика наручена да би била изложена на Миленијумској изложби у Будимпешти 1896. године, да тамо никада није стигла јер је аутор по жељи наручиоца покушао да реализује њихове примедбе, али је мање познато чије је ликове Паја Јовановић укомпоновао у своје ремек дело.

Многа велика сликарска дела настала су уз помоћ фотографа и фотографија. Мајстори уља на платну нису о тој сарадњи радо говорили, али су неки великани оставили и писмене трагове о помоћи коју су имали од фотографија. Један од њих је и наш славни Урош Предић, који је радо користио фотографске портрете да би на свој начин дочарао ликове који му из било којих разлога нису били доступни за директно позирање: или је личност била болесна, недоступна негде у свету, или чак умрла. Предић је, на пример, лепи портрет Михајла Пупина, који се чува у Матици српској, урадио уз помоћ фотографије снимљене у Америци.

  Историјску слику „Сеоба Србаља“ легендарни Паја Јовановић је, крајем 19.века, насликао по поруџбини Патријарха Георгија Бранковића и том приликом наручиоца слике уобличио као патријарха Арсенија Чарнојевића, а за реализацију најмаркантније личности на слици позирао је тадашњи судија Никола Игић из подунавског фрушкогорског села Черевић.

Наруџбина

 

   Саборски одбор је у Сремским Карловцима 1895. године, преко патријарха Георгија Бранковића, наручио од Паје Јовановића слику на којој ће бити приказана сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, и то за десет хиљада форинти. Требало је да слика буде завршена за годину дана и изложена на Миленијумској изложби у Будимпешти. Међутим, наручиоци су имали примедбе на прву верзију слике, па је аутор понешто одузео и додао. Није успео да је заврши до изложбе у Пешти и за предвиђену турнеју до Берлина, Париза и Минхена. Кад је завршена, „Сеоба Срба“ је 45 година красила Патријаршијски двор у Сремски Карловцима, да би је усташе за време Другог светског рата однеле у Загреб. Срећом, није уништена, па је после рата враћена у Србију и рестаурирана у Народном музеју у Београду.

   Док је стварао једно од најпознатијих ликовних остварења нашег сликарства, Паја Јовановић је боравио у фрушкогорским манастирима и саветовао се с искусним историчарем Иларионом Руварцем  у манастиру Гргетег. У то време у Сремским Карловцима је службовао Никола Игић, “кадија из Черевића“.

Маркантна личност  запала је за око великом сликару, па се Игићев лик нашао на чувеном платну као централна личност на челу колоне досељеника са Косова. Игић је имао дуге седе бркове, које је овековечио и новосадски фотограф Вајда Деже. Старца са опаклијом и шубаром на глави, како је приказан на Јовановићевом платну, Вајда је представио сасвим у другом, реалном светлу: као господина са крзном и модерним цилиндром у руци.

Споменик

На гробљу у Черевићу сахрањен је судија Игић, а на његовом гробу је уклесан епитаф који потврђује да је „ овековечен на слици „Сеоба Србаља“ у Карловцима“. О томе пише и Богдан Петровић у својој књизи „Господско село Черевић“, наводећи да се Срби први пут помињу у Подунављу око 630. године, да је име Черевић први пут записано 1231. године и да је једно време био седиште српског деспота Јована Бранковића, као  и да је сто година пре Косовске битке Срем био под влашћу српског краља Уроша I  Драгутина Немањића. После истеривања Турака из Срема, крајем 17.века, аустријски цар Леополд  позвао је Србе да населе опустошене крајеве. Већ 1704. године Черевић је имао пошту, 1732. године православну цркву, наредне године је имао и школу…Ово „господско село“  изнедрило је много познатих личности у свим сферама друштвеног и јавног живота.

 

Једна од најмаркантнијих личности био је правник Никола Игић, који је до краја живота био кицош и стално у центру пажње својих сународника, поверљива личност патријарха Георгија Бранковића и хрватског бана Куена Хедерварија. Обилазио је фрушкогорске манастире и тако се упознао са сликаром Пајом Јовановићем, који га је овековечио као централну фигуру на најпознатијој слици српског сликарства.

 

СВЕТСКИ  ПУТНИК      Никола Игић рођен је у Черевићу 1855. године, где је  и умро у септембру 1943. године. Потиче из породице сиромашног сеоског кројача. Основну школу завршио је  у родном селу, гимназију у Новом Саду и Правни факултет у Бечу, као стипендиста Матице српске. За време студија права, стекао је и образовање из историје, европске културе и светске књижевности. Службовао је као судија у више места у Хрватској, Славонији и Срему. Много је путовао по целом свету(Одеса, Трст, Венеција, Париз), а приликом боравка у Њујорку упознао је и Николу Теслу. Летовао је најчешће у Опатији и Топуском. Пре пензионисања био је председник суда у Сремским Карловцима. Богату библиотеку завештао је основној школи у родном месту. Није се женио, био је прави кицош са каранфилом у реверу, носио је беле рукавице и полуцилиндар, прави представник „бечке школе“, а доживео је дубоку старост – 88. година живота. Умро је пред крај Другог светског рата, након тортуре усташа. Није имао наследника, па је сам себи изградио гробницу и на њој подигао споменик са епитафом који открива његову везу са сликаром Пајом Јовановићем.

Пише: Боривој Миросављевић