УЛОГА КУЛТУРЕ ПРЕСУДНА У ВРЕМЕ КОРОНА ВИРУСА

Епидемијом вируса корона погођене су све области људског живота, те тако није изузета ни култура. У Србији, али и у целом свету отказане су или се отказују филмске пројекције, позоришне представе, ликовне изложбе, музички концерти, промоције нових уметничких дела, књижевни сајмови и фестивали. Затварају се чак и библиотеке, галерије и музеји.

Многи уметници којима је у основи позива да директно комуницирају са људима, принуђени су да седе у својим домовима. Свакако да се ова ситуација различито одражава на поједине области уметничког и културног стварања, јер су њоме највише погођени музичари, глумци, и редитељи, а нешто мање писци, сликари и композитори.

Да би култура и даље била доступна нашим људима, у Србији се максимално користе могућности телевизије, радија, интернета и других средстава масовне комуникације. На овим медијима приказују се филмска остварења, снимци позоришних представа, концерти, па чак и виртуелне посете најпознатијим српским и светским музејима. Народно позориште из Београда омогућило је бесплатно гледање драмских, оперских и балетских представа, а слично су поступили и Српско народно позориште из Новог Сада, Атеље 212, Позориште на Теразијама и друга српска позоришта. Ни најмлађи нису ускраћени, јер позориште лутака „Пинокио“ игра представе без присуства публике у редовним седмичним терминима, а преноси их уживо преко друштвених мрежа.

Покренуто је и прво издање бесплатног онлајн филмског фестивала „Мој оф“, а публика је била или јесте у прилици да погледа чак 65 играних или документарних остварења, међу којима су и наслови намењени деци.

Народни музеј у Београду пружио је могућност публици да посећује његов сајт на којем се нуди виртуелна шетња кроз изложбу радова великог југословенског вајара Ивана Мештровића.

И док су на несумњивом губитку и креативци и корисници њихових дела, овакво стање, с друге стране, може да буде подстицајно за појачани интелектуални рад оних уметника којима су  потребни мир, самоћа и целодневно фокусирање на предмет рада.

Карантин, сам по себи, за неке писце и није тако лош, јер их ослобађа обавеза везаних за јавне наступе, састанке, књижевне догађаје и путовања, те им омогућава да се усредсреде на своју основну делатност – писање. Уосталом, Иво Андрић, који је до априла 1941. године био наш посланик у Берлину, вероватно никада не би написао своје најзначајније романе „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и „Госпођица“, да није пронашао стваралачки мир у вртлогу Другог светског рата.

Неки наши писци у данашњој ситуацији преко друштвених мрежа читају делове из својих књига, а веома је значајно да у томе предњаче ствараоци за најмлађе. У жељи да оствари интерактивни однос са својим читаоцима позната књижевница Јасминка Петровић, уз помоћ визуелне уметнице Бојане Лукић, деци поставља питања и задатке, а деца на Фејсбуку могу да објаве шта су открила и сазнала.

Посебно су активни наши хумористи и сатиричари који и у овим невеселим данима и седмицама не губе инспирацију и потребу да људима олакшају време у изолацији, смишљајући афоризме, шале, вицеве, епиграме и друге кратке хумористичке форме. Ежен Јонеско је рекао да нам „само комично може дати снагу да издржимо трагично“ и управо смо сведоци праве „експлозије“ духовитости наших људи који осмишљавају невероватно успеле одговоре на озбиљне изазове. Потврђују се, заправо, речи чешког редитеља Милоша Формана да је „хумор важан за народ да преживи“, што се види и из следећих примера: „Само сапун Србина спасава.“; „Футошка маска: лист купуса преко носа и уста.“; „ – Како се зове човек који преноси вирус корона? – Коронарни сарадник.“; „Бонђорно! Чаробна реч која отклања све редове на каси.“; „Деца ће учити преко телевизије. Разредни ће оцене објавити у ТВ Дневнику“.

Када све ово прође, времена проведеног у болницама, азилима, изолацији, редовима, неизвесности и страху, ипак ћемо се највише сећати по најуспелијим шалама, јер је чешко-немачки афористичар Габриел Лауб тачно приметио: „Постоје тако добре политиколошке, социолошке и психолошке књиге које на шест стотина страна кажу колико и један добар виц“.

Вероватно ће о овој пандемији, с каквом се свет никада раније није сусрео, бити написане многе књиге, биће снимљени филмови и игране театарске представе, па ће један крајње необични период узрокован природно-друштвеном катастрофом добити и своје уметничко овековечење, баш као некад у делима Бокача, Шекспира, Камија, Мана или Пекића.

Верујем у разум природе, а једна од основних поука је да због вируса корона човечанство мора постати опрезније, солидарније, организованије и мудрије, а култура ће му у томе пресудно помоћи.

 

Александар ЧОТРИЋ,

књижевник из Панчева

 

АЛЕКСАНДАР ЧОТРИЋ

Александар Чотрић рођен је 25. септембра 1966. у Лозници, у Србији.

Од 1984. године објављује афоризме и приче у новинама и часописима.

Објавио је књиге афоризама „Даћемо ми вама демократију”, „Пета колона”, „Недозвољене мисли”, „Кратки резови”, „Гола истина”, „Померање памети” и „Тешке мисли“ (сатирични афоризми); „Играње главом” и „Све је у игри“ (афоризми о спорту); „Својеглава књига”, „Дечја посла”, „О љубави с љубављу” и „Књига против брига” (афоризми за децу); „Добре вибрације” и „Љубав на речима” (афоризми о женама и мушкарцима); књиге сатиричних прича „Обележене приче”, „Приче пред буђење”, „Причињавање” и „Друге приче” и књигу кратких прича за децу „Озбиљно смешна књига”.Афоризми за децу Александра Чотрића уврштени су у читанке које се користе у основним школама у Србији.

Књиге Чотрићевих афоризама или прича публиковане су у Румунији, Македонији, Словенији, Пољској, Мађарској, Бугарској и Албанији.

Приредио је Антологију српског афоризма за децу „Раздељак”, Зборник афоризама о спорту „Дриблинг духа”, Антологију савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању и Зборник српског хумора и сатире у региону и дијаспори „Смех није грех”. Превео је и приредио књигу изабраних афоризама словеначког писца Жарка Петана “Историја будућности“, Антологију савременог руског афоризма „Велико у малом”, књигу изабраних афоризама руског писца Аркадија Давидовича „Аркаде духа“, Антологију бугарског афоризма „Трн и ружа”, Антологију пољског афоризма „Пољски пут”, Антологију румунског афоризма „Мед и отров“ и Антологију чешког афоризма „Кнедла у грлу“.

Заступљен је у антологијама које су објављене у САД, Русији, Немачкој, Шпанији, Италији, Аустрији, Бугарској, Македонији, Пољској, Словенији, Шведској, Црној Гори и другим државама.

Александар Чотрић добитник је, између осталог, и признања:  „Excellence Award” на Међународном фестивалу сатире „Златна јабука” у Бистрици, у Румунији, «Алеко» у Бугарској, «Типар» у Црној Гори, Плакета Међународног фестивала карикатуре, хумора и сатире „Лалошки шешир” у Темишвару, „Златна кацига”, „Радоје Домановић”, „Браћа Ормаи”, „Владимир Булатовић Виб”, „Јован Хаџи-Костић”, „Драгиша Кашиковић”, „Стеван Сремац”, „Ђорђе Фишер”, „Раде Јовановић”, „Михаило Ћуповић”, Интернационалне академије „Иво Андрић”, „Златна значка”, „Златни беочуг”, „Витезово пролеће”, „Велика грамата” Друштва књижевника Косова и Метохије, „Велемајстор сатире” и „Доситејево перо” (награда ученика београдских школа). Лауреат је и књижевних признања у Италији, Македонији, БиХ и Либану.

Приче и афоризми Александра Чотрића превођени су на енглески, пољски, немачки, француски, словеначки, мађарски, румунски, шпански, македонски, руски, белоруски, албански, словачки, чешки, шведски, грчки, бугарски, русински, италијански, португалски, јерменски, каталонски, баскијски, турски, свахили и арапски језик.

Чотрић је члан Удружења књижевника Србије, Београдског афористичарског круга, Удружења писаца „Седмица” из Франкфурта и Московског клуба афористике. Почасни је члан Друштва књижевника Косова и Метохије.

Живи и ствара у Панчеву.