БИСЕРИ ВОЈВОЂАНСКОГ НОВИНАРСТВА(2)-СУЗА НА ПЛАКАТУ
Поводом актуелне полемике о предлогу за рушење новосадског СПЕНС-а: kако је, осмехом и сузама, један малишан утицао да Новосађани донесу одлуку о изградњи спортских објеката, међу којима је и велелепни „Спенс“, домаћин Светског првенства у стоном тенису
Крајем шесдесетих и почетком седамдесетих година прошлог столећа, цео Нови Сад био је излепљен плакатама на којима је штампана фотографија уплаканог дечака. Уз слику је био и кратак текст: „Тата, где да се играм?!“ Било је то у оквиру акција за увођење градског самодоприноса становника намењеног изградњи спортских и дечјих игралишта. Реализација пропагандног дела те акције била је поверена некадашњим „Дневниковим“ новинарима Слободану Будакову и Боривоју Миросављевићу, као и академском сликару, професору Миодрагу Миши Недељковићу, који је ликовно осмислио серију занимљивих плаката и летака, којима је град буквално преплављен. Била је то прва осмишљена политичкo-маркетиншка акција спроведена у Новом Саду.
Није проучено колико су сентиментални Новосађани, код одлучивања о градском самодоприносу, били под утицајем суза дечака са плаката, али је већина дала свој глас за најављену изградњу спортских објеката, међу којима је и некадашњи велелепни Спенс, домаћин Светског стонотениског првенства у Новом Саду.
Одликаш као глумац
Кад је самодопринос изгласан, Нови Сад је излепљен новом серијом плаката, али овог пута се на њима задовољно осмехивао онај исти дечак који је на претходним плакатама био у сузама. И овог пута је на плакату био кратак текст: „Договорено је, удруженим динаром!“ Око малишановог насмејаног лица исписано је шта ће се све градити: дечји вртићи, дечја игралишта, пливачки базен, клизалишта, дом омладине, спортска игралишта, ђачке кухиње. Старији Новосађани сећају се да је било обећања да ће у Спенсу заживети Музеј спорта Војводине и Први музеј фотографије наше земље (за шта се нарочито залагао професор др Милан Вранић, наш легендарни историчар и незаборавни врхунски спортски радник). Експонати тих виртуелних музеја данас чаме у депоима Музеја Војводине и Библиотеци Матице српске, делеко од очију посетилаца.
Аутор овог текста је својевремено у дворишту зграде у којој станује, у новосадској Улици Петра Драпшина 5, снимио фотографије објављене на референдумским плакатима. Главни актер на фотографијама био је његов комшија Драган Гојковић, ученик Основне школе „Бранко Радичевић“, син познатих адвоката Савке и Мите Гојковића, рођени брат Маје Гојковић, познате личности на нашој политичкој сцени. Драган је тада ишао у шести разред, био је одликаш и добитник Змајеве награде за дечја књижевна остварења. Радо је пристао да позира фото-репортеру, али је мало теже било када је требало снимити сузе. То је сниматељ решио тако што је дечаку, уз помоћ пипете, кануо испод ока неколико капи глицерина! Лажне сузе су, очигледно, добро одиграле своју улогу.
Стално у првом плану
Кад је добио изузетно високо признање од жирија, у којем су били наши еминентни књижевници Мира Алечковић, Бранко Ћопић, Арсен Диклић, Александар Вучо и други, очекивало се да ће млађани Драган Гојковић постати наш врхунски књижевник. Његови радови су објављивани не само у школском листу „Бранково коло“, него и у часопису „Змај“. Међутим, кад је порастао, он се све више интересовао за музику и још док је био средњошколац, а касније и студент права, успешно је водио најслушаније музичке емисије на таласима Радио Новог Сада.
По завршетку студија, Драган Гојковић се прикључио породичној адвокатској канцеларији. Једно време је обављао дужност директора Фудбалског клуба „Војводина“, коју је још као дечак заволео и радовао се њеним успесима. У време „јогурт“ револуције, председник ФК “Војводине“ Петар Палковљевић био је на функцији секретара за унутрашње послове САП Војводине. Да би га уклонили са тог положаја, противници су га стрпали у затвор због „проневере“ у ФК „Војводини“. Чували су га они којима је до тада био највиши претпостављени руководилац! Драган Гојковић је прихватио деликатну улогу браниоца оптуженог, успео да га извуче из затвора и ослободи свих оптужби. Био је то само један од многобројних успешно завршених правничких послова несуђеног књижевника, дечака чијим су сузама заливени темељи спортских објеката у Новом Саду. Али, на првом месту – некад велелепног Спенса, из којег су слава и понос Новог Сада, пуне четири деценије, проношени широм света. Сада је Спенс на црној листи, предвиђен за рушење, па ће и без референдума, какав је имао уочи рођендана, доживети егзекуцију и неће му помоћи ни некадашње лажне, нити сада најискреније сузе Новосађана.
Да ли ће креатори нове визије Спенса имати у виду и неиспуњена обећања од пре четири деценије, када још нису ни били рођени!? Подсећамо их: Нови Сад ће ускоро бити Европска престоница културе, па би било лепо да се за ту прилику подичи и са две нове атрактивне институције у култури: Музејом спорта Војводине и Првим музејом фотографије у Србији.