Људи с три ока(36) – Михајло Цвик – НАДРАСТАО ХОРИЗОНТ РАВНИЦЕ
Суботички хирург др Михајло Цвик посвећује ретке слободне тренутке фотографском стваралаштву, које сматра веома значајним за опуштање и исказивање својих емоција
„За многе од нас је фотографија вид одупирања пролазности, покушај да јој се отме драгоцени тренутак или потреба за доказом да смо били баш ту, на том месту, с нама важним лицима…Доказ је ту, али илузија да се нешто може отети времену нестаје. Нас онаквих више нема, често ни људи с којима смо делили радости и усхићења…“
-забележио је магистар Војислав Васиљевић, уз закључак:
“Срећом постоје и они за које је фотографија мирен с временом и са сабом у њему. За њих је она далеко више од доказа или документа – траг који се не брише. Деси се то кад је фотографски апарат у рукама мудра и искусна човека, чији се унутрашњи свет непрестано усклађује са светом природе и друштва“.
Изоштрено око
Доктор Михајло Цвик, познати суботички хирург, један је од малог броја армије заљубљеника у фотографију који је успео да превазиђе стереотипе и запаженим фотографским креацијама обезбеди место у самом врху војвођанских мајстора фотографије.
Све мање имам времена за бављење фотографијом, али је моја глава пуна још „неокинутих“ слика.То је оно што ја зовем ментално фотографисање. Сваки визуелни надражај код мене иницира стварање нове фотографије. Највише волим да се шетам сам и трагам за новим сликама. Више пута подигнем апарат до ока све док не будем сасвим задовољан оним што видим кроз објектив. Иначе, мислим да је подједнако битан сваки део процеса у стварању фотографије – њен настанак у глави аутора, оно што се дешава пред објективом и касније у лабораторији,
– вели доктор Цвик.
На многобројним изложбама у земљи и иностранству, др Цвик је присутан већ неколико деценија, са фотографијама насталим у тренуцима опуштања, између операција и свакодневних борби за животе тешких болесника. То су, пре свега, неодољиви мотиви из његовог севернобачког окружења: салаши, житна поља, палићки и лудошки бисери, богата лепеза разноврсних облака над равницом, усамљена стабла као симболи борбе за опстанак, нафташки торњеви који израњају из непрегледних кукурузних поља, неизоставне птице равнице, снежне арабеске и дуге које после кише крунишу сунце.
- Галеб
- Невреме
- Зима у Суботици
Занимљиви експерименти
Путујући по свету, др Цвик је својим изоштреним оком запажао занимљиве мотиве и регистровао камером која му је била нераздвојини сапутник.Тако су настале колекције посвећене Јеврејима и Арапима, фотографски есеј о Венецији и њеним гондолијерима и многи други. Попут врсног репортера, суботички лекар снима широм света исечке из свакодневног живота и ствара фото-роман који се чита на свим језицима, јер је написан језгровитим језиком фотографије. У центру ауторове пажње су пре свега људи, што чини специфичну вредност тих фотографија.
Међутим, он се тиме не задовољава и храбро се упушта у експерименте, прави занимљиве фото-графике, користи дуге експонаже да би дочарао покрет, с камером рони у морске дубине и приказује нам многима недоступан свет плаветнила и лепотица које попут нимфи у њему уживају.
„Аутор успешно трасира властиту поетику у свом и нашем времену,
закључује ликовни критичар Бела Дуранци, у тексту објављеном у каталогу самосталне изложбе др Михајла Цвика, одржаној у Галрији Градске библиотеке у Суботици.
Мирећи јуче, данас и сутра у дугу „временску експозицију“ пролазности, аутор је одтрајавање у равници овековечио оптиком технике и сензибилитетом човека, па је надрастао житом бременити хоризонт… Очигледном амбицијом да не хода утабаним стазама аутор, загледан у неке друге просторе и могучности, нуди нам експонате који захтевају креативно „дослућивање“ а не пуко читање.
КАНДИДАТ МАЈСТОРА ФОТОГРАФИЈЕ
Др Михајло Цвик рођен је у Београду 26.новембра 1959.године. Основно и средње образовање стекао је у Суботици, а дипломирао је на Медицинском факултету у Београду. Као лекар специјалиста, хирург, запослен је у Медицинском центру у Суботици. Још у основној школи почео је да се бави фотографијом уз оца који је и сам заљубљеник у фотографију. Када је после матуре добио на поклон савремени фото-апарат, наставио је да се бави тим хобијем још интензивније, па је за време студија у Београду био члан Фото клуба ПМФ-а и постао запажен излагач фотографија на изложбама. Једно време је своје успешне активности наставио у Фото кино клубу „Бранко Бајић“ у Новом Саду а потом и Суботици, где је био оснивач чак три аматерска фото-клуба. Имао је три самосталне изложбе, у Суботици и Мађарској, учествовао на више од 200 изложби у земљи и иностранству, награђиван је 60 пута, а највеће му је признање Фото савеза Југославије којим је промовисан у кандидата мајстора фотографије.