BISERI VOJVOĐANSKOG NOVINARSTVA
Povodom nedavne „reprize“ puštanja u saobraćaj „kopije“ Žeželjevog mosta preko Dunava kod Novog Sada, evo zanimljivog sećanja na nezaboravni novinarski šou na prvi rođendan čuvenog mosta 1961. godine.
BRŽI OD PENDREKA
Umesto da sluša govor Cvijetina Mijatovića, na otvaranju novog mosta, masa od oko pedeset hiljada ljudi se zabavljala ekvilibristikom fotoreportera na betonskim lukovima Žeželjovog mosta – revnosni milicionar je sa isukanim pendrekom jurio fotoreportera po visokim lukovima mosta, izazivajući smeh posmatrača kao u Čaplinovim filmovima.
Profesor dr Veselin Lazić sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu zamolio me je da učestvujem u radu žirija 5. Međunarodnog etno-festivala fotografije, filma i videa „Paunovo pero“, koji se niz godina tradicionalno održavao u Gospođincima. Kad je reč o fotografiji, odmah sam pristao, jer nije teško žabu u vodu naterati.
-Tema je „Pruge i vozovi“, a tvoj otac je bio željezničar, pa red je nam se pridružiš – nepotrebno me je ubeđivao dr Lazić. Žiri se sastao u njegovoj kancelariji na fakultetu, a delikatnu ulogu ocenjivača fotografija i dijapozitiva podelio sam sa mlađim kolegom Gezom Lenertom, majstorom fotografije Foto saveza Jugoslavije, dok je treći član žirija bio je Bela Duranci, istaknuti likovni kritičar iz Subotice.
Iznenađenje posle četiri decenije
Rutinski smo žirirali velik broj prispelih radova iz cele zemlje, bilo je i gostiju iz inostranstva, a na kraju smo utvrdili dobitnike nagrada. Najviše priznanje „Zlatno paunovo pero“ dodelili smo, za kolekciju fotografija, Jovanu Vajdlu, penzionisanom fotoreporteru „Dnevnika“, koji je po svim kriterijumima znatno odskakao od ostalih kandidata za nagrade. Kada smo već završili naš posao, ponovo me je privukla jedna zanimljiva Vajdlova fotografija na kojoj je snimljen prelazak prvog voza preko Žeželjovog betonskog mosta, preko Dunava kod Novog Sada, daleke 1961. godine. Primetio sam da se na slici vidi i više kolega fotoreportera koji kamerama registruju taj značajan trenutak. Neke sam i prepoznao, kao na primer Živka Vučića iz „Tanjuga“, koji se s blicom namestio na samu lokomotivu okićenu cvećem, zastavama i velikim reljefom profila Josipa Broza Tita. Vučić se, inače, celog svog radnog veka nalazio neposredno pored Tita, kao njegova senka, pa je i na lokomotivi bio odmah do njegovog portreta!
Odjednom, gle čuda, primetio sam čoveka, fotoreportera, koji je silazio sa betonskog luka. Izgledalo je kao da će skočiti na krov voza u prolazu.
– Pa, ovo sam ja! – glasno sam reagovao, tako da su mi svi prisutni prišli i zainteresovali se za priču koju sam im tom prilikom ispričao.
Ekskluzivan snimak
Tog dana, kada je novi most u Novom Sadu pušten u saobraćaj 1961. godine, bio sam urednik fotografije u novosadskom nedeljniku „Tribina“. Sa velikim brojem kolega, fotoreportera iz cele zemlje, našao sam se na mitingu koji je, u prisustvu oko 50 hiljada građana, održan na prilazima novom mostu preko Dunava, sa novosadske strane.
Svečani govor držao je Cvijetin Mijatović, jedan od tadašnjih najviših državnih funkcionera, a kasnije suprug poznate glumice Mire Stupice. Dok je trajao govor, ja sam razmišljao kako da načinim ekskluzivne fotografije za „Tribinu“. Palo mi je na pamet da se popnem na vrh novog betonskog luka i da na njemu sačekam prolazak prvog voza! Dok sam se penjao po luku, okupljena masa je više obraćala pažnju na moju vratolomiju nego na govor visokog predstavnika vlasti. To je primetio i jedan od čuvara reda koji je prvo vikao za mnom da se odmah vratim, a kada ga nisam poslušao, potegao je pendrek i krenuo na luk. Već na prvom koraku se nesrećno okliznuo jer je na nogama imao vojničke cokule okovane šuneglama.
Njegov komičan pad je izazvao smeh posmatrača, što je čuvara reda još više ražestilo. Skinuo je cipele, povezao ih pertlama i zabacio oko vrata, a potom u čarapama krenuo za mnom. Kad mi se milicioner približio na samo nekoliko metara, čuo sam njegove psovke, pretnje i shvatio da je đavo odneo šalu. Pomislio sam na sukob koji bi mogao dovesti do katastrofalnog pada sa velike visine, i to baš u trenutku kada se na mostu pojavio prvi voz.
Bez mnogo razmišljanja, odlučio sam se na novi rizičan korak. Preko uskih betonskih spojnica pošao sam ka sredini mosta i drugom, paralelnom luku. Ne obazirući se na mog ljutog pratioca, koji se tada dvoumio da li da krene dalje za mnom, zadržao sam se za trenutak na polovini između dva luka, iz ptičje perspektive načinio sam nekoliko snimaka u pravom trenutku nailaska svečanog voza, a potom nastavio, poput ekvilibriste, prelaz prema drugom luku.
Kada sam se okrenuo, video sam da je i milicionar krenuo ka drugom luku. Usporeno se kretao jer je bio opterećen cipelama oko vrata i svojom opremom. Ja sam za to vreme brzo sišao sa drugog luka, na suprotnoj strani, i uskočio u poslednji vagon voza koji je išao prema Petrovaradinu. Samo nekoliko trenutaka pre mog uskakakanja u voz, snimila me je kamera Jovana Vajdla i na taj način postala svedok ovog prilično dramatičnog događaja.
Nagrade za uloženi trud
Izašao sam iz voza na željezničkoj stanici u Petrovaradinu, seo u prvi autobus, stigao u redakciju „Tribine“ i napravio fotografije kojima smo bili zadovoljni, kao i čitaoci kada su ih sutradan videli u listu. Kasnije sam od novosadskih milicionara saznao da su se šalili sa njihovim kolegom koji me je bezuspešno vijao po lukovima novog mosta. Bio je to mlađi čuvar reda iz sela, koji je došao kao pojačanje na svečanost u Novi Sad. Mislio je da je na tragu nekom špijunu ili teroristi, pa se zato toliko trudio da me se dočepa.
Moj trud je višestruko nagrađen. Redakcija me je pohvalila i nagradila za objavljenu fotoreportažu sa otvaranja mosta, a za kolekciju fotografija, među kojima su bile i fotografije novog mosta, dobio sam na izložbi „Novi Sad i Novosađani“ prvo „Zlatno oko“. Bio je to za mene veliki stimulans, pa sam počeo da razmišljam i o prvoj samostalnoj izložbi fotografija.